arrow up
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Đurđica Dragaš: Paška istina o ljudima i neljudima

14. avgust 2026.

Danas, ništa na ostrvu Pagu ne podseća na ono zlo vreme, osim dva časna krsta – na mestu logora i masovne grobnice u kojoj su bila tela poslednje grupe logoraša. Leto je… vreme godišnjih odmora, putovanja, uživanja. Društvene mreže prosto gore od fotografija koje bi trebalo da potvrde sve to. Nižu se slike i snimci  plaža, zalazaka sunca, talasa koji zapljuskuju izmanikirana stopala, knjiga na preplanulim bedrima sa morem u pozadini. Lepo je, opušteno, lagano… I ne bih ja krenula da pišem ovaj tekst da među tim letnjim razglednicama gotovo svakodnevno ne viđam i one sa ostrva Paga u Hrvatskoj. Hvale se mnogi moji Fejsbuk prijatelji  prelepim, kristalno čistim morem,

Škola na rubu dviju pustinja, morske i kamene

14. avgust 2026.

Da li će se učenici u Metajni zapitati ko su bila ta djeca i te majke i žene što su posljednje dane života provele u njihovim učionicama? Piše: Zorica Ćoković Bijela, svježe okrečena, u suncu okupana zgrada Područne škole Antun Gustav Matoš u Metajni na Pagu je mjesto gdje je lekcije iz znanja i života ove školske godine dobilo devet mališana. Djeca, kao svaka druga djeca, radoznala i nestašna, rastu i odrastaju u toj školi, jedinoj u Metajni, malom ostrvskom seocetu na rubu dviju pustinja, morske i kamene. Kada će ta djeca saznati šta se dešavalo u njihovoj maloj školi? Šta će postati od njih kada saznaju da je neko

Tanjug (video)

Sozercanje

11. avgust 2026.

Osim neshvatljivog zaborava, nemara i nemanja odnosa prema stradanju predaka, najgore što može da se desi je da i sami zaboravimo da smo pravoslavni. Piše: Zorica Đoković Ne zaboravimo da su naši preci stradali samo i jedino zato što su bili pravoslavni. Ne što su bili bogati ili siromašni, pismeni ili nepismeni, crnci ili bijelci, već vjernici Istočne crkve. To je bio jedini kriterijum koji je određivao život ili smrt. Dželatima nije bilo toliko važno ni da li su žrtve Srbi, jer, ukoliko bi ih pokrstili po obredu Zapadne crkve, vremenom bi gubili identitet, zaboravljali često ko su i šta su i stapali se sa krvnicima. Krvnici su bili i

Kolona

5. avgust 2026.

Probudila sam se ispod traktorske prikolice, prljava i umorna, još mokra od kiše koja nas je neumoljivo progonila. Pod ceradom, koja je podsećala na one kaubojske kočije, u koloni koja se nije prekidala, grabili smo dalje, putem koji je vodio preko Drine i Save, tamo gde su nas odavno “terali”! Bože, šta će biti s nama?!?! Piše: Đurđica Dragaš U tu nepreglednu, nesrećnu kolonu stali su vekovi trajanja i borbe. Iako tada nije tako izgledalo, jasno je danas da nismo poraženi i uništeni. Dokaz se nazirao već u koloni, u radoznalim dečjim očima koje su virile ispod cerada, u plaču beba koje su se rađale usput… Sunce je lagano rasterivalo

Đurđica Dragaš: Kiša suza u Oluji, kad nemaš ništa, a imaš sve

4. avgust 2026.

Kiša… Prvo letnji pljusak, a onda teška, dosadna reka. Kapi koje prodiru do kože. Uvek sam volela kišu. Sećam se kako sam, kao tinejdžerka, s velikim kišobranom šetala praznim ulicama mog grada. Mora da su komšije, smerni stanovnici male varošice, bili ubeđeni da sam pomalo “sišla s uma”, ali ja sam samo uživala, udišući miris kapi koje su se mešale s asfaltom, lišćem i travom. Sećam se straha, ali i uzbuđenog iščekivanja kad, posle duge letnje suše, “bele kule” (kako je moja baba zvala gradonosne oblake) najave oluju. Lica priljubljenog za prozor gledala sam, potpuno opčinjena, kako priroda ruši, lomi, uništava, ali i daje novi život. Radovala sam se znajući

Gordana_Dostanic.jpg

Gordana Dostanić: Plansko uništenje srpskog naroda na području Livanjskog polja

30. jul 2026.

