Piše Ratko Dmitrović Ratovi devedesetih, kako to već biva sa ratovima, iznedrili su i narodne junake koje, i to biva, jedni slave, a drugi proklinju, nazivajući ih zločincima, ubicama, ludacima. Oduvek je tako; uz komandante armija, pukovnike, školovane oficire u oružanim sukobima pojave se ljudi koje do tada nije znao niko osim rodbine i komšija i nametnu se hrabrošću, zločinom, sposobnošću za koju ni sami nisu znali da je imaju. Postanu slavni. Većina Hrvata godinama je živela u ubeđenju da su baš takvi, „mali i skromni ljudi“ , odbranili Hrvatsku od „srpske agresije“, doneli slobodu i hiljadu godina sanjanu nezavisnost. A onda je došlo otrežnjenje. Uticaj vremena, ispunjenje nekih uslova

Od brojnih fenomena koje nalazimo u političkom i društvenom životu ovih prostora, odnos zagrebačkih Jevreja prema novoj Tuđmanovoj državi svakako spada među najinteresantnije, tim pre što takav odnos nije zabeležen u Beogradu U prošlom broju „Pečata“ je Jaša Almuli uradio, bar delimično, ono od čega srpska inteligencija evo već dvadeset godina beži kao nečastivi od tamjana; progovorio je javno o aktuelnim odnosima Srba i Jevreja, odnosno o ubeđenju nekih Srba da im Jevreji rade o glavi i ubeđenju nekih Jevreja da kod Srba ima antisemitizma. Dobro je da je to uradio Almuli, čovek čiji životni put daje legitimitet svakom njegovom stavu, izgovorenoj reči, oceni. Objašnjavajući činjenicu da se u srpskoj

Sad kad su sve kuke i motike pobacali na Anđelinu Džoli i njene laži, Srbima ne bi bilo na odmet da se malo pozabave sobom; da se upitaju šta su oni u svojoj filmskoj raboti uradili u korist istine. Ostavimo se Anđe, ona je jasnija od tablice množenja; „Vesti“ su obelodanile iz kakve družine dolazi, kojim organizacijama pripada, ko su joj nalogodavci i savetnici. Nije ona napravila „U zemlji krvi i meda“ zato što se uzburkana umetnička duša osetila pozvanom da jedan delić tamo nekog rata na Balkanu uobliči u umetničko delo. Ne, Anđa je uradila ono što joj je rečeno da uradi, i to samo na jedan način, onako

Piše Ra U današnjoj Hrvatskoj nije mala nevolja pronositi i veličati hrvatstvo i katoličanstvo, a prezivati se Mitrović. U toj muci čak se i knjigama pokušava dokazati da su slavne harambaše i serdari dalmatinskih Srba, Janko Mitrović i Stojan Janković, bili Hrvati Pre skoro godinu dana u Hrvatskoj je sproveden popis stanovništva. Objavljeno je da u toj državi živi četiri miliona trista hiljada duša, oko 150 hiljada manje u odnosu na popis od pre deset godina. Objavljeni su još neki podaci, ali glavni, najinteresantniji, u vezi sa nacionalnom i verskom strukturom, i dalje su u sferi nagađanja. Zbog čega? Što se tiče verskog opredeljenja sve je bilo jasno još 2001.

Piše Ratko Dmitrović Dok god čelni ljudi Srbije, ma kako da se zovu, budu ćutali pred teorijom stvorenom na laži da je Slobodan Milošević razbio Jugoslaviju i započeo rat sa ciljem stvaranja velike Srbije, te da je napao Kosovo u nameri proterivanja Šiptara, Srbija i Srbi zauvek će nositi teret krivice i plaćati cenu za to Predsednik Demokratske stranke, uzgred i predsednik Srbije, Boris Tadić, sprema se na put u Hrvatsku. U stvari, on ide u Vukovar da se pokloni na „Ovčari“ i još jednom, po ko zna koji put, izvini za srpske zločine. Nije mu daleko, pa će skoknuti i do Zagreba. To nije loša ideja ali ako samo

Piše Ratko Dmitrović Nije trebalo više od mesec dana, pa da budemo načisto kakvu će politiku nova vlada Hrvatske da vodi prema Srbiji. Kao i HDZ? Ne, goru od hadezeovske. Srpska politika, još od vremena stvaranja velike države južnih Slovena –  kada su Karađorđevići naivno prigrlili ratne gubitnike, Hrvate i Slovence, verujući da grle braću, a ne najveće neprijatelje – nosi u sebi neobjašnjivu infantilnost najbolje oslikanu kroz odnos prema Hrvatskoj. To je odavno kroatofilija. Uprkos svemu što se dogodilo i što se događa.   SRPSKA STRADANjA Politika Srbije prema Hrvatskoj nije politika, to je bezumlje, tumaranje na prostoru omeđenom iluzijama i surovom stvarnošću. Šta god da napravi službeni Zagreb

Evo, zaokružilo se dvadeset godina kako razni beogradski krugovi, građanske inicijative, samozvani nezavisni novinari i intelektualci, političari čije su karijere vrhunci beščašća a životi sastavljeni od epizoda razvrata i amorala, grupu srpskih novinara, među kojima i moju malenkost, guraju pod odrednicu „ratni huškači „. Kao, mi smo zakuvali rat, bez nas bi Jugoslavija opstala, ne bi pala ni kap krvi, u Rovinj bi se, kao do samog rata, intelektualna elita Beograda selila već u maju i tamo ostajala do prvih jesenjih kiša. Jugosloveni su, dakle, živeli u bratstvu, neopterećeni prošlošću, bez bolnih sećanja i ožiljaka, praznih grobnih parcela i neotkrivenih masovnih grobnica iz Drugog svetskog rata i prvih meseci mira,

Može li Ivo Josipović, prvi hrvatski predsednik koji nije bio na robiji, da podigne srpsko-hrvatske odnose makar na nivo koji isključuje javno ispoljavanje mržnje? Hoće li prijateljstvo Srbije i Hrvatske ostati samo pusta želja i naivna retorika Mesićevog naslednika ili će „gospodin i kompozitor“, neuobičajena pojava na zagrebačkom Pontovčaku, uspeti da stvori pretpostavke za veliko istorijsko pomirenje Srba i Hrvata. U bližoj ili daljoj istoriji, svejedno je? Dok nam se ne ukažu elementi za kakav-takav odgovor na gornja pitanja, hajde da zaronimo u prošlost i vidimo ima li tamo sličnih pokušaja. VELIKO POMIRENjE i razgraničenja Ne računajući one srpsko-hrvatske koalicije i saveze iz vremena nastanka i stasavanja države Srba, Hrvata

Piše Ratko Dmitrović Hrvatska je pred otvorenim vratima Evropske unije i već sledeće godine granica te ekonomsko-političke zajednice pomeriće se na istok, do obala Dunava i linija koje danas, kod Tovarnika i Bajakova, razdvajaju Srbiju i Hrvatsku. Zagreb je okončao posao koji bi, veruju u glavnom gradu Hrvatske, morao da donese boljitak. Održan je i referendum o pristupanju Uniji, rezultat je pozitivan, ali procenat izašlih i onih koji su podržali „odustajanje od hrvatskog suvereniteta“ ne daje osnova za priču o hrvatskom oduševljenju činjenicom da će ta zemlja ući u veliku evropsku porodicu. Odrednicu „ZA“ zaokružilo je milion i trista hiljada Hrvata. Hrvatski evroskeptici tvrde da bi referendum doneo negativan rezultat

Biskup Katoličke crkve u Hrvatskoj i državni vojni ordinarijus Juraj Jezerinac je rekao na propovedi u crkvi Presvetog Trojstva, u Karlovcu, a povodom 20 godina postojanja nezavisne i međunarodne Hrvatske, da je rat vođen devedesetih bio posledica ateizacije i odbijanja Boga. Pošto je tom prilikom spomenuo „agresorski rat“ tumačenje izjave visokog dužnosnika Katoličke crkve može da bude dvojako; agresor je bio bezbožan i kao takav krenuo je da ubija Hrvate i osvaja Hrvatsku, odnosno, po drugom mogućem tumačenju, Hrvati su izloženi agresiji zato što su se udaljili od Boga. HRVATI – CRKVA – RAT Kako god bilo, šta god mislio Jezerinac, dobili smo snažan povod da se po ko zna