Колумнисти Архиве - Страница 9 од 75 - Јадовно 1941.

Ђурђица Драгаш: НАШИ

27. јануар 2025.

Наши сте, наша вас крв оживела. Корацима нашим трагове остављате. Гледамо вас,очима што не стигоше да остаре.Плачемо сузама невиним,небеским.Носимо штит над главама вашим.Наши сте,наша вас крв оживела.Корацима нашим трагове остављате. Ал’ не знате ви то.Не знате одакле вам снага,ко вам путеве од корова чисти,ко вас од олује чува. Не знате да смо и ми живети хтели,сунцу руке пружати,од кише к небу расти.Не знате да су нас посекли,као пшеницу што не стиже да се класјем окити.Као јагњад, невину и белу.Као дрво младо, зелено и ломно.Не знате ви…. Праштамо вам јер…с неба се боље види.Ако ви не знате,ми знамо.Руке нам посекоше,ал’ чувамо вас,крилима нашим. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Оливера Шекуларац: За оне што су заборавили деду и крст његов, вечности нема

22. јануар 2025.

Од Божића, радосни празници у низу… Крстовдан се Богојављањем окитио, небо отворио, и опет су очеви стихови близу… „Крститељу свети Јоване, вране се легу у торњу твоје звонаре…“ Па нек’ буде воља Божија, можда ме виде они који су ми крст даривали. А мој крст је лички, јадовнички, из велебитских јама изникао, у равници све у јамама оплакао, избеглички од рођења… Мој крст је дедин, изгорео са кућом, а у мојој души још гори. Преклан са њим, а сваким даном све више збори и боли. У сваком празнику сузом ромори и молитви приволи. У мом крсту завичајна колевка тихо се њише, зна и она да је због прадедовског крста постала пуста.

Ђурђица Драгаш: Очи Јованове

20. јануар 2025.

Питају ме, прогоне ме, чекају ме, гледају ме.. Уснуле, залеђене, скамењене,очи Јованове. Нежне, дечје, нељубљене,очи Јованове. Видим их у сваком кутку неба,чујем у свакој капи кише. Гледају ме из злаћаног класја,уплашене и окрвављене. Крију се у мраку Велебита, гоњене и ухваћене, рањене и уморене,очи Јованове. Отргунте са мајчиних груди, из очевих руку.Уплакане и престрављене, умируће очи Јованове. Очи што запамтише небо без месеца и мокру траву, задах крвника и мирис крви. Гледају ме, невиђене, заборављене.Питају ме, прогоне ме, чекају ме,очи Јованове. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Ђурђица Драгаш: Уочи Светог Јована

19. јануар 2025.

Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука. Кажу да се на Богојављенску ноћ отварају небеса, да се остварују жеље које те ноћи замислите.Био је синоћ пун месец, небо чисто, препуно звезда, а моје жеље превелике.Да смо здрави и да вас имамо…Ех… да имамо вас…Ал’ немамо… Увенуше заувек изданци нашег стабла. Осташе на Крушковачама ваше дечје очи, недоживљене љубави, нерођена деца.Осташе заједничке радости, свадбе и крштења.Oстаде живот…У вашим умирућим очима заледише се слике огњишта и црвених, ситних јабука што миришу на прозору до пролећа. Сутра нам је слава! Питам

Ђурђица Драгаш: Робље

15. јануар 2025.

Весламо ка смрти својој, ка острву проклетом. На леђима нам Велебит, зелен и мрачан. Изнад нас плаво,испод нас плаво,у средини галија наша.Робље смо са крстом око врата,са кућом родном у очима. Весламо ка смрти својој,ка острву проклетом.На леђима нам Велебит,зелен и мрачан. Прегазисмо га табанима крвавим,напунисмо ждрела његова животима нашим.Оживесмо,обожисмо безданке мрачнеочима дечјим,плављим од неба. Робље смо,зверским канџама оковано.Весламо ка хридима сивим.У пустињи оној смрт нас чека.Кези се разастрта по врховима каменим. Весламо…y очи је гледамо.Живи, а мртви.Без сутра,без страха јер….иза смрти је небо,плаво,наше,вечно. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Немања Девић: Био једном Дода командант..

