Колумнисти Архиве - Страница 5 од 79 - Јадовно 1941.

Ђурђица Драгаш: ПАГ- ПЛАВА ГРОБНИЦА СТРАШНИЈА ОД ВИДА

7. мај 2026.

Полако, али сигурно уђосмо у мај и, упркос свему што се претходних месеци дешавало у овој нашој Србији, људи све више размишљају о лету, одморима, мору, проводу. Спремају се матурске вечери, обележавају годишњице, а студенти, већ традиционално, организују дружења са колегама из региона. И све би то било сасвим у реду, лепо и подршке вредно да не прочитах да ће нека од тих студентских дружења, тзв. Медицинијада и Менаџеријада, бити организована на острву Пагу, у Хрватској. На чувеној и по лудим проводина познатој плажи Зрће окупили се ових дана студенти из неколико држава региона. На пут су кренули и наши студенти – из Београда, Новог Сада, Крагујевца, Ниша, Косовске Митровице.

Од завичаја остала цигла срушене цркве

5. мај 2026.

На месту где је до 1991. године постојала црква у Великим Зденцима, сада је ледина као симбол пустоши у српским селима у Западној Славонији. Пише: Милан Пилиповић – Специјално за „Политику” Грубишно Поље – Др Душан Басташић, председник Удружења „Јадовно 1941”, чува у Бањалуци циглу срушене православне цркве Воздвижења Часног крста у Великим Зденцима, некада једном од највећих српских села у Котару Грубишно Поље, у Западној Славонији, као једини траг ове богомоље, изграђене 1744. године. „Циглу чувам у стану, као завичајну икону”, каже Басташић, чији су преци вековима живели, крштени, венчавани и сахрањивани у овом крају, у Хрватској. „Цигла уграђена пре скоро три века је моја успомена на цркву и завичај”,

Басташић: Да памтимо, да никад не заборавимо

21. април 2026.

На ову годишњицу пробоја јасеновачких логораша, конференција треба дати допринос, да многи који још не знају, сазнају каквом су страшном, тешко појмљивом злочину били подвргнути наши чланови породица, наши сународници. Да они који знају да се подсете. Да будемо памтише. У Дому Народне скупштине Србије, 9. априла 2026. године, одржана је међународна конференција „Страдање Срба у Независној држави Хрватској у периоду 1941-1945. године“ . Учесницима се као један од уводничара обратио и др Душан Басташић. 2015. године, Народна Скупштина Републике Српске, донела је Декларацију о геноциду почињеном над Србима, Јеврејима и Ромима. Као заинтересована страна, тада сам имао част да говорим посланицима Републике Српске уочи гласања. Нажалост морам поменути да

Сандра Благић: Душо моја, под црницом земљом, боли ли те ћутање?

20. април 2026.

Душо моја, праштај потомцима својим јер нисмо заслужили велике мученике као што сте ви. Душо моја, боли ли те неправда? Душо моја, под црницом земљом, боли ли те ћутање? Боли ли те умањивање броја покланих, недокланих, у Саву бачених мученичких душа? Боли ли те тишина у Доњој Градини? Или волиш што се чује само цвркут птица? Боли ли те што се окупимо само једном годишње да ти мученичку земљу цјеливамо? Да ли те боли што те спомињемо ријетко или скоро никако? Pијетко само пред изборе или кад се неки поени скупљају. Боли ли те кад видиш како твоје преживјеле логораше ставе у задње редове а ОНИ стоје, сједе у првим?А

Ђурђица Драгаш: ЗЕЛЕНА ГРАДИНА

19. април 2026.

И светли Градина, село јој у недрима озеленело. Светли Градина.Небом обасјана.Пева,песмом оплакана. Зелени се Градина.Под њом село израсло.Зелено село са кућама белим. Пред црквом се коло вије.Преплетене руке и кошуље беле.На трави зеленој израсла ружа.Црвена ко’ зора. Крај огњишта боси табани дечји.Румени образи и звекет кашика.Ко златна киша зелена. У крилу бакином дојенче спава.И светли кандило из мрког мрака.Са иконе сија копље Светог Ђорђаи мирише цвеће у венчићу изнад врата. Зелене се стада бела… тамо иза облака. И светли Градина,село јој у недрима озеленело.Зелени се Градина,крвљу озидана… Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

Адвокатска канцеларија Радић: Одбачена кривична пријава Јеврејске општине Земун против Душана Басташића

17. април 2026.

