arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Đurđica Dragaš: NAŠI

27. januar 2025.

Naši ste, naša vas krv oživela. Koracima našim tragove ostavljate. Gledamo vas,očima što ne stigoše da ostare.Plačemo suzama nevinim,nebeskim.Nosimo štit nad glavama vašim.Naši ste,naša vas krv oživela.Koracima našim tragove ostavljate. Al’ ne znate vi to.Ne znate odakle vam snaga,ko vam puteve od korova čisti,ko vas od oluje čuva. Ne znate da smo i mi živeti hteli,suncu ruke pružati,od kiše k nebu rasti.Ne znate da su nas posekli,kao pšenicu što ne stiže da se klasjem okiti.Kao jagnjad, nevinu i belu.Kao drvo mlado, zeleno i lomno.Ne znate vi…. Praštamo vam jer…s neba se bolje vidi.Ako vi ne znate,mi znamo.Ruke nam posekoše,al’ čuvamo vas,krilima našim. Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ

Olivera Šekularac: Za one što su zaboravili dedu i krst njegov, večnosti nema

22. januar 2025.

Od Božića, radosni praznici u nizu… Krstovdan se Bogojavljanjem okitio, nebo otvorio, i opet su očevi stihovi blizu… „Krstitelju sveti Jovane, vrane se legu u tornju tvoje zvonare…“ Pa nek’ bude volja Božija, možda me vide oni koji su mi krst darivali. A moj krst je lički, jadovnički, iz velebitskih jama iznikao, u ravnici sve u jamama oplakao, izbeglički od rođenja… Moj krst je dedin, izgoreo sa kućom, a u mojoj duši još gori. Preklan sa njim, a svakim danom sve više zbori i boli. U svakom prazniku suzom romori i molitvi privoli. U mom krstu zavičajna kolevka tiho se njiše, zna i ona da je zbog pradedovskog krsta postala pusta.

Đurđica Dragaš: Oči Jovanove

20. januar 2025.

Pitaju me, progone me, čekaju me, gledaju me.. Usnule, zaleđene, skamenjene,oči Jovanove. Nežne, dečje, neljubljene,oči Jovanove. Vidim ih u svakom kutku neba,čujem u svakoj kapi kiše. Gledaju me iz zlaćanog  klasja,uplašene i okrvavljene. Kriju se u mraku Velebita, gonjene i uhvaćene,  ranjene i umorene,oči Jovanove. Otrgunte sa majčinih grudi, iz očevih ruku.Uplakane i prestravljene, umiruće oči Jovanove. Oči što zapamtiše nebo bez meseca i  mokru travu, zadah krvnika i miris krvi. Gledaju me, neviđene, zaboravljene.Pitaju me, progone me, čekaju me,oči Jovanove. Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ

Đurđica Dragaš: Uoči Svetog Jovana

19. januar 2025.

Daleko ste… prekrio je sneg naše pusto selo… Daleko ste, al’ bićete sutra s nama… u plamenu sveće, u našoj molitvi, u osmehu jedne Jovane i snazi jednog Vuka. Kažu da se na Bogojavljensku noć otvaraju nebesa, da se ostvaruju želje koje te noći zamislite.Bio je sinoć pun mesec, nebo čisto, prepuno zvezda, a moje želje prevelike.Da smo zdravi i da vas imamo…Eh… da imamo vas…Al’ nemamo… Uvenuše zauvek izdanci našeg stabla. Ostaše na Kruškovačama vaše dečje oči, nedoživljene ljubavi, nerođena deca.Ostaše zajedničke radosti, svadbe i krštenja.Ostade život…U vašim umirućim očima zalediše se slike ognjišta i crvenih, sitnih jabuka što mirišu na prozoru do proleća. Sutra nam je slava! Pitam

Đurđica Dragaš: Roblje

15. januar 2025.

Veslamo ka smrti svojoj, ka ostrvu prokletom. Na leđima nam Velebit, zelen i mračan. Iznad nas plavo,ispod nas plavo,u sredini galija naša.Roblje smo sa krstom oko vrata,sa kućom rodnom u očima. Veslamo ka smrti svojoj,ka ostrvu prokletom.Na leđima nam Velebit,zelen i mračan. Pregazismo ga tabanima krvavim,napunismo ždrela njegova životima našim.Oživesmo,obožismo bezdanke mračneočima dečjim,plavljim od neba. Roblje smo,zverskim kandžama okovano.Veslamo ka hridima sivim.U pustinji onoj smrt nas čeka.Kezi se razastrta po vrhovima kamenim. Veslamo…y oči je gledamo.Živi, a mrtvi.Bez sutra,bez straha jer….iza smrti je nebo,plavo,naše,večno. Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš

Nemanja Dević: Bio jednom Doda komandant..