14. јануар 2025.

Tрагична судбина младог потпоручника Добросава Радојковића – Доде била је једна од кључних која ме је још као дечака определила за сакупљање затамњених, забрањених – и умало заборављених историјских прича. Рођен 21. септембра 1920. у Кусатку, од оца Радосава и мајке Милеве, Дода је од малена одскакао од своје околине, по бистрини и физичкој спремности. Пошто је завршио основну школу, прешао је у паланачку гимназију, тада елитну просветну установу, у којој су сељачки синови били ретки. Стасит и правдољубив, брзо је постао омиљен у друштву. Гимназију је завршио са успехом и потом уписао Нижу школу војне академије у Београду. Савременици га памте када је за време распуста долазио у село,

Никола Милованчев: Дража Михаиловић о броју жртава – 600.000 Срба убијено у НДХ (јануар 1943)

12. јануар 2025.

Пошто су усташе убили 600.000 Срба, без милости уништавамо све што је усташа. Они сад сарађују са комунистима, пише краљевској емигрантској влади у Лондону Дража Михаиловић. Неки од (углавном млађих) историчара покушавају да умање број жртава Другог светског рата у Југославији, за који је најмеродавнија оцена коју је 1952. године дао тада најкомпетентнији статистичар Југославије, проф. др Адолф (Долфе) Вогелник. Он је, у угледном стручном органу Статистичка ревија (број 1 за 1952. годину), записао да је број усмрћених у рату и пораћу у Југославији износио најмање 1.814.000, а да су укупни демографски губици најмање (са одсељенима, нерођеном децом итд.) 2.854.000 особа. Међутим, по Вогелнику је то „минималан износ“, док је

Зорица Ђоковић: На капији Раја

12. јануар 2025.

То мјесто. Некада окружено мјешовитом шумом, а сад скоро у потпуности прекривено растињем и обавијено тишином – мјесто. Заглушујућу тишину и несвакидашњи мир тог чудовишног споја бетона и природе наруши каткад само понека змија кад савије кроз жбуње иза неког камена или вјетар кад заљуља високе крошње и однесе посљедње сухо лишће. Ваљда има птица у тим тамним крошњама око бетона прекривеног маховином и лишајевима. Пчеле, мада на том мјесту нема цвијећа, сигурна сам да долазе. Мом деди су пчеле увијек долазиле. Много је пчела и меда прешло преко дединих руку. А опет, на крају га је сачекао чемер. То је мјесто на ком је Алекса посљедњи пут угледао свјетлост

Немања Девић: Једна сладуњава југословенска причица

10. јануар 2025.

Да ли ико разуман верује у причу да су хиљаде Срба усред НДХ свечано славили Божић у цркви 1942? Један од најбљутавијих митова савремене српске историје везан је за муфтију из Тузле који је наводно на Бадње вече ’42. спасао Србе покоља у цркви. Заузврат кад је умро десет `иљада људи га носило на табуту, међу њима и мање-више сви захвални тузлански Срби. Мит је осмислио савремени митбастер српске историје, ликом пресликани муфтија Курт, само без ахмедије. Доказао нам чо`ек да Обилић не постоји и да је стварни јунак српске историје муфтија Изтузле. Па за награду постао министар. Прича има племенит мотив и муфтија јест био пројугословенски, можда и просрпски

Сандра Благић: Логор Крушчица, данас мјесто зарасло у коров, купину и шибље

10. јануар 2025.

Недалеко од општине Витез, код Травника, налази се село Крушчица. Скривенa од главног магистралног пута, без икаквих путоказа и обиљежја, стоји Црна кућа. Логор Крушчица! Срамота за Босну и Херцеговину да крије велики злочин. Мјесто зарасло у коров, купину, разно шибље. Унакажена Црна кућа. Као из хорор филмова излијећу слијепи мишеви а дупље прозора остадоше црне. Стисло у грудима, притишће као камен и не да ми да дишем. На зиду куће стоји спомен плоча, оштећена од метка из протеклог рата. Страх ме да уђем. Оронула је, девастирана. Шкрипи дрвени под. Већ ми слике пред очима лете. Изгладњели, претучени и боси чекали смрт. Jeр су били Срби и Јевреји. Унутрашњи зидови унакажени

Бојан Вегара: Срећан ти рођендан Републико Српска!

9. јануар 2025.

Да се зна, да смо први устали против свог зла свијета и створили Републику Српску. Ништа нам могли нисте, јер били смо сила Божија. Били смо војска и народ, а са нама је остао само Бог. Остали су нас сви редом оставили и бар неке снакције увели. Знали смо да смо сами. Крававо смо се тукли са домаћим и страним исламским фанатицима, усташама, НАТО пактом и то скоро четри године. Нисмо им дали пардона, јер као што рекох, били смо сила и тако смо се и понашали. Знали смо шта стварамо и за шта крваримо. Трипили смо немогуће и нисмо се жалили. Одбили смо на оном ратном референдуму први покушај

Отишао је наш Димитрије

6. јануар 2025.

Јануарски дан, уочи Бадњег јутра 2019, донео је неизмерну бол и сузе. Отишао је наш Димитрије. Наш лички анђео међ’ анђеле небеске. Постоје људи које је лако волети, а тешко речима описати њихову величину, доброту и дела. Ретко се рађају и срећу такви који остављају траг за вечност. Боголики Мирко, христоликих дела, дечак, а јунак, борац за правду на свим пољима. Најпре на оним нашим родољубивим, коренитим личким, чијом земљом је дуго ходио, трага православног налазио и бележио, дававши себе предано и несебично, срцем, како је само он то умео. Волео је Лику, то је и његов говор, и свака архаична реч одавала. Тиме се поносио. Лику је носио и

Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

6. јануар 2025.

Чудили смо му се, ја и брат, што увијек стоји пред иконом увече и ујутру. Онда нас је научио да се и ми молимо. То је вјероватно, нешто највриједније, што ме је неко научио. Још нисам срео човјека, који је више волио дјецу и животиње од мог ђеда Драге. Више је личио на неког лика одбјеглог из бајке, већ на људе који данас живе. Рођен је у Пазарићу код Сарајева 1918. године. Други свјетски рат дочекао је као војник у Мостару. Из Мостара је побјегао одмах по капитулацији и дошао кући. Кући је био све док је имао дувана и кад му је нестало отишао је да га купи. Ту

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

3. јануар 2025.

Хљеб је тијело Христово, рекао ми је давно ђед. Упамтио сам то и вјерујем у то читав свој живот. А ђед је увијек мео мрвице и стављао на прозор да се и птице засладе. Говорио нам је да се хљеб увијек дјели са људима који га немају и са осталим живим створовима, јер нама га Бог даје и ми смо дужни дати га свима који га немају. Остало ми је у сјећању, кад баби дође сестра Јелка уочи Никољдана, да шарају Крсни хљеб. Скоро ритуално би опрале руке, иако су до тада њима само остала јела правиле и онда би се кратко помолиле и почеле да шарају хљеб. Радиле су

Милош Ковић: Два Маутхаузена, три геноцида

2. јануар 2025.

Геноцид над Србима није био инцидент у историји Аустрије и Немачке. Није почео 1941, нити се окончао до данашњег дана. Од 1914. Поновљен је бар два пута. Градић Маутхаузен је пријатно место на обали Дунава, које одише типично аустријским спојем реда и лежерности. Све је ту на своме месту, сређено, поправљено, уобличено, очишћено. Посетилац може да у неком од кафеа поређаних дуж обале попије капућино и одмори поглед на великој, светлуцавој реци. Када је време лепо, може да гледа како Дунавом промичу једрилице и бродићи са релаксираним припадницима аустријске средње класе. На бреговима изнад ових пасторалних пејзажа налазе се два спомен обележја. Једно је гробље страдалника из Првог светског рата,