Колумнисти Архиве - Страница 15 од 77 - Јадовно 1941.

Историчар др Немања Девић међу 10% најпродуктивнијих српских научника

21. март 2024.

Ништа од тога није био мој успех, него милост Господа и правда за оне у чије име говорим. У Босни постоји један необичан израз за ничије дете: зове се нахоче. Е ја сам, откад сам уписао Филозофски факултет у Београду био нахоче. И то не зато што немам родитеље, ујаке или кумове, већ зато што они нису седели на утицајним местима. Уз то, нисам био ни Југословен ни комуниста већ изразита супротност свега тога, што такође није баш била згодна околност на једном од последњих упоришта ових липсавајућих идеологија у Србији. До доктората то нисам много осећао, онда се на моја плећа срушила лавина. Тукло је са свих страна, у

Милан Ружић: Колико је Срба требало да убију у Јасеновцу да би се сматрали убицама?

19. март 2024.

Седми учесник нашег виртуалног округлог стола „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“ био је песник Милан Ружић. Серијал припрема Владимир Димитријевић Уместо увода С обзиром на чињеницу да се тема система јасеновачких логора и броја жртава у њима не тиче само појединих Срба, него целине нашег народа, и да је приликом обраде исте, веома важно имати у виду дијалошку природу потраге за истином, наш и ваш сајт се, са два питања (1. Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? 2. Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?) обратио низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре. Понављамо: „Стање ствари“ неће улазити

Бојан Вегара: Знате, ми тај рат нисмо изгубили

16. март 2024.

Јуначки смо крв проливали у том рату, у дуплом обручу и против читавог свијета. Ми смо свима донијели мир и Републику Српску, а онда су нас сви заборавили. Кад сам се ноћас вратио из Сарајева кући у Братунац, нисам боловао за родним градом. То ми је први пут да одем, а да неки терет на леђима, велик ко Бјелашница, не донесем у себи и да не болујем за том водом и тим зраком, бар, неколико дана. Зато ваљда за ових 28 година нисам ни био више од десетак пута тамо, од тога сам само четри пута отишао тамо гдје сам провео дјетињство и рат. Сва четри пута сам се умацупао

Бојан Вегара: ПРВИ СТРАХ И 1. МАРТ 1992.

9. март 2024.

Учинило ми се да видим поклане ђедове ујаке, о којима сам слушао приче. Мислио сам о бабиним причама о Јасеновцу и јамама по Херцеговини. Већ данима друга дјеца се не играју са нама. Срби смо и то је довољно да се нико више не дружи са нама. Друга дјеца одлазе сваки дан у шуму изнад кућа и тамо проводе дане. Бураз и ја остајемо кући. Тако нас је отац замолио. Нема ни нашег пса Беџија са којим би кратили врјеме и који је брата слушао као робот. Нестао је прије неколико дана. Прољеће је и мислили смо да је отишао у куцанију. Имао је и раније обичај да нестане на

Институт за јеврејске послове: Недићева влада није прогонила Јевреје (1994)

6. март 2024.

Истина о Недићу Пише: Никола Милованчев Задњих година поново су ојачали притисци да се наметне измишљена хипотека саодговорности владе Милана Недића за нацистички геноцид над Јеврејима у Србији 1941-1944; та пропаганда је на жалост толико јака, да после мого понављања, у њу почињу да верују чак и неки добромислећи али недовољно информисани људи. Зато желим да потсетим нашу јавност на писмо читаоца Политике из Лондона Ж. З., које је штампано у том београдском дневном листу, у рубрици Писма читалаца, 13. маја 1994. (бр. 28939, стр. 6). Преносимо у целости ово писмо, објављено под насловом „Истина о Недићу. Погрешна оцена – оптужба – о Недићу као суорганизатору убиства српских Јевреја 1941-1942.

Милан Ружић: Историја коју упорно заборављамо

6. март 2024.

Народ смо који се увек хвали тиме како све зна, а нарочито историју. И свако ће нам пружити, чак и на најмањи подстицај у виду чашице ракије или свакодневног виђања, свој увид у некакву историју коју тврди да зна, а што је најгоре, увек сваки Србин тврди да историју зна боље од оног другог. И тако вековима тврдимо да нешто знамо, да смо чули, прочитали, а у ствари не знамо ништа, и што је најгоре, делује као да нам није ни стало осим кад је у питању расправа у којој желимо да победимо. А сад се запитајмо… Знамо ли за силне прогоне Срба са својих огњишта? Знамо ли да се

Милош Ковић: Криза српске историографије

28. фебруар 2024.

Српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази се у стању слободног пада. Она као да више нема ничег заједничког са оним што је била у време својих великих утемељивача: Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића, Михаила Гавриловића, Слободана Јовановића, Јована Радоњића, Станоја Станојевића, Владимира Ћоровића, Васиља Поповића, Николе Радојчића, Мите Костића и осталих српских историчара с краја 19. и из прве половине 20. века. Ови људи имали су заједничка, подразумевана мерила о томе шта је историјска наука и шта се очекује од једног историографског дела. Данас у томе нема сагласности. Много тога од тада се, истина, променило. Остала су, међутим, кључна, једноставна питања

Бојан Вегара: ТЕТРИС

19. фебруар 2024.

Што би примирја би! Тог дана сам изашао око подне напоље и вуцарао се по Хаџићима. Скоро да никог на улици нема колико је вруће. Још јутрос сам се чуо са Југом и било ми је мрско да идем на купање у Блажуј. Врућина је, а бицикло ми код бабе у Бињежеву и никако ми се не клапа по њега. Блејао сам на степеницама испред зграде и у парку. Кад ми је досадило отишао сам да бацим круг до пијаце и видим да можда доле нема неког од раје. Таман што сам дошао до пијаце, срео сам тетка Пепила, а он ме зовну и рече ми. -Нисам те видио ових

Нови скандал у режији Дејана Ристића

12. фебруар 2024.

