Почетком 2010. године на Кордуну, делу некадашње Републике српске Краjине, забележене су поjаве као пресликане са простора Косова и Метохиjе; лопови упадаjу у куће и стаjе, оборе и гараже, узимаjу шта им jе воља: тракторе, краве, свиње, пољопривредне машине, сено… На Косову то раде Шиптари, на Кордуну Хрвати. И на jедном и на другом простору жртве су Срби. На Кордуну jе то jад и чемер од оно мало Срба коjи су одлучили да се врате после „Олуjе“. Живе од сточарства и пољопривреде. Преживљаваjу, тачниjе речено, углавном тамо старчад, уз понеку млађу породицу. Зна се ко су лопови али држава Хрватска ништа не предузима да заштити своjе грађане. Кордун jе релативно

Ни данас, мада су прошле децениjе, нема одговора на питање зашто се ратни злочинац, приjатељ Анте Павелића, човек коjи jе спасао и њега и хиљаде усташких кољача, вратио 1967. године у Југославиjу, наставио да живи у слободи, и као частан човек умро у граду своjе младости Трст jе деловао мирно и готово поспано тог поподнева, десетог септембра 1967. године. Нико у граду, па ни они коjима jе то био посао, ниjе наслућивао да ће се тог дана догодити нешто што ће заталасати европску и америчку jавност, политичке и обавештаjне структуре посебно. На узвишење изнад града, место где jе давно подигнута Тврђава Сан Ђусто, а поред ње саграђен истоимени хотел, лагано

Господин Ратко Дмитровић спада у оне српске новинаре коjи не изнаjмљуjу своjе перо, нити су независни од памети и морала, а зависници новца коjи Империjа убацуjе у Србиjу да би jе срушила. Још као уредник часописа „Аргумент“, оставио jе лепог трага у нашем журнализму, а да и не говоримо о њему као човеку коjи jе, у последњих неколико година води франкфуртске „Вести“, па га jе власник сменио због „претераног“ бављења хрватским односом према Србима (ко сме да каже нешто Хрватима кад они иду у ЕУ?) И заиста: Дмитровић jе неформални доктор jедне од кључних области коjом треба да се бави наука слободне Србиjе, а то jе кроатологиjа. Његова професорска катедра

Ово су дани када се коначно, без имало страха од грешке, неодмерене процене или кривог тумачења других, може рећи: лаж је тријумфовала на простору бивше Југославије; лаж је да на крају добро увек побеђује, тога има углавном у бајкама; хрватска је држава – доказ да се велики злочини исплате. Двадесет пет година интензивно, громогласно, систематски, стручњаци за лаж и опсену провлаче европским друмовима и домовима причу о Србима злочинцима, народу склоном геноциду и етничком чишћењу. И након свега Србија је (не рачунајући специфичну БиХ) једина етнички мешовита држава настала на развалинама Југославије. Све остале су етнички чисте. Од укупног броја становника у данашњој Хрватској преко 90 одсто изјашњавају се као

Своjевремено jе Божидар Виолић, наjцењениjи хрватски позоришни редитељ, у интервjуу загребачком “Глобусу”, обjашњаваjући проблеме са коjима се сусреће због свог “национално некоректног” jезика, са понеким србизмом, резигнирано закључио: “Ми Хрвати смо ионако склепан народ.” Да jе то рекао неки Србин, оптужили би га за фашизам, Виолићу ништа нису смели, велико jе име, осим да га прећуте. И прећутали су ту реченицу коjа боље од томова књига осликава суштину историjског и националног успона Хрвата. Краjње сведен и поjедностављен наставак горње тврдње гласио би: нема народа у Европи коjи jе више од Хрвата присвоjио туђег и уградио у своjу историjу, културу, jезик. У изношењу доказа – овде их сводим само на “претапање”

Један локални догађај, полагање венца испод спомен-плоче у знак сећања на погибију четворице хрватских драговољаца, 1991. године, подигао је ових дана у Хрватској скраму са већ помало заборављене приче о томе ко је и зашто ликвидирао убицу југословенског амбасадора Владимира Роловића Последњег дана јула, ове године, у село Мирање Доње, недалеко од Бенковца, ушла је црна лимузина и зауставила се испред куће на чијем зиду је окачена спомен-плоча, у знак сећања на групу хрватских специјалаца која је ту настрадала у борби са локалним Србима, истога дана 1991. године. НИШТА ПОСЕБНО, РЕКЛО БИ СЕ Из лимузине су изашла четворица људи, међу њима Томислав Кармарко, доскора министар унутрашњих послова Републике Хрватске, један

Уз Србе, чиjи jе посредни и непосредни допринос хрватскоj историjи и култури велики и неспоран, огроман jе броj изузетно значаjних личности у хрватском националном корпусу, хрватских државотвораца, националиста, уметника… коjи немаjу хрватско порекло Хрватска jе данас етнички наjчистиjа држава у Европи. Више од 93 одсто становника ове земље изjашњаваjу се као Хрвати. Нови попис само што ниjе почео ( у априлу ове године), а реалне процене говоре да ће се на том попису преко 95 одсто становника Хрватске национално определити као Хрвати. Зашто jе то тако? Постоjи код Хрвата нешто што се мора посматрати као феномен и што тек треба обjаснити. Ако jе некоме до те врсте анализе. Наиме, Хрватска

Никада ниjе до краjа обjашњено због чега су хрватски комунисти наjпре Хрвати са жестоким националним набоjем, па онда комунисти, док су српски комунисти потпуно анационални са константном потребом да се боре против српског национализма Југославиjу су створили Хрвати и Срби; ови први били су инициjатори, а другима се учинило да jе идеjа прихватљива  због териториjалне разводњености српског народа, коjи jе у новоствореноj држави (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касниjе Југославиjа) нашао заjеднички кишобран. Тако jе изгледало на први поглед. Развоj догађаjа врло брзо jе развеjао све српске илузиjе, показао им да Хрватима и Словенцима та заjедничка држава треба само као склониште за jачање националне и државотворне идеjе. Чекали су околности

Срби су jедини уjедињуjући фактор кад су Хрвати и Хрватска у питању. Постоjе тамо различите политичке идеjе, странке са десним и левим (каквим-таквим) идеологиjама; постоjе Хрвати заражени европеjством и они, таквих jе можда и више, коjи о европским интеграциjама мисле све наjгоре; има у Хрватскоj и русофила и љубитеља свега што стиже из Америке, и те разлике су видљиве, судараjу се, непомирљиве су… и све jе тако док се не дође до Срба. Тада се хрватска jавност муњевито, као што се роj пчела формира за неколико минута, удружуjе и сви мисле исто. Ево случаjа са ђенералом Дражом. Хрватска се већ данима, у мери коjа постаjе невероватна и за многе необjашњива,

Славко је био официр у штабу легендарног фелдмаршала Светозара Боројевића, ратовао је са њим, а онда се прикључио армији Краљевине СХС. Његов син, Еуген, организовао је атентат на краља Александра у Марсељу, а обојица су 1941. године обукли усташке униформе Када је за време Првог светског рата готово генијалним способностима, која су му признавали и противници на фронту, у униформи аустријске војске, са звањем фелдмаршала, командовао у долини Соче, Светозар Боројевић није могао ни да сања да ће један од његових официра Славко Кватерник само двадесетак година касније да прогласи самосталност једне државе. Боројевић је био крајишки Србин, рођен у свештеничкој породици, на Банији, у селу Меченчани, мада се понегде

Нико се jош озбиљно ниjе позабавио понашањем тзв. либералне хрватске интелигенциjе у време распада Југославиjе, а то понашање jе испод нивоа хуманости и интелектуалне позициjе хрватске интелигенциjе из времена успоставе усташке Независне Државе Хрватске Комесар за проширење Европске униjе Штефан Филе боравио jе ове недеље у Загребу и на ванредноj седници Владе Хрватске прочитао Извештаj ЕК у коjем пише да jе Хрватска испунила све услове постављене од стране ЕУ, што значи да та земља првог jула ове године постаjе пуноправан члан Униjе. Одбачена jе недавно изнета идеjа неких европских парламентараца да Хрватска и после приjема у пуноправно чланство Европске униjе остане под одређеним мониторингом. Према правилима Униjе, у политичком, правном

Само две године после Титове смрти, када је мирна површина братства и јединства југословенских народа тек почела да се благо таласа, два млада књижевника разбила су својим делима дебели зид ћутања над оним што се Србима догодило у време Другог светског рата Oдрастао сам на четрдесетак километара од Јасеновца, на 15 километара удаљености од Бајића јама, локалитета код Костајнице на којем су усташе из околних хрватских села, на самом почетку рата, у лето 1941. године, убиле око хиљаду Срба; својих комшија, пријатеља, кумова, познаника, али никада за време тог одрастања, формирања моје будуће личности, у породици нисам чуо ниједну реч о Јасеновцу, Бајића јамама, покољу у мојој родној Комоговини. Никада