arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Ђурђица Драгаш: ЗОРА БЕЗ ДАНА

7. април 2025.

Заћутале птице, скамениле травке. Замирисало јутро,на јабуку процветалу,на косу девојачкуу крошње уплетену. Шумом се јутро расуло,Снено и милно,тихо као смрт. Спустила се зора са врхова Велебита.Заиграла к’о невеста плавичаста.Зло је камом посекло,вео јој чизмом згазило. Заћутале птице,скамениле травке.Заледило се небо у оку Јовановом. Свануло јутро да дан не постане.Разапето,ножем расечено.Сузама крвавим проклето. Јутро што никад проћи неће.Вечности поклоњено,на длану мом записано. Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

У Бања Луци одржане изложба и промоција

7. април 2025.

У организацији Удружења ОМЛ и Куће Милановић у Бања Луци, одржана је изложба Срби Ливањског поља – трагови кроз векове“ и промоција књиге Буда Симоновића „Огњена Марија ливањска“. У суботу, 5. априла т.г, у поподневним сатима, програм је отворила група „Баштионичарке“ песмом „Пјеваћемо што нам срце зна“. О баштини ливањских Срба, која је настајала вековима, говорила је Дијана Ковачић, члан УО Удружења ОМЛ. Програм је, након тога, настављен разгoвором Гордане Достанић и аутора књиге „Огњена Марија ливањска“, Буда Симоновића, чиме је публици представљено страдање ливањских Срба лета 1941. године, описано кроз исповести преживелих страдалника. Део потресне исповести Милице Ерцег Галке, читала је глумица Милица Миловановић. Након промоције присутнима се обратио

Ђурђица Драгаш: Маљ

1. април 2025.

Тежак сам, дрвен и крвав. Маљ ми је име. Грдно ми име, грдан и ја. Направише ме прошле јесени у дворишту Стевановом. Истесаше ме од мрког пања, црног ко’ чемер. Исписаше ми судбину чемерну. Презимих  у  подруму. Од мемљиве земље отежа ми тело, напуни се мраком и јадом. Ал’ проби се светлост и засја пролеће. Зграбише ме чврсти дланови Стеванови. Заигра ми срце,  јекну душа заробљена у пању гаравом. Угледах небо и  птице, угледах колевку дечју и недра Миличина. Видех искру у очима Стевановим. Запевасмо обојица ударајући коље у земљу. Оградисмо тор за три овце, мираз Миличин… Смејао му се брк, смејао сам се и ја. Били смо весели  и

Ђурђица Драгаш: Јежева кућица на Бранковом мосту

26. март 2025.

На плочнику, тик крај Саве престало је да куца једно велико срце, крајишко срце. Кишовит… некако плачљив дан. Питам се какав је био онај 26. март пре тачно 41 годину када је један велики човек решио да оконча свој овоземаљски „мали“ живот… Вероватно није падала киша јер, да јесте, можда не би изашао напоље, можда би стао, одустао, наставио да се бори. Можда је могло тако, ал’ није! Бранко је изашао, прошетао, попио кафу на тераси хотела Москва, отишао до моста имењака и бацио се. На плочнику, тик крај Саве престало је да куца једно велико срце, крајишко срце. Еее људи, да ви само знате каква су то срца!!! Пуна

Бојан Вегара: СТУПНИК 26. маја1993.

25. март 2025.

Сјетих се на моменат да можда није истина да је Дарко погинуо и да му је и на Отесу живот од снајпера спасила кутија метака у џепу кошуље. А онда преко пруге се зачу кукњава и би ми јасно да је истина. Пробудио сам се кад је мама затворила врата и отишла у станицу милиције на посао. Остао сам да лежим на развученом двосједу у ходнику и гледао како се зраци сунца пробијају кроз жељезне греде на прозору. Дуго сам лежао и гледао ту игру свијетла. Онда се пробудио бураз, устао сам и убацио два дрвета у шпорет и ставио таву да нам испечем јаја. Двоје јаја њему, двоје мени

Hadzi.jpg

Страдање какво се не памти, догодило се у Подрињу на Младенце, 22. марта 1942. године

25. март 2025.

Дозволити да нам се понавља оно што се десило 1942. годинe, био би смртни гриjех. Хаџи Бранко Никитовић Часни Оци, поштована сабраћо, потомци и поштоваоци српских жртава у ратовима 20 виjека, драги учесници овог првог Сабрања помаже Вам Бог. Не могу а да нас на самом почетку не подсjетим на риjечи Професоке др. Смиље Аврамов коjа каже: “ Виjек коjи jе иза нас, хх виjек, био jе виjек величанствених успjеха српског народа. На воjном пољу побjеде српске воjске слављене су широм Европе. На научном пољу великани српске науке: Пупин, Тесла, Миланковић ударили су темеље савремене технолошке револуциjе. Мудре риjечи српских државника с краjа 19. и почетком  20. виjека ушле су

Sveti-Vukasin.jpg

Ми што нас Вукашинове очи боле..

20. март 2025.

Ми, зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних. Јадовничани,Ми што нас воде,очи ископане.Вукашинове,Херцеговачке,Kлепачке,Наше свете, предачке. Ми који од рођења,радимо свој посао,носећи претке из јама. Зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних. Оном скривалицом, са руба црне мараме.Неостављајући Вукашинове речи по страни,јер смо његову страну рођењем изабрали. И не носимо ми Вукашинову икону. Све нас, он носи у вечност.његовим трагом, никад бестрагом. Заборавом. Никад нечовештвом, мржњом и мраком. Ми уткани у девојачке плетенице,Што коло испред цркве за славу не заиграше.Ми што нас Вукашинове очиболе, што смо старији, све јаче. И ја не знам дал` да јецам, ридам ил` плачем, што живех у времену у ком очи ваде мачем, са именом Народа мог. Аутор:

Хаџи Мирјана Стојисављевић: Књига изласка

16. март 2025.

Није питање хоћемо ли или нећемо да се боримо, него хоћемо ли или нећемо да постојимо. Цар Лазар Сада већ у годинама када „извесни делови мога живота почињу да личе на испражњене дворане палате јер је сиромашни власник одустао да живи у целој палати” (М. Јурсенар), одлучих да на једном месту саберем сопствена размишљања о своме милом српском роду. Стога сам у својеврсну аудијенцију примила властите успомене на двадесетдвогодишњу борбу за српски језик, и то од оног часа када сам почетком маја 1992. године са реком Срба морала напустити Сарајево. „Књига изласка”, симболичног назива, садржи у другом делу приповест о томе како сам изашла из ратом захваћеног града, одбијајући да

Неизмишљена прича о њој

14. март 2025.

Сањала сам је ноћас. Онакву какву је не памтим. Каква је можда била некада давно, бар деценију и по пре мог рођења. Насмејана, а црне очи играју, гологлава, са пуштеном плетеницом преко леђа. Нигде њене црне мараме… Гледа ме и не говори. Само се смеје и маше, а као да лебди изнад поља. Да ли њеног, Ливањског, или нашег сремачког? Биће да је Ливањско. Биће да је отишла тамо на бесмртним крилима, да настави у вечности са онима које су јој узели на земљи. Како се таква бол може издржати? Где се скрива та снага којом твоје тело и душа поднесу толики губитак? Мужа, свекрве, браће, девера, сестара, снаха, синоваца,

Оливера Шекуларац: Само се обелели врхови Велебита сећају шта су све видели

12. март 2025.

О овом истинитом догађају није снимљен филм, одиграна позоришна представа, није ово прича за игроказ. Ја записах, а прочитаће неки фини људи и сетити се да је за дела потребна вера. Једна сјајна дама, коју наравно чудним путем упознах у бањи Јунаковић, даром ми одговори на моју пажњу. Дар, као и она није обичан, Шербеџијин концерт у Новом Саду, а ту је и оно битније: „Водим те да упознаш моју мајку…“. Никад не трагам, људи који имају додир са мојим прецима и крајем сами ми дођу. Има ко све већ уређује, то душа препозна. Одлазимо Љиљана и ја код њене непокретне мајке Милице Љутице. А те очи, то достојанство једне

Ђурђица Драгаш: ХЕРЦЕГОВИНА

11. март 2025.

Немогуће је остати нем… кад је упознаш… Пустим пољем расуло се небо .Сиви камен к сунцу погледао.Танка травка ветром заплакала.Гола грана тужбалицу запевала. Два голуба над јамом Корићкомукрстила крила.Животом се смрти осветила.Окно црно светлом обасјала. Херцеговина ме по срцу препозналаНа рану ми смиље привила.Небо ми брижна даровала. Херцеговина ме каменом заклела.Сестринским оком помиловала. Сурова и милна,Шкрта и благодатна.Земља сунца и суза.Стамена мајка широког скута. Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

Бојан Вегара: Срђан и Сташа су погинули испред зграде, а имали су само 12 и 13 година

11. март 2025.

Свако примирје је однијело неколико дечијих живота и баш свако су они прекршили. Данас је Дан сјећања на страдалу дјецу Српског Сарајева и обузе ме нека језа и хладноћа. Сјећам се дана кад су убијене Наташа и Милица, свирала је узбуна и прекинута је школа, јер је 50 метара од прве линије. Касније нам је јављено да су на Грбавици убијене из снајпера Наташа и Милица. Наравно било је примирје, а од примирја највише нас је страдало. Свако примирје је однијело неколико дечијих живота и баш свако су они прекршили. Свијет ми нисмо много интересовали и тај свијет није хтио да зна за нас. Били смо гладни, жедни, бједни. Нагутали

ЦИПЕЛИЦЕ

10. март 2025.

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати…  – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом.  Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети,

Гордана Достанић: ЗАОСТАВШТИНА ЛИВАЊСКИХ СРБА

7. март 2025.

Да ли сте некада били у Ливну, градићу југозападне Босне, који се препречио на самом путу од Бања Луке ка Сплиту? Пише: Гордана Достанић Знате ли да је то градић коме његови становници дали три имена: Лијевно, Хливно и Ливно? Или да је тај троимени град колевка српске средњовековне династије Мрњавчевић, како нам казује историчар Дубровачке републике,  енедиктанац, Мавро Орбин, док у свом делу Краљевство Словена представља прошлост Јужних Словена? Орбин пише да је, Мрња, од кога су Мрњавчевићи, живео у Ливну из кога га је, себи у службу, узео цар Душан, када је 1350. године пролазио тим крајем. Тај „сјајни, бијели бисер, каквог нема на читавом дуњалуку“, како је

Оливера Шекуларац: Ко воли истину, све воли

6. март 2025.

Мојим прецима је вечност дана. Убили сте њих, убили огњишта, ал’ Васкрс не бива без рана. Дочека ме јутрос дренов цвет, На северу земље лала Оте се суза прађедовска заувек. Зна и она да дрен није само дрво, да дрен није само цвет. Кажи сузо, зашто сама падаш, Ко још плаче на цветање рано? Онај ком је преклан свет, Ко не памти родну кућу, Ни изнад ње птице лет. Не плачем то ја од туге, Мојим прецима је вечност дана. Убили сте њих, убили огњишта, Ал’ васкрс не бива без рана. Када вам понекад страх дође, Коме се помолите Ви, Којима је (одувек) прадедовски занат био србосјек. И не пишем

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА