Колумнисти Архиве - Страница 3 од 62 - Јадовно 1941.

Милан Ружић: Ноћас звале су ме јаме

26. август 2025.

Ноћас звале су ме јаме, уста сам им запушио тамјаном и очи ослепео свећама. Сад сви полако, свако у своју јаму. Док је јама, биће и Срба што над њима, то у њима. Јама Капавица (Фото: Слободна Херцеговина) Ноћас звале су ме јаме – црне рупе српске историје. Обилазио сам их лак попут пера којим нису исписана имена свих оних који су у јамама заноћили занавек. У сваку сам главу протурио према онима који су своју у том мраку губили и љубио стене, палио свеће, сузама спирао прашину заборава са њих. Не знам да ли сте икада били близу тих јама, а неко ваш сигурно јесте ако сте српским именом

Ђурђица Драгаш: Пашка плава гробница

23. август 2025.

У знак сећања на жртве НДХ логора на острву Пагу. У ноћи између 14. и 15. августа убијена је последња група логораша. Било их је 791 -91 дете до 15 година, укључујући бебу од пет месеци, 293 жене и 407 мушкараца. Логор је затворен под притиском Италијана који су касније ексхумирали ове жртве и спалили њихова тела у страху од заразе. На овом острву смрти страдало је око 8 хиљада Срба и Јевреја, а међу њима је било и Дивосељана. Мир њиховим душама! ПЛАВА ГРОБНИЦА Везаше ми камен око врата. Одвуче ме на дно, плаво и самотно. Нестаде ми даха у грудима, заболи ме со на ранама. Ал’ трајаше кратко.

Ђурђица Драгаш: Пашка истина о људима и нељудима

17. август 2025.

Данас, ништа на острву Пагу не подсећа на оно зло време, осим два часна крста – на месту логора и масовне гробнице у којој су била тела последње групе логораша. Лето је… време годишњих одмора, путовања, уживања. Друштвене мреже просто горе од фотографија које би требало да потврде све то. Нижу се слике и снимци плажа, залазака сунца, таласа који запљускују изманикирана стопала, књига на препланулим бедрима са морем у позадини. Лепо је, опуштено, лагано… И не бих ја кренула да пишем овај текст да међу тим летњим разгледницама готово свакодневно не виђам и оне са острва Пага у Хрватској. Хвале се многи моји Фејсбук пријатељи прелепим, кристално чистим морем,

И Јадран има Плаву гробницу, страшнију од Крфа

15. август 2025.

Шта повезује Видо и Паг и зашто ова острва не би требало да буду места за журке и провод. Вероватно сам један од ретких становника Србије који је грчко море први пут видео тек са четрдесетак година. Током деведесетих било какво море или одмор били су за мене „мисаона именица“, а после, кад сам почела да радим, некад није било времена, а некад доброг плана. Пише: Ђурђица Драгаш Некако ми је стално измицало то путовање, а знатижеља бивала све већа. Коначно су се коцкице склопиле пре пет година. Пошто ми купање и сунчање нису никад били приоритет, одлучила сам се за предсезону и неку врсту ходочашћа. Испунила сам себи давнашњу

Созерцање

12. август 2025.

Осим несхватљивог заборава, немара и немања односа према страдању предака, најгоре што може да се деси је да и сами заборавимо да смо православни. Пише: Зорица Ђоковић Не заборавимо да су наши преци страдали само и једино зато што су били православни. Не што су били богати или сиромашни, писмени или неписмени, црнци или бијелци, већ вјерници Источне цркве. То је био једини критеријум који је одређивао живот или смрт. Џелатима није било толико важно ни да ли су жртве Срби, јер, уколико би их покрстили по обреду Западне цркве, временом би губили идентитет, заборављали често ко су и шта су и стапали се са крвницима. Крвници су били и

На Огњену Марију, 30. јула 2021, навршило се 80 година од усташког злочина на Кордуну, на брду Близница у јами Шпејарка

5. август 2025.