14. januar 2025.

Tragična sudbina mladog potporučnika Dobrosava Radojkovića – Dode bila je jedna od ključnih koja me je još kao dečaka opredelila za sakupljanje zatamnjenih, zabranjenih – i umalo zaboravljenih istorijskih priča. Rođen 21. septembra 1920. u Kusatku, od oca Radosava i majke Mileve, Doda je od malena odskakao od svoje okoline, po bistrini i fizičkoj spremnosti. Pošto je završio osnovnu školu, prešao je u palanačku gimnaziju, tada elitnu prosvetnu ustanovu, u kojoj su seljački sinovi bili retki. Stasit i pravdoljubiv, brzo je postao omiljen u društvu. Gimnaziju je završio sa uspehom i potom upisao Nižu školu vojne akademije u Beogradu. Savremenici ga pamte kada je za vreme raspusta dolazio u selo,

Nikola Milovančev: Draža Mihailović o broju žrtava – 600.000 Srba ubijeno u NDH (januar 1943)

12. januar 2025.

Pošto su ustaše ubili 600.000 Srba, bez milosti uništavamo sve što je ustaša. Oni sad sarađuju sa komunistima, piše kraljevskoj emigrantskoj vladi u Londonu Draža Mihailović. Neki od (uglavnom mlađih) istoričara pokušavaju da umanje broj žrtava Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, za koji je najmerodavnija ocena koju je 1952. godine dao tada najkompetentniji statističar Jugoslavije, prof. dr Adolf (Dolfe) Vogelnik. On je, u uglednom stručnom organu Statistička revija (broj 1 za 1952. godinu), zapisao da je broj usmrćenih u ratu i poraću u Jugoslaviji iznosio najmanje 1.814.000, a da su ukupni demografski gubici najmanje (sa odseljenima, nerođenom decom itd.) 2.854.000 osoba. Međutim, po Vogelniku je to „minimalan iznos“, dok je

Zorica Đoković: Na kapiji Raja

12. januar 2025.

To mjesto. Nekada okruženo mješovitom šumom, a sad skoro u potpunosti prekriveno rastinjem i obavijeno tišinom – mjesto. Zaglušujuću tišinu i nesvakidašnji mir tog čudovišnog spoja betona i prirode naruši katkad samo poneka zmija kad savije kroz žbunje iza nekog kamena ili vjetar kad zaljulja visoke krošnje i odnese posljednje suho lišće. Valjda ima ptica u tim tamnim krošnjama oko betona prekrivenog mahovinom i lišajevima. Pčele, mada na tom mjestu nema cvijeća, sigurna sam da dolaze. Mom dedi su pčele uvijek dolazile. Mnogo je pčela i meda prešlo preko dedinih ruku. A opet, na kraju ga je sačekao čemer. To je mjesto na kom je Aleksa posljednji put ugledao svjetlost

Nemanja Dević: Jedna sladunjava jugoslovenska pričica

10. januar 2025.

Da li iko razuman veruje u priču da su hiljade Srba usred NDH svečano slavili Božić u crkvi 1942? Jedan od najbljutavijih mitova savremene srpske istorije vezan je za muftiju iz Tuzle koji je navodno na Badnje veče ’42. spasao Srbe pokolja u crkvi. Zauzvrat kad je umro deset `iljada ljudi ga nosilo na tabutu, među njima i manje-više svi zahvalni tuzlanski Srbi. Mit je osmislio savremeni mitbaster srpske istorije, likom preslikani muftija Kurt, samo bez ahmedije. Dokazao nam čo`ek da Obilić ne postoji i da je stvarni junak srpske istorije muftija Iztuzle. Pa za nagradu postao ministar. Priča ima plemenit motiv i muftija jest bio projugoslovenski, možda i prosrpski

Sandra Blagić: Logor Kruščica, danas mjesto zaraslo u korov, kupinu i šiblje

10. januar 2025.

Nedaleko od opštine Vitez, kod Travnika, nalazi se selo Kruščica. Skrivena od glavnog magistralnog puta, bez ikakvih putokaza i obilježja, stoji Crna kuća.  Logor Kruščica!  Sramota za Bosnu i Hercegovinu da krije veliki zločin.  Mjesto zaraslo u korov, kupinu, razno šiblje. Unakažena Crna kuća.  Kao iz horor filmova izlijeću slijepi miševi a duplje prozora ostadoše crne. Stislo u grudima, pritišće kao kamen i ne da mi da dišem. Na zidu kuće stoji spomen ploča, oštećena od metka iz proteklog rata.  Strah me da uđem. Oronula je, devastirana. Škripi drveni pod. Već mi slike pred očima lete.  Izgladnjeli, pretučeni i bosi čekali smrt. Jer su bili Srbi i Jevreji.  Unutrašnji zidovi unakaženi

Bojan Vegara: Srećan ti rođendan Republiko Srpska!

