Сад кад су све куке и мотике побацали на Анђелину Џоли и њене лажи, Србима не би било на одмет да се мало позабаве собом; да се упитаjу шта су они у своjоj филмскоj работи урадили у корист истине. Оставимо се Анђе, она jе jасниjа од таблице множења; „Вести“ су обелоданиле из какве дружине долази, коjим организациjама припада, ко су jоj налогодавци и саветници. Ниjе она направила „У земљи крви и меда“ зато што се узбуркана уметничка душа осетила позваном да jедан делић тамо неког рата на Балкану уобличи у уметничко дело. Не, Анђа jе урадила оно што jоj jе речено да уради, и то само на jедан начин, онако

Пише Ра У данашњоj Хрватскоj ниjе мала невоља проносити и величати хрватство и католичанство, а презивати се Митровић. У тоj муци чак се и књигама покушава доказати да су славне харамбаше и сердари далматинских Срба, Јанко Митровић и Стоjан Јанковић, били Хрвати Пре скоро годину дана у Хрватскоj jе спроведен попис становништва. Обjављено jе да у тоj држави живи четири милиона триста хиљада душа, око 150 хиљада мање у односу на попис од пре десет година. Обjављени су jош неки подаци, али главни, наjинтересантниjи, у вези са националном и верском структуром, и даље су у сфери нагађања. Због чега? Што се тиче верског опредељења све jе било jасно jош 2001.

Пише Ратко Дмитровић Док год челни људи Србиjе, ма како да се зову, буду ћутали пред теориjом створеном на лажи да jе Слободан Милошевић разбио Југославиjу и започео рат са циљем стварања велике Србиjе, те да jе напао Косово у намери протеривања Шиптара, Србиjа и Срби заувек ће носити терет кривице и плаћати цену за то Председник Демократске странке, узгред и председник Србиjе, Борис Тадић, спрема се на пут у Хрватску. У ствари, он иде у Вуковар да се поклони на „Овчари“ и jош jедном, по ко зна коjи пут, извини за српске злочине. Ниjе му далеко, па ће скокнути и до Загреба. То ниjе лоша идеjа али ако само

Пише Ратко Дмитровић Ниjе требало више од месец дана, па да будемо начисто какву ће политику нова влада Хрватске да води према Србиjи. Као и ХДЗ? Не, гору од хадезеовске. Српска политика, jош од времена стварања велике државе jужних Словена –  када су Карађорђевићи наивно пригрлили ратне губитнике, Хрвате и Словенце, веруjући да грле браћу, а не наjвеће неприjатеље – носи у себи необjашњиву инфантилност наjбоље осликану кроз однос према Хрватскоj. То jе одавно кроатофилиjа. Упркос свему што се догодило и што се догађа.   СРПСКА СТРАДАЊА Политика Србиjе према Хрватскоj ниjе политика, то jе безумље, тумарање на простору омеђеном илузиjама и суровом стварношћу. Шта год да направи службени Загреб

Ево, заокружило се двадесет година како разни београдски кругови, грађанске инициjативе, самозвани независни новинари и интелектуалци, политичари чиjе су кариjере врхунци бешчашћа а животи састављени од епизода разврата и аморала, групу српских новинара, међу коjима и моjу маленкост, гураjу под одредницу „ратни хушкачи „. Као, ми смо закували рат, без нас би Југославиjа опстала, не би пала ни кап крви, у Ровињ би се, као до самог рата, интелектуална елита Београда селила већ у маjу и тамо остаjала до првих jесењих киша. Југословени су, дакле, живели у братству, неоптерећени прошлошћу, без болних сећања и ожиљака, празних гробних парцела и неоткривених масовних гробница из Другог светског рата и првих месеци мира,

Може ли Иво Јосиповић, први хрватски председник коjи ниjе био на робиjи, да подигне српско-хрватске односе макар на ниво коjи искључуjе jавно испољавање мржње? Хоће ли приjатељство Србиjе и Хрватске остати само пуста жеља и наивна реторика Месићевог наследника или ће „господин и композитор“, неуобичаjена поjава на загребачком Понтовчаку, успети да створи претпоставке за велико историjско помирење Срба и Хрвата. У ближоj или даљоj историjи, свеjедно jе? Док нам се не укажу елементи за какав-такав одговор на горња питања, хаjде да заронимо у прошлост и видимо има ли тамо сличних покушаjа. ВЕЛИКО ПОМИРЕЊЕ и разграничења Не рачунаjући оне српско-хрватске коалициjе и савезе из времена настанка и стасавања државе Срба, Хрвата

Пише Ратко Дмитровић Хрватска jе пред отвореним вратима Европске униjе и већ следеће године граница те економско-политичке заjеднице помериће се на исток, до обала Дунава и линиjа коjе данас, код Товарника и Баjакова, раздваjаjу Србиjу и Хрватску. Загреб jе окончао посао коjи би, веруjу у главном граду Хрватске, морао да донесе бољитак. Одржан jе и референдум о приступању Униjи, резултат jе позитиван, али проценат изашлих и оних коjи су подржали „одустаjање од хрватског суверенитета“ не даjе основа за причу о хрватском одушевљењу чињеницом да ће та земља ући у велику европску породицу. Одредницу „ЗА“ заокружило jе милион и триста хиљада Хрвата. Хрватски евроскептици тврде да би референдум донео негативан резултат

Бискуп Католичке цркве у Хрватскоj и државни воjни ординариjус Јураj Језеринац jе рекао на проповеди у цркви Пресветог Троjства, у Карловцу, а поводом 20 година постоjања независне и међународне Хрватске, да jе рат вођен деведесетих био последица атеизациjе и одбиjања Бога. Пошто jе том приликом споменуо „агресорски рат“ тумачење изjаве високог дужносника Католичке цркве може да буде двоjако; агресор jе био безбожан и као такав кренуо jе да убиjа Хрвате и осваjа Хрватску, односно, по другом могућем тумачењу, Хрвати су изложени агресиjи зато што су се удаљили од Бога. ХРВАТИ – ЦРКВА – РАТ Како год било, шта год мислио Језеринац, добили смо снажан повод да се по ко зна

На простору Балкана (да овога пута не ширимо на целу Европу) jедино код Срба налазимо групе коjе у себи имаjу и константно потхрањуjу мржњу према сопственом народу. Истина, таj феномен могуће jе пронаћи и код других народа али jе он тамо поjединачан случаj, инцидент, и ти људи су предмет спрдње или згражавања. Њихова друштвена позициjа jе маргинална, приступ утицаjним медиjима искључен а комуникациjа са високим државним круговима незамислива. Код Срба jе другачиjе. Србима спољни неприjатељи нису неопходни. Те сорте jе у Београду на претек; имаjу своjа удружења, центре окупљања, своjе медиjе, посланике у Скупштини Србиjе. Уважени су и радо виђени у наjзначаjниjим београдским кабинетима. Њихово везивно ткиво jе мржња према

Да ли jе могуће да неко у само jедном животу (искључуjем теориjу реинкарнациjе) буде фашиста и антифашиста, интернационалиста и жестоки националиста, поборник тоталитаризма али и демократиjе, ригидни партократа и либерал, борац против права мањина па касниjе борац за права истих тих мањина… Здрав разум каже да то ниjе могуће, или jе могуће под условом да човек има психичке а из тога и све остале проблеме. Такве особе су на маргинама друштва, социjално изоловане, предмет исмеjавања или жаљења. Стjепан Стипе Месић jе живи доказ да jе наведена поставка ипак оборива, односно, да горе описани људи могу да буду не само друштвено уважени већ да њихов успон, у овом случаjу политички, може