Када Музеј жртава геноцида из Београда позове једну хрватску историчарку из Загреба у Србију и најави као првог говорника на манифестацији којом ће бити обиљежен национални празник Сретење – Дан државности Србије, то заслужује посебну пажњу. Пише: Душан Басташић Програм под насловом ,,ЈАВНО СВЕДОЧЕЊЕ: Сусрет с прошлошћу – Диана Будисављевић“ ће бити реализован 13. фебруара ове године у Атријуму Народне библиотеке Србије у Београду а дан касније у Културном центру Војводине ,,Милош Црњански“ у Новом Саду. У оквиру програма, присутнима ће се поред осталих обратити историчари Наташа Матаушић, и директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић. Широј јавности али и историчарима, мало је познат лик и дјело Наташе Матаушић. Недавно смо

Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

12. фебруар 2024.

Ћаћа ми је тек у Братунцу након рата признао, да је замолио Сокола, да ме узме на прагу. Већ пети дан траје муслиманка офанзива. Све грми од граната и земља се тресе. Дан прије офанзиве смо изашли код ђеда и бабе на викендицу под самим Игманом. Горе не падају гранате често, куће су раштркане. Гранате муслимани користе само за гранатирање густо насељених дјелова града. Туку по зградама у центру и по Жуновници. Сваки дан на град падне око хиљаду граната. Притисак праве на војску тим крвничким гранатирањем цивила. Прави пакао је у центру. Често бројим гранате и гледам двогледом гдје падају, а некад се град дуго не види од дима

Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ

8. фебруар 2024.

Тог ратног љета смо преградили Зујевину код општине и направили базен. Купали смо се и сунчали, те уживали у чарима љета. А највише у примирју, јер већ данима не пуца. Негдје мало иза подне, сјетих се да нисам премјесио хљеб. Мама нам је рекла да га премјесимо да не би заборавили и да не покипи. Често се деси да заборавимо, али тог јутра смо се бураз и ја договорили да је мој ред да га премјесим. А и пушило ми се, па сам пожурио да једну запалим у стану док никог нема. Хладовина у стану ме разгали и узех маказе да исјечем цигару која је у рефузи и дуга је

Преминуо историчар Светозар Ливада

29. јануар 2024.

Навршиле су се двије године од како је преминуо познати историчар и социолог Светозар Ливада, након дуге и тешке болести у Загребу у 94. години. Ливада, је рођен 14. марта 1928. године у сеоској породици у селу Горње Примишље, у општини Слуњ, на Кордуну. Био је партизански борац, писац, филозоф, демограф, историчар, социолог и човјек који је упорно радио на обнови српских институција на територији данашње Хрватске, а посебно је бринуо о положају сељака. Као веома млад ступио је у партизанске борбене јединице у свом селу. Рањен је неколико пута, а након тешког рањавања у болници је лежао непрекидно седам година и за то вријеме урађене су му 42 операције.

Басташић: Господине Бањац, Покољ није Холокауст

27. јануар 2024.

Подвођење Покоља, злочина Геноцида почињеног над Србима под Холокауст је не само увредљиво, неодговорно и потпуно неприхватљиво него представља и злокобну полугу политике заборава на српско страдање. Пише: Душан Басташић Данас се обиљежава међународни Дан сјећања на жртве Холокауста, злочина Геноцида почињеног над Јеврејима током Другог свј. рата. Тим поводом, народни посланик Дарко Бањац положио је вијенац у Спомен подручју Доња Градина. Поред осталог, у обраћању медијима изјавио је како је Јасеновац Холокауст за српски народ и указао да треба његовати културу сјећања на српски Холокауст. На жалост није му то први пут. Прије две године на истом мјесту је изјавио слиједеће: „Овдје је битно доћи да отргнемо од заборава сјећање

Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц

27. јануар 2024.

Фамилијо, кумови, пријатељи и комшије нек вам је срећна ова 28 годишњица слободе и нек вам је Свети Саво увијек на помоћи! Прије 28 година, на Светога Саву распуштен је задњи концентрациони логор за Србе, Силос у Тарчину. Распуштен је два мјесеца по завршетку рата и сигурно је најозлоглашенији логор какав на српској страни ни у сну није постојао у тадашњем Српском Сарајеву. Познавао сам и познајем већину логораша, јер сам са тог краја и знам све њихове муке у тих 1357 дана постојања Силоса. Пола моје фамилије је прошло кроз тај логор и кроз логоре у мојој школи 9. Мај Пазарић и касарни Крупа, из којих су сви касније

Обмањивање јавности у режији Дејана Ристића

25. јануар 2024.

Динко Чутурa, директор Хрватског државног архива, оштро је дeмaнтовао тврдњe Дејана Ристића, истичући дa je дирeктoр Mузeja жртaвa гeнoцидa у Београду у пoтпунoсти злoупoтриjeбиo његово и гoстoпримствo ХДА. Пише: Душан Басташић Почетком децембра прошле године, током годишњег засједања Међународне алијансе за сјећање на Холокауст (IHRA) одржане у Загребу, Дејан Ристић је нашао за потребно да се у простору Хрватског државног архива, сретне са директором те установе Динком Чутуром. Тада смо у прилогу под насловом „Колаборационизам или научна сарадња?“ претпоставили да ће бити занимљиво пратити ток, како се јавно похвалио Дејан Ристић, „успостављене трајне институционалне сарадње Музеја жртава геноцида у Београду и Државног архива Хрватске на реализацији најављених заједничких пројеката“. Ристић је тада прецизирао