arrow up
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

VELEBIT – SRPSKO SVETILIŠTE

3. oktobar 2024.

Ne krivite Velebit, ne zovite ga nesrećom srpskom, ne zovite ga prokletim. Kriv je zao čovek. „Velebit je jedna od onih čudnih planina, koje i u svom imenu i u svom spoljnjem izgledu nose nešto mitskog, paganskog, nešto sveštenog, uzvišenog, povezanog sa verom i obožavanjem velikih prirodnih sila, kao one antičke, klasične planine, koje su proglašene sedištem bogova ili personifikaciju jednog od njih, često najjačeg, najsilnijeg. Impozantan, stamen, vidljiv sa najdaljih strana kopna za sobom i mora pred sobom, on, sav tamno-modar, u svojim vrhovima osvetljenim snegom i suncem, čuva još uvek tragove nečeg devičanskog, božanstvenog, večnog. On može da bude naš Olimp i Parnas, naša Ida i Kavkaz, kao

milan_bastasic_tv.jpg

Bastašić: Svjedočanstvo dječaka logoraša o zatočeništvu u logoru Jasenovac

30. septembar 2024.

Stiže oktobar. I mada vrijeme leti, on se nikada ne prišunja, nikada me ne iznenadi. Već krajem septembra počinju navirati misli, sjećanja na očeva svjedočenja o ustaškom masakru nad Srbima Bilogore u to vrijeme 1942. godine. O čudom izbjegnutom strijeljanju u vlastitom dvorištu. O odvođenju u logore svih do tada preživjelih. Sa nepunih dvanaest godina, kao dječak svrstan među muškarce, otac je otjeran u Jasenovac. Spletom okolnosti koje nikako ne mogu biti slučajne, nakon dva mjeseca, obolio od tifusa vratio se kući. Preživio. Jedini preživjeli jasenovački logoraš sa Bilogore. Početkom oktobra 2016. se upokojio. Kako tada tako i danas, uzimam u ruke njegovu knjigu, okrećem obilježenu stranu 139, poglavlje „Komšija

Paška plava grobnica (VIDEO)

25. septembar 2024.

Da se stravični zločini iz prošlosti, od strane Nezavisne Države Hrvatske nikada ne zaborave, potrudili su se još jednom članovi Udruženja „Jadovno 1941.“ koji su postavili Časni krst na rtu Slana ostrvo Pag, a nakon toga, kako i dolikuje  parastosom obilježili godišnjicu ovog svirepog čina. Ovo je bio osmi po redu Časni krst, koji su postavili članovi Udruženja „ Jadovno 1941.“ , a kretali su se  identičnim putem, kao  Srbi i Jevreji te kobne noći između 14. i 15. avgusta 1941, da bi došli do krajnjeg odredišta, na sveto mjesto gdje je postavljen krst. Istorija će opominjati i pričati istinu, a ona svjedoči da je tu  ubijena najmanje 791 osoba,

Prof. dr Mirjana Stojisavljević: Garavice mračne i krvave

4. septembar 2024.

Prof. dr Mirjana Stojisavljević: Istorijski čas povodom sedamdesetogodišnjicice ustaškog Pokolja na Garavicama kod Bihaća. Od pamtivijeka i prije Biblije sve naše riječi bile su ničije. Otkad ih razdijelismo međ sobom svako smo slovo zamijenili grobom. Duško Trifunović Početkom avgusta (5. avgusta) 2011. godine na Garavicama kod Bihaća održan je parastos i istorijski čas povodom sedamdesetogodišnjice od ustaškog Pokolja izvršenog, od 3. juna do 4. avgusta 1941. godine, nad trinaest i po hiljada Srba, civilnih žrtava genocida sa područja Bihaćkog sreza i okolnih mesta.[1] Potomci i poštovaoci žrtava garavičkog pokolja podsetili su se i na činjenicu da je pogrom planski izvršen upravo na dobrovoljačkoj srpskoj zemlji po kojoj su „lobanje poljem

Dušan Bastašić: Traume ustaških zločina se kao rane prenose sa generacije na generaciju potomaka žrtava

4. septembar 2024.

Kod potomaka žrtava ustaških zločina prisutna je transgeneracijska trauma koja se prenosi i oseća i u najnovijoj generaciji, izjavio je Dušan Bastašić, predsednik udruženja ,,Jadovno 1941.“ S obzirom da u institucionalnom delu hrvatskog društva ne postoji nikakvo pokajanje zbog ovih dešavanja, prema Bastašićevim rečima, zločini se ne mogu ni zaboraviti ni oprostiti. Izvor: KTV Zrenjanin Vezane vesti:

12 PITANJA O KOSOVU I METOHIJI – iz ugla jednog nikog

1. septembar 2024.

