Колумнисти Архиве - Страница 34 од 75 - Јадовно 1941.

Милан Ружић: Писмо Макса Лубурића Виктору Иванчићу

29. април 2019.

Циљ његовог текста је да забави масу и да одлетује једну или две године под канским палмама Емира Кустурице, па ће после поново напасти некога за кога помисли да преко његових леђа може да се живи, или за кога му нареде У једној од својих заумних олакшица које су резултирале чак и књигом, Виктор Иванчић, бивши уредник и оснивач мртворођеног „Ферал трибјуна“, овога пута је себи дозволио да напише писмо Милана Лукића Емиру Кустурици. Наравно, како се другачије пробити у окружењу које не разуме текстове Иванчића, а не разуме га, јер у њима нема ничег за разумевање, него пљунути на Емира Кустурицу? И на пљувању великог редитеља се његов поход

Басташић: Термин “Покољ” камен спотицања

26. април 2019.

Дио стручне и научне заједнице у Републици Српској одбацио је иницијативу Удружења “Јадовно 1941.” да геноцид који је Независна држава Хрватска (НДХ) починила над Србима у Другом свјетском рату буде именован као “Покољ”, што је, како каже, предсједник овог удружења Душан Басташић погрешно и утемељено на замјени теза. Геноцид као злочин над Србима до сада уопште није ни именован, па се тако не може ни преименовати – поручио је Басташић, подсјетивши да је геноцид над Јеврејима познат као “холокауст”, над Ромима као “порајмос” и да једино геноцид над Србима још нема своје име. Додаје да је у њиховој иницијативи јасно наведено да се научна и стручна јавност до сада није

Стрељање омладине у логору Сајмиште 1943. (Фото Википедија)

Истина о логору Земун 1941-1944.

23. април 2019.

У »Политици“ од 6. јуна 2017. је на ст. 23 објављен интервју са г. Робертом Сабадошем, под насловом „Логор Старо Сајмиште чека да буде достојно обележен“. Због поштовања према историјској истини али и према читаоцима „Политике“, која се у мојој породици чита више од 90 година, осећам се дужним да исправим неке нетачности изнесене у делу интервјуа у којем се спомиње нацистичко-усташки логор Земун. Већ сам наслов чланка је споран. 1941. г. је постојало само једно Сајмиште, зато назив логора никако не може бити „Старо Сајмиште“. Логор треба звати његовим правим именом, „Логор Земун“. Читаво време, постојања, власти окупиране Србије нису имале никаква овлаштења над логором – Србија је била

Ковић: Не дозволити да се замагле геноциди над Србима у 20. вијеку

20. април 2019.

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду Милош Ковић рекао је вечерас u Андрићграду на предавању „20. век геноцида над српским народом“ да је потребно да се разумије да се Србима намеће ријеч геноцид, како би се замаглили геноциди које су Срби претрпјели у 20. вијеку. „Србе оптужују Енглези да су геноцидни, а они су покушали да провуку ту резолуцију у Савету безбедности. Историја свих америчких држава коју су створили Енглези је почела геноцидом. И сада смо дошли у ситуацију да нас они оптужују да смо геноцидан народ, да нам они држе предавања о људским правима“, навео је Ковић на предавању у Андрићевом институту, у оквиру циклуса 20. вијек. Он

Никола Милованчев: Зашто Н. Бакареца боли истина о Павелићу и усташама у вези са логором Земун?

17. април 2019.

Поводом текста „Ви верујете и у Недића”, „Политика”, 4. април 2019, пренетом и на „Стању ствари“ Уместо да одговори на мој чланак „Има нас који верујемо у Косовски завет”, г. Небојша Бакарец је написао неколико неистина и политичких дисквалификација, а на питања није одговорио. Г. Бакарец у свом реаговању понавља тврђење да Косовски завет није повезан са религијом. Можда би било добро да је 17. марта ове године дошао у Земун, у Храм Рођења Пресвете Богородице, на предавање „Свети владика Николај и Косовски завет”. Предавач је био о. Стефан, игуман манастира Велика Ремета. Не сумњам да би присутни тада са занимањем испратили и излагање г. Бакареца и примерено га наградили.

Никола Милованчев: О прогону др Владимира Димитријевића

10. април 2019.

Кад се све сабере – најлошија ситуација је, као и обично, у Србији. Зар да се онда зачудимо кад видимо прогоне најоданијих српских синова? Са неверицом прочитах вест о прогону др Владимира Димитријевића, умног православног мислиоца и српског родољуба. Повереник за заштиту равноправности објавио је протекле 2018. године мишљење да је он својим чланком „У одбрану природне породице“ повредио 12. члан Закона о забрани дискриминације. Сетих се одмах сличног мишљења поверенице за заштиту равноправности у поводу изјаве митрополита Амфилохија о паради хомосексуалаца у Београду 2010. године. Нисам до тада ни замишљао да повереница за заштиту равноправности Србије може да буде тако нестручна и правно неписмена да издаје мишљење у вези

Милан Ружић: Време за заборав

8. април 2019.

Дошли смо до тренутка у својој историји у којем се све своди на заборав. Од свега чега бисмо се имали сетити и тиме се поносити, ми се једино увек сетимо да заборавимо. Заборав је од нас начинио идеалне робове и то ће нам бити максимум у овом историјском минимуму нас као народа. Да би се ово променило, максимум мора бити наш минимум. Народ чија свест грца, једино се још једним прстом држи за своју религију. Ми грцамо у подвалама, омаловажавањима, разбраћивању, раскршћавању, расрбљавању и самопорицању. Не видим ништа што би зауставило наш даљи пад, ако даље има, према дну, ако смо већ морал и поштење прележали као што деца прележе

Никола Милованчев: Има нас који верујемо у Косовски завет

2. април 2019.

Г. Небојша Бакарец, функционер СНС-a, објавио је у „Политици“ чланак „Погубне последице замрзнутог конфликта“. Поједини наводи у чланку не одговарају чињеничном стању а вређају ме и као православног верника (речи о „…утопијама о Косовском завету…“), па ћу се на њих осврнути. (Реаговање поводом текста „Погубне последице замрзнутог конфликта”, „Политика”, 16. март.) Аутор чланка се залаже за постизање „компромиса“ о статусу Косова, који би у суштини значио промену уставног решења о Косову (преамбуле Устава Србије). За сва догађања од 2003. до данас (злочин у Гораждевцу 2003., погром над Србима 2004., проглашење независности Косова 2008…) г. Бакарец криви стање „замрзнутог конфликта“ односно непристајање на признање противправне сецесије Косова. Ово је велика еволуција

Милан Ружић: Минут за Добрицу

31. март 2019.

Јуче нас је напустио Добрица Ерић. На тај дан занемела је српска поезија, Шумадија се обукла у црнину, а Србија је плакала за једним од својих највећих синова. Међутим, кад кажем Србија, не мислим на народ, већ на државу. Што се тиче нас који смо на овом свету остали и после Добричиног одласка, ми нисмо вредни ни пет пара, нити једног јединог слова из Добричиних стихова, а камоли толиких песама које нам је оставио и које није могао понети у гроб. Ми смо од њега наследили себе, а шта је он добио од нас? Добио је бедни минут на националним телевизијама. Доделили смо му мрве своје пажње и захвалности. Нису

Немања Девић је прекопао многе архиве у земљи и иностранству

Живојин Мишић: Децо, остављам вам само част

28. март 2019.

Господин Случај, који је, заправо, увек све, само не случај… удесио је да ове среде, 27. марта, чије последице ни до данас нисмо схватили… у једном престоничком ресторану проведем поподне са праунуком српског војсковође који је претечу те трагедије, кажу многи, видео две деценије пре него што је до ње и дошло. Уморан од посла и помало малаксао од неког вируса који ме је дрмао, дошао сам некако напет, изгледа ни не схватајући каква је то крв која тече у венама мог саговорника – и шта то уистину данас значи. Каснио сам, по злој својој навици, али није ми замерио; крупан и крепак, стиснуо ми је руку, и добронамерно ме

Милан Ружић: Људи и нељуди

27. март 2019.

Ја, Америко, на дан када се навршава двадесет година од дана када си ти децу мог народа почела убијати, твојој деци не желим смрт, већ живот Навршило се двадесет година откако су утихнуле сирене, али јецаји мог народа су и даље живи као да су наши најдражи убијени јуче. Данас, после двадесет година патње за онима којих више нема, они који су их у гроб отерали, сматрају се нашим најбољим пријатељима и узети су за највише саветнике народа који су затирали. Држава, или државе, која је себе установила кољући и пуцајући на домородачки народ данас више не коље и не пуца, већ бомбардује, јер је за клање и пуцање ипак

Фото: Владимир Стојаковић | Душан Басташић: Више учимо о биткама Ромела у Африци него о страдању Срба

Душан Басташић,: “Покољ” је српски “Холокауст”

26. март 2019.

Када за нешто немате име онда то морате да описујете, при томе често нешто додајете или изоставите, па се на крају све то извитопери или нестане и зато је важно да наши историчари и јавност као “Покољ” именују геноцид Независне Државе Хрватске (НДХ) почињен над православним Србима током Другог свјетског рата. Рекао је то у интервјуу за “Глас Српске” предсједник Удружења “Јадовно 1941.” Душан Басташић, поводом одлуке овог удружења да страдање Срба од НДХ добије тај посебан назив. Термин “Покољ” у свијету би за српске жртве, како објашњава Басташић, значио као “Холокауст” за јеврејске или “Порајмос” за ромске жртве геноцида. Каже да је још прије двије године научној заједници предлагао

Сандра Благић: Још једно стратиште православних Срба

25. март 2019.

Између Травника и Новог Травника налази се мјесто стравичног покоља. Након прогласа о успостављању НДХ, усташе и усташка власт почињу са убиствима Срба, Јевреја и Рома. Усташе формирају жупаније као своје административне јединице. У Травник су 16. јуна стигли Виктор Гутић и Мухамед Суџука. Хапшење, убиства, као и покатоличење Срба увелико је почело. Колико се зна, до дан данас, још увијек није описано стратиште Смрике код Н.Травника. Најмасовнији Покољ на Смрикама десио се крајем јула и почетком августа 1941. године. Смишљеном стратегијом, Виктор Гутић је режирао и извео лажни напад на свој ауто и на своју пратњу да би добио повод за истребљење Срба. Јеврејима је било забрањено кретање послије

Промовисана „Српска прича“ по мемоарима четничког мајора

22. март 2019.

Књига „Српска прича – сећања из рата и револуције 1941-1945“ представљена је у Фочи, а ријеч је о дјелу које је на основу ратних мемоара мајора Југословенске војске у отаџбини Александра Милошевића приредио српски историчар Немања Девић. Девић, који је стручњак са Института за савремену историју из Београда, на синоћњој промоцији у Галерији Музеја Старе Херцеговине истакао је да је ријеч о поучном и аутентичном свједочењу мајора Милошевића, сељачког сина, револуционара и герилца, којег ни нова комунистичка власт након рата није могла да оптужи за ратне злочине или сарадњу са окупатором јер је био частан официр. Милошевић је емигрирао из Србије 1946. године, прво у Грчку, а затим преко земаља

Девић: Лице Србије, тако различито од Србије сто година касније

13. март 2019.

Народни музеј Ваљева чува једну од најбољих слика Србије и Срба 1914-1918. На њој: брат држи у наручју свог рођеног брата, мртвог брата, погинулог септембра 1916. на Кајмакчалану. Не знамо им имена, а као да их знамо, јер у њима препознајемо и наше чукундедове на које чувамо успомене. Онај што је мртав, као да је још увек у јуришу, само заспао или дословно остао на вечитој стражи. А овај што је жив… на његовом лицу нема туге и нема плача. На њему видите један грч, који описује ратника с којим се није било добро срести у окршају. Како су се срели – тако су и прошли, и Бугари и Швабе