Многи се још увек сећају бриљантног хрватског певача, рођеног у Шибенику, који је све своје таленте и животне предности, а имао их је много, подредио националном осећању, борби за самосталну хрватску државу, скончавши и буквално на степеницама Сабора Хрватске Шездесетих година у Југославији почела је да се формира музичка сцена коју би са данашње позиције могли да назовемо естрадом. Новца, разуме се, није било. Свирало се и певало за своју душу, слушао се „Радио Луксембург“, глас оног света за који су многи у Титовој држави веровали да је рај на земљи, место где ћемо и ми једнога дана спустити своје табане. Отрежњење је касније било сурово и болно, посебно када

Било jе то краjем 1991. године, у оно време када jе немачки двоjац, Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер, стезао врат Европи у намери да изнуди признање независности Хрватске и Словениjе. Без рукавица, дипломатских манира, без штапа и шаргарепе, Немачка огољелом уценом прибиjа уза зид Лондон и Париз; или ћете признати независност Хрватске и Словениjе или Немачка отвара процес преиспитивања уjедињене Европе као концепта и оквира живљења. Признали су.     У то време немачки медиjи додируjу врхове могућности сатанизациjе Срба као народа и београдског режима, представљеног у лику Слободана Милошевића. Ни нацисти почетком Другог светског рата нису у британским и америчким медиjима толико били сатанизовани као Срби почетком деведесетих у

Босна и Херцеговина jе траjно, занавек, подељена земља. Босна никада неће постати jединствена држава, њено тло jе набиjено историjом чиjе аветне сенке упорно и без престанка подижу завесе од мржње међу Босанцима. Том земљом jе владала jедна империjа коjа jе иза себе оставила вечну везу са остацима сопственог бића – оставила jе религиjу, ислам – и та веза ових дана и година бубри као врба у пролеће, показуjе своjа различита лица од коjих ниjедно не доприноси уjедињењу босанскохерцеговачких народа. Ово, свестан сам, звучи краjње обесхрабруjуће за дух заjедништва (шта год то значило), али ово jе истина коjа се не докучуjе бог зна каквом интелигенциjом и памећу. Довољно jе да човек

Геноцид над Србима у Другом светском рату био је познат само на потесу од Вардара до Триглава, и међу малобројним историчарима…Зато је запањујуће, готово невероватно, да један музичар, истина светског калибра, планетарно познат, али само музичар, изговара оно што нико пре њега није; Павелићеве Хрвате ставља у ранг нациста, а Србе на позицију Јевреја Изненада, кад то нико није могао да претпостави ни у сновима, два у свету врло угледна и утицајна човека, један из музичког, други из филмског света, урадила су нешто што је у Хрватској изазвало велику пажњу, реакције и протесте. Наравно, реч је о Србима. УДАРАЦ У ВРХ БРАДЕ Не памтим да је неко на међународном плану

Због чега се државни издавач Србиjе одлучио да штампа књиге двоjице аутора из Хрватске и Босне, чиjи ставови без сумње подлежу бар критичком преиспитивању, зашто таква прилика ниjе пружена неком од српских писаца или историчара из споменутих држава и откуда у свему томе Латинка Перовић? „Службени гласник“, издавачка кућа државе Србиjе, обjавио jе ових дана књигу мемоарске прозе „1941-Година коjа се враћа“ хрватског публицисте, повремено политичара, свакако врло познатог и интригантног Славка Голдштаjна. Садржаj Голдштаjнове књиге за оваj текст нема пресудну важност. Он jе само повод да видимо на коjи начин jе Голдштаjн сагледавао односе Срба и Хрвата у последњих двадесетак година, шта jе на том плану и сам урадио,

Годинама у Србију није стигао кориснији папир од оног пре неки дан – у име Ангеле Меркел у Београд га је донео Андреас Шокенхоф – на којем су одштампани услови Србији за добијање датума почетка преговора – наглашавам, почетка преговора – за чланство у Европској унији. Након овога само крајње покварени или приглупи политичари и политички аналитичари, а Србија је таквих пуно, могу још расправљати о условима под којима Србија може да уђе у ЕУ. Нема ту више ни стопе простора за недоумице. Европска унија, то је Немачка. Без Немачке нема ЕУ. Све је сада јасно као горски поток, Србија је добила цену за европску карту, Србији је речено шта

Ових врелих летњих дана, Борка Павићевић, перјаница „друге Србије“, затекла се на једном од изворишта српске историје и културе у Далмацији, у Исламу Грчком, и очекивано, уместо сведочења о рањеним остацима једног народа који је одатле протеран, она се потрудила да то место додатно „очисти“ од српских трагова  После деценија систематског, прецизно осмишљеног и упорног рада на уништавању или бар потапању свега што се може подвести под српску културу, или културу Срба, традицију тог народа, његово национално, интелектуално, културно одређење, болно одвајање од те праксе тек је почело. Кажем болно, јер су креатори и проносиоци обрачуна са српском културом, са свим што има српски предзнак, и даље утицајни, јаки, са

Добро jе што су ставови о Јасеновцу и убиjању Срба, иако познати одраниjе, коjе jе изнео анонимни католички свештеник, у Хрватскоj изазвали бурне и жустре реакциjе, али ниjе добро, и свакако jе чудно, што нема реаговања на исте такве и jош горе ставове jедног много познатиjег грађанина Хрватске   Велика халабука дигла се поводом интервjуа „Хрватском листу“, гласилу неоусташке чељади са седиштем у Задру, извесног Стjепана Разума, иначе свештеника Католичке цркве, историчара, доктора наука, управника Надбискупског архива у Хрватском државном архиву. Шта jе то тако страшно дотични рекао да jе морао да реагуjе чак и председник Хрватске Иво Јосиповић. Какве jе оцене изнео до jуче широj jавности потпуно непознати Стjепан

Његуши су jедно од наjсветиjих и за Црногорце наjзначаjниjих места. Ту jе настала династиjа Петровић, на Његушима jе рођен и велики Његош, „тамо се вазда рађало, живjело и умирало у части и поштењу“. Било некада, сада jе другачиjе. Године, нова времена и нови обичаjи, или интереси, донели су у Његуше мржњу према нечему што jе, рећи ће вам сваки Србин из Црне Горе, наjцењениjе било у Његушима; донело jе мржњу према српству и Србима. Мило Кадиjа, чули сте сигурно, истерао jе из свог ресторана Кадми, на Његушима, Веселинку Раjковић коjа jе ту свратила са петоро деце да ручаjу. Друштво им jе правила и jедна монахиња Српске православне цркве. Чувши да

Не знам из коjих разлога, нити ме нешто посебно интересуjе, Јово Бакић ускаче у хрватску књигу фалсификата о логору Јасеновац и броj тамо убиjених Срба фиксира на 100.000. Ваљда човек има неку потребу. Не знам ни због чега „Политика” спољњем сараднику пушта да пласира колосалну лаж унутар врло, врло осетљиве теме, али знам да се у овом случаjу не сме ћутати. Неистинита jе Бакићева тврдња, ослоњена на истраживања „озбиљних истраживача” Богољуба Кочовића и Владимира Жерjавића, да jе у Јасеновцу убиjено око 100.000 Срба, као што jе неистина да jе броj од 600.000 до 700.000 Срба убиjених у Јасеновцу, утврдила и пласирала српска страна. То изворно ниjе српска прича и ред