Треће основно јавно тужилаштво и Више јавно тужилаштво у Београду закључили да се у радњама пријављеног председника Удружења Јадовно 1941, не стичу елементи било ког кривичног дела. Након спроведених поступака, Треће основно јавно тужилаштво у Београду и Више јавно тужилаштво у Београду закључили су да се у радњама пријављеног др Душана Басташића, председника Удружења Јадовно 1941, не стичу елементи из кривичних дела 314, 354, 387 или било ког кривичног дела Наиме, у Кривичној пријави Јеврејске општине Земун поднетој 4. јуна 2025. године, наведено је да је одржавањем парастоса 10. маја 2025. „оскрнављено Јеврејско гробље у Земуну” и да су дубоко повређена „верска осећања Јевреја из Земуна”. Ти наводи оспорени су

Милош Ковић: Никад више!

15. април 2026.

Дакле, никада више нећете ставити руке на нашу децу, онако као што се десило `41. године и онако као што се догодило `95 године. У Дому Народне скупштине Србије, 9. априла 2026. године, одржана је међународна конференција „Страдање Срба у Независној држави Хрватској у периоду 1941-1945. године“ . Учесницима се обратио и професор Филозофског факултета Универзитета у Београду Милош Ковић. Следи транскрипт његовог излагања. Поштоване даме, уважена господо. Последњи пут сам крочио ово здање пре готово 10 година. Тада је Демократска странка Србије коју је тада водила др Санда Рашковић Ивић, покренула иницијативу да Скупштина усвоји Резолуцију о геноциду у Независној држави Хрватској над Србима, Јеврејима и Ромима. Та резолуција

Ђурђица Драгаш: РОЂЕНА МОЈА

5. април 2026.

Рука ми твоја крв обоји. Сестрице, кћери. Рука ме твоја води.Сестрице,кћери,Мила моја. Кроз траву низ брдо разастрту,мекану, милну, мирисну.Кроз шуму што к небу расте,тиха, самотна, прозрачна. Рука ме твоја води.Ка мору, низ поноре.На пучину немирну,ка стенама мрачним. Рука ми твоја линије на длану исписа.Младеж на образу исцрта.Боју оку даде. Рука ми твоја крв обоји.Сестрице,кћери. Рођена моја!!! Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи

Оливера Шекуларац: Пролећни снегови

3. април 2026.

Моји су корени на небу, тамо међу својима где се чека спасење. Пролећни снегови веју у нашој Лици,бар неко мојима на гроб да дође.. Пахуље пролећне, бар ви нежне будитекад гробове заборављене грлите.. Бар их ви цветним пахуљама украсите,уместо оних воштаницакоје се угасише. Хвала ти, снеже бели,што трагове звери покријеш,па бар у тој зимској чистини и белини, на трен,завичај бајком обвијеш. Не знаш ти, мајко, шта су лички снеговии како често и пролеће оките. — Не знам, Смиљана, не знам…али знам да плачем на сметове мартовске,на снимке оних Плитвичких језерашто ми пријатељи послаше. Нису то слапови —то душа сузама у завичај отиче. А завичај, он је у песми.Понекад га тамбурица

Зорица Ђоковић: На капији Раја

1. април 2026.

То мјесто. Некада окружено мјешовитом шумом, а сад скоро у потпуности прекривено растињем и обавијено тишином – мјесто. Заглушујућу тишину и несвакидашњи мир тог чудовишног споја бетона и природе наруши каткад само понека змија кад савије кроз жбуње иза неког камена или вјетар кад заљуља високе крошње и однесе посљедње сухо лишће. Ваљда има птица у тим тамним крошњама око бетона прекривеног маховином и лишајевима. Пчеле, мада на том мјесту нема цвијећа, сигурна сам да долазе. Мом деди су пчеле увијек долазиле. Много је пчела и меда прешло преко дединих руку. А опет, на крају га је сачекао чемер. То је мјесто на ком је Алекса посљедњи пут угледао свјетлост

Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА

1. април 2026.

Била је то једна од наших игара налик руском рулету, због чоколаде коју нико окусио није.. Некад, крајем маја ’94-те било неко дуже примирје и стигле су чоколаде у Хаџиће. Чоколаде из Кисељака које су коштале право мало богатство. Ми тадашањи клинци користили смо то примирје и вуцарали се по читав дан. Сунце и лијепо вријеме измамили су доста људи напоље, јер свима је било доста станова и затворених просторија без трунке свијетла. Тог дана кад је стигла чоколада, ми смо се задесили на крају града, гдје је пробијено брдо за заобилазницу око Хаџића. Било нас је можда петнаестак и били смо клинци без трунке мозга и мудима до пода.

ЉУБА

31. март 2026.

Да ли је овај сунчани дан наш крај? Ова свјетлост и плаво небо над нама да ли ће заувек сјати над нашим почивалиштем? Бескрај и крај, коначност и вјечност, смрт и бесмртност, све је слило у једну тачку и стало у овај тренутак. Да ли се човак зато роди, зато мучи, зато погури под теретом сваке невоље – зато да у једном љетњем дану сагледа крај свега – крај муке и крај љепоте? Мука за мрву крува и љепоту рађања, љепота у оку и осмијеху и онда крај са питањем куда све одлази. Крај у сриједу! Можда је тако писано. Ја сам мислила да нијесам ни на средини живота, а

КОЉА ПЕЈАКОВИЋ: О НАШЕМ ЧУДНОМ ПОЗНАНСТВУ И ДЈЕЦИ КОЈУ НИЈЕ ВОЛИО СВИЈЕТ

28. март 2026.

Брат Вегара не штеди никог, а најмање себе, јер зна да ће то остати записано, у вијек вијекова, тако да лаж и фушерај нису опција. Постоје два јака разлога зашто не бих требао да пишем предговор (ил` ће бити поговор).Као прво, писца, брата Србина Вегару, не познајем добро, једном сам га видио (а једном ко ниједном), и, као друго, рата нисам ни омирисао. Значи, без обзира на олакшавајуће околности, ја сам класичан београдски дезертер, она фела коју писац ове књиге искрено презире. Откуд, онда, ја овде, на овом задатку, Бог Свети зна. Оно чега се сјећам је следеће: писац ове књиге ушао у мој живот безобразним пијаним позивима у ситне

Нови роман нашег Банијца Ратка Дмитровића

28. март 2026.

Важна тачка у разумевању савремене историје У издању Архива Војводине из Новог Сада, појавио се нови роман – Куцај, звоно не ради – Ратка Дмитровића, новинара, публицисте, писца, уредника и руководиоца више медија и медијских кућа. Роман Куцај, звоно не ради аутора Ратка Дмитровића, препорука је портала Делфи књижара, отвара једно од најосетљивијих и најмање разјашњених поглавља новије историје Балкана. Радња смештена у период распада Југославије 1990. године комбинује личну драму и политичку напетост кроз причу троје Загрепчана који, сасвим случајно, сазнају да су деца жене чије име никад нису чули – Дијане Будисављевић. Ово откриће изазива потрес у самом темељу њихових идентитета, јер се суочавају са пореклом које руши све што су до

Чему знаци навода за творевину звану НДХ?

27. март 2026.

У новијој светској историји само две државе имале су разрађен план, у великој мери спроведен у дело, за уништење одређеног народа. Хитлерова Немачка хтела је да убије и последњег Јеврејина, а Павелићева Хрватска све Србе у НДХ. Због чега се ово друго не спомиње нигде у свету? У Другом светском рату највише је погинуло Руса, око 25 милиона, али историчари, па и сами Руси, полазе од чињенице да је та стравична бројка у највећој мери последица војних операција, немачких офанзива, руских одбрана и противнапада, страдања цивила у годинама великих оскудица за свим и свачим. Разуме се да је неколико милиона тог народа убијено са јасним циљем, у оквиру програма „бројчаног