Мало је познато да су у октобру 1915, приликом наступања кроз Шумадију, немачки војници у селу Селевцу починили масакр над 93 цивила, и то претежно над женама. Изговор је био да су се и српске жене бориле против њихове војске. Генерал Галвиц је у мемоарима лаконски записао: „У великом селу Селевцу 25. дивизија имала је да издржи дуготрајне уличне борбе око кућа, у којима су учествовале нарочито жене. Био је то прави герилски рат. (…) Није се могло проћи без убијања“. Лист Неуе Фреие Прессе пренео је тих дана коментар са фронта у Србнији, оцењујући да су српске жене дрске и „да се не боје смрти“. А 2. новембра, дехуманизујучи

Никола Велимировић, потоњи владика Николај, један од најумнијих и највећих Срба у 20. веку, али и уопште у националној историји, родио се 4. јануара 1881. године. Човек чије су очи памтиле векове. Његова животна прича је дуга, садржајна и сложена. Оно што је, међутим, суштински важно, јесте да је, данас међу најугледнијим теолошким мислиоцима широм планете (и шире од православног дела света) цитирани, а у Отаџбини често несхваћени и оспоравани, Свети владика Николај био пример оних за које су хришћанска духовност и борба за духовни препород, и национална борба за ослобођење и уједињење – били неодвојиви појмови. Са српским четницима је 1914. учествовао у ослобођењу Земуна. Следеће године, у тренуцима

Упрошћено, али суштински важно за разумевање ситуације у којој се налазимо. Заробљеним још у хладноратовској подели света, евроентузијастима (иако их је према анкетама све мање и мање, као да се тај некада ледени брег сада нагло топи) промиче суштинска порука да у нашем времену више ништа није исто као пре. Нити су више САД она сила-савезница која штити интересе малих народа и њихово право на самоопредељење из времена председниковања Вудроа Вилсона, нити она “обећана земља“ чијим су се слободама и производима меке моћи дивили наши родитељи рођени и одрастали у комунистичкој Југославији (док жваћу жваке и пију кока-колу, као у оним чувеним сценама из филма “Три карте за Холивуд“). Наличје

Није хучала Бистрица док смо прелазили мост што се надвио над њом. Нисам много ни загледао мост ни велике његове лукове, нити околне зграде начичкане дуж реке у старој чаршији, док сам се уском улицом успињао према призренској богословији. Више сам ловио погледе младих Арнаута који су у групама прелазили преко моста, стискајући у руци све време своју црну шајкачу, коју сам претходних дана носио на Косову. Као што су развалине цивилизације у Цариграду данас преплављене младим Турцима, тако у очи пада да је и у Призрену, некадашњем симболу исте те цивилизације, царском граду – Душановом граду, све данас у арнаутлуку, силном и живом – има их око 180.000 спрам

Момчило и Споменко су припадали jедном народу и jедном веку. И jедноj истоj епскоj вертикали. Одрастали су у различитим срединама и различитим епохама, али са много тога заjедничког. Момчило се родио 1906. у Трбушници код Лознице. Ниjе честито ни закорачио у свет игре, маште и дечиjе чаролиjе, када jе 1914. загрмео рат какав свет ниjе видео. Аустроугарске снаге прешле су Дрину и потиснули српску воjску, привремено заузимаjући Мачву. Чувши за покоље у суседним селима и предосетивши зло, отац jе послао Момчила код стрица са поруком да припреми запрегу и неjач за збег. При повратку у село, дечак jе затекао стравичан призор. Његове родитеље, седморо браће и сестара, зверски су на кућном прагу