Да ли ће Ратку Ћујићу из Сомбора бити омогућено да поређењем свог ДНК са оним добијеним из узорака костију са дна јаме Шпејарка провјери да ли и једна кост припада његовом дједу Лази или његовој браћи Радету или Милану? Недавно је на адресу удружења Јадовно 1941. у Бањој Луци, стигло писмо Ратка Ћујића из Сомбора. Поштовани, Ове године на Огњену Марију се навршава 80 година од усташког злочина на Кордуну на брду Близница код места Криваје, општина Раковица када је од усташког ножа страдало око 150 Срба мушкараца из оближњих српских села међу њима и мој деда, очев отац ЛАЗО ЋУЈИЋ са ЋУЈИЋ БРДА са своја два млађа брата Радом

Колона

5. август 2025.

Пробудила сам се испод тракторске приколице, прљава и уморна, још мокра од кише која нас је неумољиво прогонила. Под церадом, која је подсећала на оне каубојске кочије, у колони која се није прекидала, грабили смо даље, путем који је водио преко Дрине и Саве, тамо где су нас одавно „терали“! Боже, шта ће бити с нама?!?! Пише: Ђурђица Драгаш У ту непрегледну, несрећну колону стали су векови трајања и борбе. Иако тада није тако изгледало, јасно је данас да нисмо поражени и уништени. Доказ се назирао већ у колони, у радозналим дечјим очима које су вириле испод церада, у плачу беба које су се рађале успут… Сунце је лагано растеривало

Ђурђица Драгаш: Киша суза у Олуји, кад немаш ништа, а имаш све

4. август 2025.

Kиша… Прво летњи пљусак, а онда тешка, досадна река. Kапи које продиру до коже. Увек сам волела кишу. Сећам се како сам, као тинејџерка, с великим кишобраном шетала празним улицама мог града. Мора да су комшије, смерни становници мале варошице, били убеђени да сам помало „сишла с ума“, али ја сам само уживала, удишући мирис капи које су се мешале с асфалтом, лишћем и травом. Сећам се страха, али и узбуђеног ишчекивања кад, после дуге летње суше, „беле куле“ (како је моја баба звала градоносне облаке) најаве олују. Лица приљубљеног за прозор гледала сам, потпуно опчињена, како природа руши, ломи, уништава, али и даје нови живот. Радовала сам се знајући

Сандра Благић: Напокон знам гдје почивате

3. август 2025.

Кроз Травник, Нијемци су прошли 14. априла 1941. године, а убрзо затим власт успостављају усташе и заводе терор. Настаде истребљење Срба, Јевреја и Рома. Систем Геноцида је био озакоњен, те су одређене Смрике код Пуцарева ( данашњег Новог Травника ) за главно усташко губилиште. А када није било мјеста у Смрикама онда су логораши, одведени у Госпић, Јадовно, Паг и друге логоре, тадашње НДХ.Усташе тако започињу убиства, како у Травнику тако и у околним селима, Турбе, Голеш, Бијело Буће, Корићани, Комар, Вакуф, Долац, Караула, Дубравице, Витовље.Прво одводе, угледније Србе и Јевреје, докторе, свештенике, адвокате, чиновнике. Најозлоглашенији од свих усташа био је Виктор Гутић који је и у Санском Мосту изводио

Ђурђица Драгаш: Отет ми је завичај, зар се то заборавља

3. август 2025.

Када чујем реч „олуја“, пред очима ми се поново указује свитање 5. агуста, када сам се опраштала са завичајем. Имала сам 21 годину и била студент у Београду. Током распуста сам се враћала кући у Кореницу, где је моја породица морала да побегне 1991. из Госпића. Напад је почео 4. августа рано ујутро. Било је и раније гранатирања, али ово је било другачије. Није престајало сатима. На Радио Загребу, који смо једино могли да ухватимо, слушали смо Туђманов говор у коме нас позива „да останемо, да не пружамо отпор, да ће доћи хрватска војска и да они који нису ништа згрешили немају чега да се плаше“. То нас је управо

Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на подручју Ливањског поља

30. јул 2025.

Погледаjте излагање Гордане Достанић, предсjеднице УО удружења Огњена Мариjа ливањска, на трибини „Зашто негуjемо културу заборава?“ Позиваjући се и на несрпске изворе, ГорданаДостанић jе изнела низ статистичких података коjи jасно указуjу на планско уништење српског народа на подручjу Ливањског поља. Наводећи страдања Ливањских Срба, осврћући се на злогласне Челебиће, она jе истакла политички проблем коjи jе сасекао ширење истине. «Политички естаблишмент тог времена jе зарад братства и jединства српске жртве натерао да ћуте, jер би се ширењем истине нарушила идеологиjа заjедничке државе. Тако jе жртва живела поред своjих џелата осуђена и на тишину. Дочекали смо да друга страна пласира своjу причу и да нас временом натера да постанемо жртва сопственог ћутања. Зато сматрам да jе

Цвијета Радић: ЗАШТО О ТОМЕ?

29. јул 2025.

Ево ми јула! О чему ћу ја, него о њима у јулу! О нама, уствари. Питају ме неки: зашто само о томе? Граби се увелико кроз девету деценију од тада, а ја још једнако о томе. А о коме ћу? О чему, ако не о оној давној среди што ми је ожиљак утиснула на биографију. Немам шта о понедељку пре те среде. Дан као сваки други. Обичан дан. Сигурно су, тога дана, оштрили српове да зрелом житу стабљику пресеку. У жуљевите руке су косе узимали да први откос благословом закосе. Стожине у земљу пободене чекале су да се око њих сено у пластовима уздигне. Дан, ко дан. Обичан, тежачки. Журили

УОЧИ ОГЊЕНЕ МАРИЈЕ

24. јул 2025.

То су ти дани када су их у колони повели, када деци нису дали ни кап воде, када су жене унезверено стезале децу, једно у наручју друго за руку… То су ти дани када су, никоме криви, живи летели на дно дубоких крашких јама. То су ти дани када су Срби нестајали, одлазили заједно у вечност. Пише: Цвијета Радић То су ти дани када ти врелина ваздуха улази у груди, а сунце сиђе до самог темена. То су ти дани када се радујеш зрелом житу и зрелој трави и гледаш у небо хоће ли се умилостивити земљи топлом капи кише… Не, не. То су ти дани када су они стезали

ТО ЈЕ НАМА ЛИКА

22. јул 2025.

Ето, дошла сам ти Лико, дошла на моју дедовину, на моја два рода, два презимена, две крсне славе – Светог Николу и Светог Ђурђа, два имања, два кућишта и два прага у корову. И нико ми се није обрадовао… Нико ме није ни познао… Пише: Гордана Достанић „Дошла сам ти, Лико! Да ли сам домаћин или гост?…“ – говори Оливера своју причу над пријебојском јамом Голубњачом. Мени је после дуго одзвањао у ушима само тај почетак њене приче о Лици: „Дошла сам ти, Лико…! Дошла сам ти, Лико…!“ Онда сам у себи те речи шапатом понављала и питала се зашто их понављам и зашто сам јој дошла. Како много радости,

Ђурђица Драгаш: КОЛО

19. јул 2025.

У спомен на српску децу коју су усташе зверски побиле у шуми Машвини на Кордуну 1942. године, а потом их полегле на траву, у круг, у стравично „дечје мртво коло“. КОЛО У колу сам ти мајко остала,небу се предала.И Јована сам за руку држала…док нам руке не одсекоше. У колу сам се с душом растала.Пустила је да одлети.Однео је лептир к теби,к селу нашем, под облаке. Одсече ми крвник кике,плаве попут жита зрелог.Прогута их трава дивља,да израсту, да причају.Плетенице, чаробнице. У колу сам, мајо моја.У колу што се к небу вије.Не боли ме више ништа,осим руке Јовановешто у мојој завек оста. Више: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш