Vekovnik: Naši mali izbori

Datum objave: sreda, 5 aprila, 2017
Veličina slova: A- A+

Pre nekih mesečak dana bio sam na jednom gastarbajterskom punoletstvu. Dečko rođen u Nemačkoj, njegovi su odavde, pa su posebno proslavili rođendan tamo, a posebno ovde. Tamo je verovatno bilo po švapskim adetima, ali ovde je bila sodoma i gomora. Ustvari, tipično srpsko punoletstvo, uz more alkohola, pevaljku, trubače.

Nemanja Dević
Nemanja Dević

Gosti i gošće kao na nekom porno kastingu – devojke polugole, nakvarcovane, istetovirane, momci isto tako išarani, nabildovani, da im prsnu one košulje i majice usteluše. Naravno, mnoštvo gastosa punih love, pa su na muziku samo leteli evrići. Još kad su se takvi opili… I sve je bilo u tom fazonu, dok jednog trenutka, u ponoć, nije ušla slavljenička torta sa prskalicama. Trubači su zasvirali Marš na Drinu. Valjda su nekad mladiće tog uzrasta istom melodijom pratili u vojsku, a sad kad ispraćaja više nema, ostala je navika da ovo zasviraju i na punoletstvima…

 Na prve taktove marša, svi oni pornićari oko mene su se uozbiljili i odjednom doveli u neki sklad, kao da staju mirno. Kao da ćutke pozdravljaju narodnu himnu. Kao da su u nekakvom hramu. I kao da su se u tom trenu i kroz taj zvuk zapravo podsetili ko su oni zaista. I onda je i njihov aplauz postao normalan i njihovi povici i njihove čestitke…A kako mi je Bog dao da i u takvim prilikama i takvim situacijama tražim neki dublji smisao, učinilo mi se da stvar sa ovim ljudima, mnogi od njih su i za mene klinci, ne stoji baš toliko loše – i nije izgubljena. Jest, na prvi pogled, oni su stvarno izgledali kao da nemaju nikakve veze sa onim ljudima sa Cera i Kajmakčalana.

 Kao da je to neki drugi narod, sa drugačijim srcem i drugačijom dušom. Ali, kada je naišao trenutak da odaju počast nečemu uzvišenijem i, naposletku, i njihovoj Otadžbini, oni su to umeli da učine. U njima je, to se pokazalo, ostao onaj predački plamičak – nije zgasnuo uprkos svemu kroz sve ove godine i decenije i vek ceo – koji čeka momenat da se, podstaknut i pravilno vođen, ponovo razgori. I oni, seljački unuci, uprkos nekim lošim idolima, zapravo nisu prestali da budu zajednica sećanja i zajednica volje.I sada dolazim do poente: u svakoj državi i svakom društvu, imate narod (građane) i imate elite.

 Elite predvode narod i služe mu poput kompasa u teškim vremenima: ukazuju kuda i kako treba da hodi. I ako ide krivim putem, to nije greška i slabost tog naroda, nego je greška i slabost elite. I tu grešite, teško grešite dušu dragi moji prijatelji, kada ste, baš u ovim danima koji često posluže da “zverka pokaže svoj trag“, one manje učene i manje obrazovane ljude nazivali seljacima, sendvičarima, botovima, smrdljivcima, krezavim babama itd.

 Na oko nimalo dopadljivija armija lomila je krila imperijama na ovoj zemlji i 1912. i 1914. i činila svaki nacionalni podvig kojem se danas divite. Da, ti ljudi možda nisu imali pastu za zube i kolonjsku vodu, ali su znali u svakom trenu šta je njihov nacionalni program, šta je njihova misija i gde im je (i figurativno i doslovno) mobilizaciono mesto. Jer su imali svoju elitu, koju su sledili. A i tada je Srbija bila jedno more nepismenih i, rekli bi danas, needukovanih i neemancipovanih seljaka. Ali seljaka sa dušom.

Ti se ljudi, sa svojim navikama i nazorima, nisu mnogo promenili do danas. Promenila se elita. Oni se i danas ježe na “Kreće se lađa francuska“ i plaču uz “Marš na Drinu“. Toga se odrekla elita, puna kompleksa prema opanku iz kojeg je ponikla. Toga ste se odrekli vi, koji danas vređate one starije koji su glasali suprotno vašoj volji. Smetaju vam tetke i babe, koje su vam usrano dupe prale i koje su od svojih bednih plata i penzija odvajale, da vam se nađe kad krenete za Beograd ili na prekookeanski brod.

I svim mojim prijateljima koji su ovih dana tako nemilosrdno sipali otrov po svima nama i divili se rezultatima izbora iz Londona, želim da poručim da se odreknu svojih kompleksa i svoje gorčine, za svoje lično dobro. Koja je to razlika između vas, učenih, i onih prodavaca sa pijace, kojima bi da ukidate pravo glasa? Jeste li veći po tome što ne slušate Cecu ili vredniji po tome kakvu imate frizuru? Diplome koje imate zaista možete da spalite ako iza njih ne stoji i određena etika, ljubav i sve drugo što vas čini ljudima. A ako ne budete ljudi, teško da ćete u životu ikad postati i intelektualci.

Vreme je da polako počnete da preuzimate odgovornost, jer jednog dana, upravo ta elita koja će predvoditi svoj narod, bićete vi. I vreme je da se pomirite sa svojim bakama i dedama. Da od njih čujete ponešto i iz njihove prošlosti. Da nam se ne desi, kao u doba nacionalne amnezije u Titovoj Jugoslaviji, da su kraj nas pomrli naši dedovi Solunci, a da od njih baš ništa nismo naučili. To će raščistiti vidike i za buduće dane. I, da… ako već zaista smatrate ovo društvo i sav taj namučeni i izmanipulisani svet oko sebe za bolestan… onda mu pomozite.

Kao što bi, valjda, pomogli svakom obolelom čoveku. Ne bi valjda prema njemu osećali bes što je bolestan i ne bi ga pljunuli na ulici. Kao što bi bili kraj nekog bližnjeg u celom njegovom procesu ozdravljenja. I ne biste mu, valjda, okrenuli leđa. Lako je tražiti mane u drugom i drugoga menjati. Menjajte i sebe. Naši mali izbori (“svakodnevni plebiscit“) su pred nama svakog dana.

Izvor: Slobodna Hercegovina

Vezane vijesti: Nemanja Dević


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top