9. januar 2025.

Da se zna, da smo prvi ustali protiv svog zla svijeta i stvorili Republiku Srpsku. Ništa nam mogli niste, jer bili smo sila Božija. Bili smo vojska i narod, a sa nama je ostao samo Bog. Ostali su nas svi redom ostavili i bar neke snakcije uveli. Znali smo da smo sami. Kravavo smo se tukli sa domaćim i stranim islamskim fanaticima, ustašama, NATO paktom i to skoro četri godine. Nismo im dali pardona, jer kao što rekoh, bili smo sila i tako smo se i ponašali. Znali smo šta stvaramo i za šta krvarimo. Tripili smo nemoguće i nismo se žalili. Odbili smo na onom ratnom referendumu prvi pokušaj

Otišao je naš Dimitrije

6. januar 2025.

Januarski dan, uoči Badnjeg jutra 2019, doneo je neizmernu bol i suze. Otišao je naš Dimitrije. Naš lički anđeo međ’ anđele nebeske. Postoje ljudi koje je lako voleti, a teško rečima opisati njihovu veličinu, dobrotu i dela. Retko se rađaju i sreću takvi koji ostavljaju trag za večnost. Bogoliki Mirko, hristolikih dela, dečak, a junak, borac za pravdu na svim poljima. Najpre na onim našim rodoljubivim, korenitim ličkim, čijom zemljom je dugo hodio, traga pravoslavnog nalazio i beležio, davavši sebe predano i nesebično, srcem, kako je samo on to umeo. Voleo je Liku, to je i njegov govor, i svaka arhaična reč odavala. Time se ponosio. Liku je nosio i

Bojan Vegara: ĐED DRAGO

6. januar 2025.

Čudili smo mu se, ja i brat, što uvijek stoji pred ikonom uveče i ujutru. Onda nas je naučio da se i mi molimo. To je vjerovatno, nešto najvrijednije, što me je neko naučio. Još nisam sreo čovjeka, koji je više volio djecu i životinje od mog đeda Drage. Više je ličio na nekog lika odbjeglog iz bajke, već na ljude koji danas žive. Rođen je u Pazariću kod Sarajeva 1918. godine. Drugi svjetski rat dočekao je kao vojnik u Mostaru. Iz Mostara je pobjegao odmah po kapitulaciji i došao kući. Kući je bio sve dok je imao duvana i kad mu je nestalo otišao je da ga kupi. Tu

Bojan Vegara: DANAS HLjEBA OD JUČE NE MOGU

3. januar 2025.

Hljeb je tijelo Hristovo, rekao mi je davno đed. Upamtio sam to i vjerujem u to čitav svoj život. A đed je uvijek meo mrvice i stavljao na prozor da se i ptice zaslade. Govorio nam je da se hljeb uvijek djeli sa ljudima koji ga nemaju i sa ostalim živim stvorovima, jer nama ga Bog daje i mi smo dužni dati ga svima koji ga nemaju. Ostalo mi je u sjećanju, kad babi dođe sestra Jelka uoči Nikoljdana, da šaraju Krsni hljeb. Skoro ritualno bi oprale ruke, iako su do tada njima samo ostala jela pravile i onda bi se kratko pomolile i počele da šaraju hljeb. Radile su

Miloš Ković: Dva Mauthauzena, tri genocida

2. januar 2025.

Genocid nad Srbima nije bio incident u istoriji Austrije i Nemačke. Nije počeo 1941, niti se okončao do današnjeg dana. Od 1914. Ponovljen je bar dva puta. Gradić Mauthauzen je prijatno mesto na obali Dunava, koje odiše tipično austrijskim spojem reda i ležernosti. Sve je tu na svome mestu, sređeno, popravljeno, uobličeno, očišćeno. Posetilac može da u nekom od kafea poređanih duž obale popije kapućino i odmori pogled na velikoj, svetlucavoj reci. Kada je vreme lepo, može da gleda kako Dunavom promiču jedrilice i brodići sa relaksiranim pripadnicima austrijske srednje klase. Na bregovima iznad ovih pastoralnih pejzaža nalaze se dva spomen obeležja. Jedno je groblje stradalnika iz Prvog svetskog rata,

NAJNOVIJE VIJESTI

Dara Banović

Dara Banović, iz sela Veliko Palančište, opština Prijedor, Republika Srpska, je živi

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA