Колумнисти Архиве - Страница 34 од 77 - Јадовно 1941.

Бећковић: Република Српска судбину везала за српску културу

6. октобар 2019.

Академик и књижевник Матија Бећковић рекао је да је Република Српска замијенила Црну Гору и своју судбину везала за судбину српске културе. – Шта су Леотар и Требиње без Дучића, шта Змијање без Кочића, шта Грмеч без Ћопића, шта Козара без Куленовића, шта Рзавски брегови без Иве Андрића – поручио је Бећковић. Он је оцијенио да се Црна Гора након шест вијекова предала. – Предали су се јуначки, под оружјем и у народној ношњи. Али то није Црна Гора већ Монтенегро, који је напунио 13 година. Још је малољетан и не одговара за своје поступке. У 21. вијеку почиње испочетка. И као што је такозвана Република Косово, тако је такозвана

Три корака наметнутог конструкта културе памћења Покоља

18. септембар 2019.

У изградњи и његовању културе сјећања и памћења, два угаона камена представљају образовни процес и споменичка баштина. Српски народ је много окаснио са меморијализацијом жртава Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране Независне Државе Хрватске. Данас, готово осам деценија од великог страдања, чини се да се почиње са интензивнијим и конкретним активностима. Пише: Душан Ј. Басташић На жалост, овај помак се дешава у вријеме када са многих страна свједочимо покушајима негирања, извртања (дисторзије) Покоља, умањивања броја жртава и наметања начина како Срби треба да се сјећају жртава и посљедица злочина. Већ дуже времена, професори историје и српског језика и књижевности из Српске и Србије о трошку матичних држава уче

Милан Ружић: Убити веру, огадити земљу

27. август 2019.

Не смемо дозволити да нам људи без талента, али опредељења исплативог и повољног по политичке прилике у свету и у Србији, говоре како да се понашамо у земљи до које је нама стало. Милан Ружић (Извор: Искра) У тренутку када је почела капиталистичка зима савременог света, корпоративни лед је покрио све зелене површине, а тамо где су више температуре, у судару са природом која смета његовом ширењу, почео је да варничи и запалио Сибир и Амазонију. На танком леду смо се нашли и ми, сирота земља без ичега, а коју и даље сви поткрадају као да има ко зна шта, па смо се трчећи затворених очију у својим опанцима оклизнули

Сандра Благић: Крст часни уз пријебојски бездан

31. јул 2019.

Сваки пут када узносимо Крст часни, да бисмо обиљежили још једну јаму, киша нас испраћа. То Господ поручује да је уз нас! Хвала Ти Свевишњи што чуваш овчице твоје, које не заборављају мученике наше. Око 9 часова ујутро долазимо у кордунашко село Садиловац, пред храм Рођења Пресвете Богородице. На 77. годишњицу страдања Садиловчана и околних села, православних Срба од стране Хрвата – усташа. Покољ 463 жртве које су побијене и запаљене у цркви а најмлађа жртва тог љетног дана није имала ни име. Беба од мјесец дана! Новорођенче. Дана 31. јула 1942. године усташке звијери су у Садиловцу, у цркви, на најмонструознији начин убиле те запалиле жене, дјецу и мушкарце.

Постављање Часног крста на јами Равни Долац

31. јул 2019.

Ми, потомци и поштоваоци жртава Покоља, из удружења Огњена Марија Ливањска и Јадовно 1941, послије 28. година узнијели смо Часни крст козијим стазама и одржали помен за пострадале тог крвавог дана на Огњену Марију 1941 године. Везане вијести: Сандра Благић: Часни крст на Динари

Сандра Благић: Тамо гдје ме језа не обузме од страха, већ од поштовања

26. јул 2019.

Давне 1998. године, први пут у Доњој Градини…Ми као и свака друга дјеца у том узрасту, истрчасмо из аутобуса. Као пси пуштени с ланца, потрчали ка ливади а за нама крену вриска, цика ( не знајући тада, да газимо по костима невино пострадалих). Обишли смо комплекс Доња Градина, сазнавши да су за време НДХ усташе и усташко цијеће направили, стравичан покољ над Србима, Јеврејима, Ромима. Дјетету од 10-11 година тешко је замислити да су од људи правили сапун! Еј, сапун!! Да су жене и дјецу силовали, набијали на нож, копали очи, вадили органе.Да су се такмичили ко ће више убити људи.Да су пили крв, а од очију и ушију правили

Цркве и манастири у Црној Гори су имовина читавог српског народа

24. јул 2019.

Председник Црне Горе г. Мило Ђукановић заложио се у својој изјави 12. јула 2019. за формирање „Православне цркве Црне Горе“. Иако није уобичајено да верске односе у православном свету уређује неко ко се не декларише као православац, изјава г. Ђукановића заслужује осврт због функције коју он обавља, као и због насртаја на имовину Српске православне цркве у Црној Гори. С обзиром на то да су српске цркве и манастири у Црној Гори духовно завештање и имовина читавог верујућег српског православног народа, сматрам се и ја обавезним да не ћутим, па наводим само неке од бројних доказа о томе. Последњих година било је много замена теза и неистина када се говори

Милан Ружић: Сценарио за хрватски (х)историјски еп

23. јул 2019.

Видим да јавни сервис Хрватске почиње све више да делује као јавна кућа тако што подмеће информације које немају везе са истином, а људи из Хрватске плаћају претплату да буду њима задовољени. Овога пута тамо је изречено да је парола „Трећину покрстити, трећину побити, а трећину протерати“ српска мозгарија. Испаде да је Миле Будак био светац који никада ништа лоше није учинио. Кад смо већ код разних будака, Антун Врдољак је човек у чијем филму „Тито“ се ова тврдња промовише. У том филму је све некако хрватски – ревизија историје, прање биографије, „раскринкавање“ Тита и Драже (као да су ова двојица били у сталним договорима), покушај прављења маркетиншки успешног филма,

Матија Бећковић: Како смо изгубили век

15. јул 2019.

Књига Борисава Јовића се указује и као вапај да се зауставимо над амбисом и ударимо на све капије не бисмо ли сазнали где смо забасали. Да су Срби изгубили век постигнута је општа сагласност. Готово да и нема супротних мишљења. Различита су једино објашњења зашто се то десило. Једни мисле да се то догодило неочекивано, одједном и недавно, а Борисав Јовић доказује да је то губљење и пропадање трајало дуго и почело одавно Борисав Јовић се не пита да ли су Срби изгубили век ни да ли ће изгубити век, већ гледајући истини право у очи констатује и објашњава како су Срби изгубили век. Оно што је написао назвао сам

Милан Ружић: Шта да ради народ који данас напредује само у заостајању

11. јул 2019.

Шта да ради народ који данас напредује само у заостајању? Шта да чинимо кад имамо више стена него Сизифа Милан Ружић (Фото: Искра) Говорити о нечему што је старо пола миленијума у неколико минута је тешко, али кажу да су људи који се речима служе нешто боље од других управо подвижници који би требало да успеју у овоме и који су тих неколико минута, а кроз њих и векова, достојни. Моје је да покушам. У години када славимо 800 година аутокефалности Српске православне цркве, када обележавамо 15 година од погрома на Косову и Метохији, црквене порте су једина места на којима треба говорити. Горажданска штампарија је јединац петвековља овог краја.

Никола Милованчев: Усташки „србосјек“ у партизанском покољу монархиста на Лошињу, септембра 1943.

10. јул 2019.

Много касније почело је у Хрватској да се јавно говори да је циљ усташа и хрватских комуниста био јединствен – независна хрватска држава Никола Милованчев (Фото: Јадовно 1941) У званичној југословенској и српској историографији је седамдесетак година табу тема био прелазак појединих усташких зликоваца у партизанске јединице и њихово даље учешће у злочинима над Србима Хрватске и Босне и Херцеговине – сада под именом Јосипа Броза а не Анте Павелића. Ово прећуткивање је логично а још и данас се сакривају многи документи везани за ратну сарадњу врха Независне државе Хрватске (НДХ) и врхова КП Хрватске односно КП Југославије. Пише: Никола Милованчев Међутим, за упућене, ратна сарадња усташког и партизанског врха

Милан Ружић: Писмо ономе што је од нас остало

3. јул 2019.

Није ово написано због мене, тебе, њих, ових и оних – ово пишем због нас или барем због онога што је од нас остало Милан Ружић (Извор: Искра) Са кишом су ових дана падале и неке тешке речи које се тичу стања у Србији. Из потопљених улица изронили су проблеми и сакривено смеће. Депоније су се разлетеле около, а травњаци и улице заронили у блато. И нема више ни смисла говорити како је све у Србији добро, како напредујемо, како смо у „златном добу“, јер не би требало више да се лажемо. Дошли смо до тачке у којој се сабрало све оно чега смо се плашили толике деценије. Школство смо

Одох ја и ове године на Јадовно, а ви?

14. јун 2019.

Обично пишем о ходочашћу до Јадовна када се вратимо са Шаранове јаме и одспавам један читав дан. Но, сад морам дан прије. Два су разлога што морам. Први је што сам остао дужан за прошли пут, када смо ишли у два наврата. Једном на Велебит, и други пут на Паг. Ове моје записе, схватио сам то већ друге године, пишем заправо као хронику за нас који тамо идемо. И то је други разлог што морам да пишем прије пута. Ти људи. Градска управа нуди бесплатан превоз на фестивал Егзит у Новом Саду? Драги наши градски оци и републички, који сте на изборима побиједили у трци да ко је већи Србин

Милан Ружић: Филипу Давиду, одговор

10. јун 2019.

Писац, барем га тако ословљавају, Филип Давид, изјавио је да Косово није Србија, нити ће икада бити и како ово сви у Србији знају, али је тако нешто тешко рећи. Међутим, не видим да је њему било тешко да изјави нешто овако скандалозно, пре свега нетачно, а после свега злонамерно и идиотско. Извор: Н1 Наравно, знајући природу таквих псеудоуметника, ово не може бити ништа друго до препорука за неке нове изворе финансирања или наметање себе као фаворита неком другом жирију за неке нове књижевне награде. Нашао је за сходно да спомене и како Србија сада пропушта прилику за историјски договор са Албанцима. Али Филип Давид заборавља да се са окупаторима,

Злочини над Србима Ливањског поља, 28. јула – 3. августа 1941.

10. јун 2019.

Покољ у шуми Копривници био је крвави увод у масовне покоље који ће се догодити до краја јула 1941. године на двадесет губилишта у околини Ливна, која су до сада утврђена. Усташе су упорно тврдиле да Србе протерују у Србију, а егзекуције су вршиле најчешће ноћу, све до масовних покоља које су извршили 29. и 30. јула. Када је, нажалост касно, Србима постало јасно да је почело њихово истребљење, више није било могућности за озбиљнији и организовани отпор јер су већ били разоружани, а они који би отпор могли организовати били су побијени. Дана 28. јула усташе су поклале Србе који су се лечили у ливањској болници. Истог дана у