Pogledajte izlaganje Gordane Dostanić, predsjednice UO udruženja Ognjena Marija livanjska, na tribini „Zašto negujemo kulturu zaborava?” Pozivajući se i na nesrpske izvore, GordanaDostanić je iznela niz statističkih podataka koji jasno ukazuju na plansko uništenje srpskog naroda na području Livanjskog polja. Navodeći stradanja Livanjskih Srba, osvrćući se na zloglasne Čelebiće, ona je istakla politički problem koji je sasekao širenje istine.  «Politički establišment tog vremena je zarad bratstva i jedinstva srpske žrtve naterao da ćute, jer bi se širenjem istine narušila ideologija zajedničke države. Tako je žrtva živela pored svojih dželata osuđena i na tišinu. Dočekali smo da druga strana plasira svoju priču i da nas vremenom natera da postanemo žrtva sopstvenog ćutanja. Zato smatram da je

Cvijeta Radić: ZAŠTO O TOME?

29. jul 2026.

Evo mi jula! O čemu ću ja, nego o njima u julu! O nama, ustvari. Pitaju me neki: zašto samo o tome? Grabi se uveliko kroz devetu deceniju od tada, a ja još jednako o tome. A o kome ću? O čemu, ako ne o onoj davnoj sredi što mi je ožiljak utisnula na biografiju. Nemam šta o ponedeljku pre te srede. Dan kao svaki drugi. Običan dan. Sigurno su, toga dana, oštrili srpove da zrelom žitu stabljiku preseku. U žuljevite ruke su kose uzimali da prvi otkos blagoslovom zakose. Stožine u zemlju pobodene čekale su da se oko njih seno u plastovima uzdigne. Dan, ko dan. Običan, težački. Жurili

Đurđica Dragaš: KOLO

20. jul 2026.

U spomen na srpsku decu koju su ustaše zverski pobile u šumi Mašvini na Kordunu 1942. godine, a potom ih polegle na travu, u krug, u stravično “dečje mrtvo kolo”. KOLO U kolu sam ti majko ostala,nebu se predala.I Jovana sam za ruku držala…dok nam ruke ne odsekoše. U kolu sam se s dušom rastala.Pustila je da odleti.Odneo je leptir k tebi,k selu našem, pod oblake. Odseče mi krvnik kike,plave poput žita zrelog.Proguta ih trava divlja,da izrastu, da pričaju.Pletenice, čarobnice. U kolu sam, majo moja.U kolu što se k nebu vije.Ne boli me više ništa,osim ruke Jovanovešto u mojoj zavek osta. Više: KOLUMNISTI – PRIJATELJI: Đurđica Dragaš

Olivera Šekularac: “Pjesma”

18. jul 2026.

Eto, majko kad ne možeš ti svojima, dođoše oni tebi… Pitam se,A ne umem sama… Kako da ne pogrešim,I kako da se ne ogrešim.Kako rečima, suzama izjadanim, okupanim…Da pretke nesahranjene iz jama dočekam..? Pitam se i pitam vas,Znate li možda kako se suze zaustavljaju, pa da se progleda i sagleda,Da se ispoštuje, zahvali,A ne zarida kad vam Jadovno u goste dolazi… Da l’ belu košulju ili crni rubac, večni bakin lički da povezem..?Pa bi i ona zaridala,“Eto, majko kad ne možeš ti svojima, dođoše oni tebi…” U zemlju lala i vetrenjača, što predačke vrleti zameni. Gde sam to ja i ko mi u goste stiže, ima li išta svetije i

Gordana_Dostanic.jpg

Za pomen žrtvama ili Ognjena Marija 1941. godine

14. jul 2026.

Prolaze decenije i polako odnose svedoke i dokumenta. Neke jame i stratišta su ostala neotvorena, a žrtve bez sveće i opela. Piše: Gordana Dostanić U leto 1941. godine u kraškim jamama Dinare, Golije, Staretine, Tušnice, Kamešnice, u čelebićkoj školi, livadi Trnovac, šumi Koprivnici, Kupreškim vratima, Borovoj glavi, Zanesovićima, Kožvarici i drugim bezimenim stratištima život je nasilno i na najstrašnije načine oduzet Srbima sa područja Livna zbog njihove nacionalnosti i pravoslavne vere. Više od 1600 žena, dece, staraca, muškaraca nestalo je u par julskih dana, uoči i na dan Svete Velikomučenice Marine – Ognjene Marije. Otrgnuti od svojih dnevnih poslova, isterani iz svojih domova izdisali su pod nožem krvnika koji nije

RASPOLUĆENA DINAROM

13. jul 2026.

Dinara po sredini mene. Raspolutila me. Raspolućena sam Dinarom. Ja sa dva njena lica. Kamen i šuma. Rumena ruja i Suncem sasušena tanka trava. Jedno mi lice bosansko, drugo ličko, podvelebitsko. Koje je lice više moje i čija sam više ja? Ja lička i bosanska kći. Čija sam više? Piše: Cvijeta Radić Pod Dinarom se polje pružilo. Zelenilo žutim klasom presečeno ogleda se u plavetnilu od lakih krila plavih ptica ponad Troglava. A u tom polju moji. Kao na straži večnoj pod mramorom na obe strane polja. Nema nam kuća da u njima vatra zaplamti, nema ni ovce da zableji, ni psa da zalaje, ni konja da zarže… Ako! Ali

Đurđica Dragaš: Nidžo, Velebit te pamti, sigurna sam

9. jul 2026.

Dragi Nidžo, bila sam ti skoro u Smiljanu. Bilo je plavo nebo, bez oblačka. Onako prozračno i široko kako samo ličko može da bude. Sećaš se sigurno tog neba… svi ga sa sobom po svetu nosimo. Kosila se trava i talasalo žito. Mirisalo je baš onako kako pamtiš. Znaš kad lička zemlja diše…. Zelenio se Velebit plavičasto. Težak i moćan. Savršen i strašan. Velebit kojeg u krvi i kostima nosimo, planina što naraste i oteža od krvi naše i kostiju po utrobi njegovoj rasutih. Pamti starina sve naše tajne, pamti i ćuti. Kako li je njemu Nidžo moj?! Bole li ga rane naše il’ mu život i smrt dođu na

Gordana Dostanić: A sada ja tebi o Vrepcu

9. jul 2026.

Ko li će, posle mene, sem Like, pamtiti Vrebac? Onaj iz mamine davne, setne priče u kojoj još jedino postoji.         Uvek si mi pričala o Lici, Vrepcu, svom detinjstvu, zorama koje su pune rose kad kreneš za ovcama, večerima uz vatru na ognjištu. Sve si pamtila: ljude, njihove nadimke, šaljive stihove, događaje… Volela si svaki taj prošli dan, ma šta da je nosio. A nosio je lepotu detinjstva, ličke sveže noći i raspevane ptice, nosio je ledene zime, i strahote rata, skrivanje u planini, šumi, nosio je i nepreboljenu pogibiju brata negde daleko od Vrepca… Posle sam se i ja sećala tih tvojih sećanja i nekih mojih koje sam pabirčila

 Pod onim plavetnilom

8. jul 2026.

Jovan moj usnio je pod plavetnilom Dinare. Usnio bez uspavanke i tihe reči materine kojom se miran san doziva. Koju mu je poslednju reč mater izgovorila da mu bude ispraćajna i da na njoj uplovi u svoj duboki san? Moj Jovan! Moj stric Jovan. Moj ćić od četiri dana. Piše: Cvijeta Radić Da. Bio je četiri dana star kad je ubijen materi u naručju. Mora da joj je bio u naručju. Nesretna Anica, koga je od svoje dece tog časa grlila? Njih troje, a dve ruke. Dve ruke, a jedno srce materino koje se ne može pocepati na troje. Svakome celo pripada i svakome se celo daje. Tako je Bog

Cvijeta Radić: JULI

6. jul 2026.

Još jedan juli u Livanjskom polju okupan pamćenjem i ogrejan toplinom plamena sveće. Još jedan juli ogrejan Suncem i milovan plavim nebom Livanjskog polja. Još jedan juli sa toplim zrakom i pesmom zrikavaca. Ni jedan juli bez sećanja! Nije to sećanje na zrelo žito, ni travu u otkosu i plastu, ni šum zelenog lista kukuruza… Nije to sećanje na pesmu kosaca, na zvuk klepanja kose i devojački kikot pod hladom bukve dok prostire na beloj marami ručak… Nije to sećanje na ledenu vodu u bukari, ni na letnju noć kad spavaš na senu da ti telo otpočine pod hladom mesečine… To je ono teško, tužno sećanje ranjenog sina i unuka

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA