Imamo potencijal, pamet, čak smo i vredni, doduše kad nemamo drugog izbora, ali nam fali ono glavno… Vara se svako ko misli da Merkelova, ili njeni partneri u Londonu i Parizu, imaju ružičaste, ostvarive planove za budućnost Evrope. Nemaju. Nikada Evropa nije bila oskudnija u velikim idejama, u idejama uopšte, kao što je sada i godinama unazad. Izlazak Engleske iz EU, najava drugih zemalja da će uraditi isto, prodor radikalne desnice, posledica je bezidejnosti onih koji u rukama drže ključeve budućnosti Evrope. Sila destrukcije razara Stari kontinent, Balkan posebno, evo već dugi niz godina. Teoretičari i sociolozi politike ćute, ili mlate praznu slamu. Nigde jedne interesantne, nove ideje, od političara,

Radi li se ovde o novcu, unosnoj prodaji obraza, ili nečem mnogo ozbiljnijem Moje oslobađanje je pobeda Albanaca, kazao je Ramuš Haradinaj kada su ga pre dva dana pustili iz francuskog pritvora. Ne, Ramuš, vi Albanci ste u ovoj dugoj priči sredstvo, tvoje oslobađanje je samo još jedan poraz Evrope. One koja, plašimo se, tu pred našim očima zauvek nestaje. Evrope stvorene na francuskim revolucionarnim idejama slobode, jednakosti, bratstva; Evrope koja se divila veličanstvenoj ulozi male, hrabre Srbije u Velikom ratu; Evrope čiji su najveći umovi pevali u slavu te Srbije; Evrope koja je u odsudnim trenucima znala da izabere put časti i sopstvenog spasa. I uvek je na tom

Nemojmo da se lažemo i zatvaramo oči, ovo bez rata ne može da prođe E, pa evo nas ispred scene sa koje je konačno do plafona podignuta zavesa. I poslednje svetlo je upaljeno, nema više ni senki, sve je savršeno jasno. Drama sa više činova, napisana u Prizrenu 1878. godine, uoči Berlinskog kongresa, ulazi u krešendo poslednjeg čina; ostalo je samo da na kraju neko izađe (najverovatnije Edi Rama) i službeno proglasi veliku Albaniju. Praktično, ona postoji. Nemojmo da se lažemo i zatvaramo oči. To je tako, ko slavio ko žalio. Da li će se zvati sjedinjene albanske države, da se i na taj način dodvore Vašingtonu, ili kako već,