Колумнисти Архиве - Страница 10 од 62 - Јадовно 1941.

„Јер … ми смо иста крв“, песнички првенац Ђурђице Драгаш представљен у РТС Клубу

6. јул 2024.

У Клубу РТС-а представљена је збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Реч је о првој песничкој збирци коју чине стихови пуни сете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и песме су објављивани на сајтовима „Јадовно 1941“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка песама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији, књижевном изразу и инспирацији за ову збирку говорили су Миле Рајчевић, професор и некадашњи директор ОШ у Госпићу, Момчило Мирић, председник удружења „Јадовно“ и Ана Томашевић, новинарка и уредница Радио Београда.

Ђурђица Драгаш: „Јер… ми смо иста крв!“

2. јул 2024.

Да се не заборави, да се памти, јер народ без прошлости нема будућност. Након премијерне промоције збирке песама, под називом „Јер… ми смо иста крв!“ ,ауторке Ђурђице Драгаш-Вуковљак и књижевне вечери у Пригревици, 19. јуна ове године, промоција ће бити одржана и у Београду. Сутра, 03. јула 2024. у 18 часова, у КЛУБУ РТС-а (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске). Уочи београдске промоције, ауторка нас подсећа на велика стратишта Срба на простору НДХ, за време Другог светског рата и за време рата од 1991. до 1995. године. Њене песме су пуне сете, туге и посвете прецима и свим невиним жртвама. Како сама каже, те душе „пишу“ њене песме, а она

У рату је непријатељ на правди Бога побио стотине хиљада Срба. Ми смо их мртве у миру убили још једном.

25. јун 2024.

Беседа Матије Бећковића у Београду на премијери филма “Крст над јамом”. У рату је непријатељ на правди Бога побио стотине хиљада Срба. Ми смо их мртве у миру убили још једном. Не зна се чији је злочин већи – оних који су их побили живе или наш који смо их побили мртве. И до дан данас оставили у забетонираним јамама. Мртви умеју да се захвале као нико, али знају и да се љуте. Због греха према својим невиним жртвама, неизбројеним, неименованим и не-пописаним, доживели смо да нас, жртве геноцида и фашизма, зову фашистима и геноцидним народом. Не би погрешили ако би нас тако звали и жигосали због нашег односа према

Немања Девић: Српска мајка

23. јун 2024.

Радојка Ристивојевић је у животу, погледом савременог човека, изгубила све у Великом рату. Пре рата имала је пет синова. Српска мајка – Радојка Ристивојевић из села Кусадак, срез Јасенички, округ Смедеревски. У сутону живота. Са букетом цвећа у рукама. И осмехом на лицу. Сећамо ли се оваквих наших бака, које су нас једноставно училе шта се у животу сме а шта се не сме? Шта је добро, а шта није? Пре него што нам је све постало релативно… И, промислимо о томе како ће изгледати баке наше деце и чему ће их учити. Радојка Ристивојевић је у животу, погледом савременог човека, изгубила све у Великом рату. Пре рата имала је

Тројице у Врбици

23. јун 2024.

Од тог огњеног, крвавог лета нема ко да ме дочека радошћу, загрљајем и сјајем ока испод мараме. Пиш: Цвијета Радић Да није било оне огњене среде, оне давне, крваве године, за Тројице би се и моји окупили на оној страни поља која се завлачи под листопаде Голије. Дошли би Владини унуци, Рајкови, Драгињини, Марини, Милојкови… Можда би нас Јово чекао на прагу, ослоњен на штап, шкиљећег, старачког погледа упртог у мутну даљину из које долази звук наших аутомобила. И, како је ред и обичај, гоњени чежњом сродничком, љубили би се и грлили са танком влагом у очима и устрепталим срцем. Утркивали би се ко ће пре доћи до речи, постављали

Ђурђица Драгаш: Песма незаборављених!

22. јун 2024.

Радујемо се вама што носите крст, што певате и плачете у исто време. Ми ћемо увек бити ту и радовати се једни другима јер… ми смо једно… ви над јамом и ми у јами!!! Уједе ме звер, окрвављеним зубима.Растргну ми кожу дивљим канџама. Баци ме у понор…. Падох тихо, нечујно, меко.Узе ме Господ милостиви, ослободи ми тело муке овоземаљске. Лагана и неболна гледала сам из мрака безданог.Гледала сам невиђено, пакао што га људски ум не докучи. Гледала сам децу без очију, жене без утробе, старце без руку…Миловала сам им ране, смиривала јауке, брисала зној са чела.Молила сам Господа да их узме, да однесе бол, да нас сједини. И чуо је

Одржана прва промоција књиге, првенца Ђурђице Драгаш „Јер… ми смо иста крв!“

21. јун 2024.

Да се не заборави, да се памти, јер народ без прошлости нема будућност. У Спомен Библиотеци у Пригревици, у среду 19. јуна, одржано је књижевно вече и промоција збирке песама, под називом „Јер… ми смо иста крв!“ ,ауторке Ђурђице Драгаш-Вуковљак. Простор библиотеке предвиђен за промоцију, био је препун, како гостију са стране, тако и самих Пригревчана. Ауторка је присутне подсетила на велика стратишта Срба на простору НДХ, за време Другог светског рата и за време рата од 1991. до 1995. године. Њене песме су пуне сете, туге и посвете прецима и свим невиним жртвама. Како сама каже, те душе „пишу“ њене песме, а она их само бележи. Програм су обогатиле

Ђурђица Драгаш: Мирисало је Дивосело на јутарњу росу, на јабуке и покошену траву

21. јун 2024.

Силно се намучих пре пар дана покушавајући да, на Гугл мапи, пронађем, бар приближно, место где је некад била наша породична кућа у Дивоселу. Kажем место зато што од куће, после неколико напада хрватске војске почетком 90-их, није остао ни „камен на камену“. Kад у претраживач упишете Дивосело, једино што добијете као резултат је велика зелена пустош. Нема кућа, нема пута, нема ораница… Само зелено „море“ које гута све пред собом. Тражила сам, увећавала, покушавала да пронађем неки траг живота према којем би се оријентисала… После много муке, успела сам (бар тако мислим) да некако лоцирам парче зеленог прекривача испод којег би требало да су остаци наше куће. Успут сам

Душан Басташић за „Глас“: Младе не учимо довољно о нашем страдању

20. јун 2024.

Ако је историја учитељица живота, онда је потребно да нашим младим генерацијама откријемо и саопштимо истину шта се тамо десило прије 80 година и то на начин адекватан њиховом узрасту. Важно је да то уђе у уџбенике јер то сматрам једним национално одговорним. Зашто се неодговорно односимо према мјестима страдања наших предака у Другом свјетском рату, али и на питања зашто тих ужасних догађаја нема више у јавном простору и уџбеницима, нити зашто не постоји ниједан дипломски рад на ту тему, тешко је одговорити, рекао је предсједник Удружења “Јадовно 1941.” Душан Басташић. Он је у интервјуу “Гласу” навео и да младим генерацијама треба да откријемо и саопштимо истину шта се

Споменик кога више нема

18. јун 2024.

Централни споменик жртвама комплекса логора смрти НДХ Госпић – Јадовно – Паг, аутора Вање Радауша, подигнут је јула мјесеца 1961. недалеко православног гробља у Госпићу. Уништен је у рату 90-тих. Само мјесто и остатке споменика лоцирала је екипа удружења грађана Јадовно 1941, децембра мјесеца 2021. године. Овај видео запис урађен је маја мјесеца 2023. године. Преносимо дио текста др Косте Поповића, посвећен споменику на Јасиковцу: “Обележавање страдања жртава на Јадовну споjено jе са двадесетом годишњицом устанка и револуциjе у организациjи Савеза бораца НОР и одржана jе 27. јула 1961. у Госпићу. При томе jе доминирала прослава устанка и револуциjе. То jе утицало и на обележавање споменика страдалим жртвама терора и

НА ВЕЛЕБИТУ ПАРАСТОС ЈАДОВНИЧКИМ ЖРТВАМА 29.ЈУНА

17. јун 2024.

Његовање културе сјећања и памћења је не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран однос према још нерођеним потомцима. Код Шаранове јаме на Велебиту у суботу, 29. јуна биће служен парастос јадовничким жртвама поводом обиљежавања Дана сјећања на Јадовно 1941. године када је у том комплексу логора за вријеме Независне Државе Хрватске /НДХ/ на најсвирепији начин убијено више од 40.000 углавном Срба и Јевреја. Предсједник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић рекао је Срни да је његовање културе сјећања и памћења не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран

Српски Велебит

10. јун 2024.

Покушавам да се сетим када сам први пут чула за Јадовно. Било је то, чини ми се, у годинама касног детињства или раног девојаштва. Пише: Гордана Достанић У нашој кући, тата и његов пријатељ причали су о времену НДХ у Срему, помињали Покретни преки суд и имена побијених комшија, Срба, никоме дужних и низашта кривих. Бар не својом вољом. Онда је мама поменула Јадовно. Она је у свакој прилици све сводила на меру лепоте и туге доживљене у њеној Лици. Тако и тада рече да је на Велебиту био логор у који су одводили Србе. Из њега, тог логора, нико се није враћао. Много људи је на Јадовну побијено. Она

Уз Светог Вукашина по Лици и Велебиту

2. јун 2024.

Циљ једне у низу Јадовничких експедиција, био је лоцирање и обележавање три места страдања Срба у ери Покоља у Другом светском рату, три оскрнављена или потпуно срушена споменика, два у Госпићу и околини и један у близини Грачаца. Пише: Ђурђица Драгаш И прође мај… Још један мај у којем преко ноћи отопли, озелени, замирише! И могла бих да додам- један обичан мај – да није било путовања, такорећи ходочашћа, на које сам кренула с мојом браћом, Јадовничанима. На дуго и пажљиво планирани пут у Лику, кренули смо 13. маја 2022. године, Ненад и Душан из Бања Луке а Момчило и ја из Београда. Циљ су нам била три места страдања

Никола Милованчев: „Нaшe jeдинo спасeњe Србиja“ или Кoмe je трeбaлa Jугoслaвијa 1918.

30. мај 2024.

Када се чита после 100 година, овај чланак из словеначке католичке Страже из 1919. делује и јако искрено, и луцидно. У вези са телевизијском серијом „Александар од Југославије“, треба указати на стварно политичко стање на југословенским просторима у време краја Првог светског рата, новембра 1918. У жељи да, посебно млади читаоци, сазнају истину о тим данима, одлучио сам се да преведем са словеначког изводе из чланка објављеног осам месеци после настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Реч је о два наставка чланка „Корошец нас је продао Србима“ („Korošec nas je prodal Srbom…“), која су објављена у мариборском католичком политичком листу Стража 18. и 22. августа 1919. Дакле, не ради се о

Ђурђица Драгаш: Било их је 12!

27. мај 2024.

Отишли су памтећи једино откуцаје мајчиног срца и топлину њеног тела. Журили су да виде свет, да га чврсто обгрле ручицама, да га удахну, да му се осмехну. Желели су да полете ка сунцу и трче шареним ливадама. Сањали су мирис кише, први снег и додир мраза на образима. Питали су се колико је слано море и може ли се прегазити толика вода. Маштали о игри, несташним дечјим увојцима, о љубави и стидљивим погледима испод трепавица. Радовали су се мајчином крилу и очевом снажном длану. Потрчали су ка животу верујући да ће га загрлити, осетити, оживети…. Али… овај свет није био спреман за њих! Отишли су, не угледавши га, без