Juče je, u nizu drugih ustanova u koje je upala, šiptarska policija zaposela i Institut za srpsku kulturu u Leposaviću, koji je 1978. kao multidisciplinarna naučna ustanova osnovan u Prištini, a onda nakon 1999. izmešten u ovu srpsku sredinu na Severu. Piše: Dr Nemanja Dević Šta, zapravo, znači da su neprijatelji “upali“ u neku srpsku ustanovu na Severu? Naši mediji koriste najčešće taj termin, koji sa sobom nosi pretpostavku da su se nakon “upada“ potom i povukli?! “Upad“, naprotiv, ima sasvim drugu konotaciju, o kojoj niko ne govori: Šiptari dolaze sa dugim cevima, plene kompjuter i dokumentaciju, a zatim zapečate kancelariju i trajno likvidiraju rad ustanove. U različitim fazama, to

GOSPOJINA U SVRAČKOVOM SELU

29. avgust 2024.

Danas je veliki pravoslavni praznik – Velika Gospojina ili tačnije, Uspenje presvete Bogorodice. Slave danas brojne porodice, sela i gradovi… Piše: Đurđica Dragaš – Beograd, 28.8.2024. I da ovaj datum ne pamtim kao dan u kojem sam 1991. postala izbeglica, sećala bih ga se samo po lepom, po seoskoj (zavetnoj) slavi u Svračkovu selu. Жivela je tamo baba Bosa, babina jedina sestra i nije bilo šanse da „omašimo“ i propustimo priliku da posetimo nju i porodicu i proslavimo, uz nezaobilaznu ličku jagnjetinu. Slavila se Gospojina u Svračkovu selu, baš onako kao i slave u skoro svim ličkim selima… bez liturgije, sveštenika, bez odlaska u crkvu, sa pomalo nejasnom mišlju o

Đurđica Dragaš: KRV NA KAMENU

24. avgust 2024.

Posveđeno svim nevinim žrtvama ustaškog logora Slana na ostrvu Pagu. Vezaše mi kamen oko vrata.Odvuče me na dno,plavo i samotno.Nestade mi daha u grudima,zaboli me so na ranama.Al’ trajaše kratko.Oslobodi me smrt,bela i svečana. Gledam gore ka pučuni.Gledam krvnike.Krvave im oči, krvave im ruke, krvavo im more.Al’ ne mogu mi više ništa,ovde na dnu gde ribe spavaju,ovde na dnu gde sanjam zlaćanu njivu, kućicu belui ruke dečje oko vrata. Ne mogu mi ništajer moga tela nema više.Ne bole me krvavi tabani,iščupani nokti,razderane grudi. Ne boli me ni duša,i nju je smrt rodila ponovo.Da luta,da gleda,Da pamti. I poješće more moje telo,kosti će moje postati pesak,al’ duša će lutati po kamenu

Nikola Milovančev: Dokazana saradnja Hebranga sa Gestapoom i ustašama

24. avgust 2024.

Hebrangova saradnja sa nemačkim okupatorom i sa ustašama bila je opovrgavana od strane pojedinih istoričara i publicista, što sada više neće biti moguće. U jednoj hrvatskoj istorijskoj publikaciji („Zbornik Janković“, br. 4) objavljen je, u hrvatskom prevodu, članak Nikole Milovančeva „Milan Жugelj i Andrija Hebrang u dokumentima beogradskog Gestapoa i UDBE“. Milovančev u svom radu navodi 19 arhivskih dokumenata nacističke tajne policije (Gestapo) i jugoslovenske komunističke UDBE. Ta arhivska građa u potpunosti razotkriva činjenicu da je Andrija Hebrang, ratni (1942-1944) sekretar Komunističke partije Hrvatske, 1942. započeo saradnju sa Gestapoom, uz očito znanje ustaške tajne službe. Dokumenti se odnose na slučaj hapšenja u Zagrebu Andrije Hebranga 1942, nakon kojeg je u Beču uhapšen njegov

Dević: Avgust: mesec srpskog raspeća. I vaskrsa?

20. avgust 2024.

Srpska istorija 20. veka toliko je stradalna da gotovo da nema meseca a da nije zabeležen primer gotovo biblijskog stradanja i satiranja našeg naroda. Mnogo toga je i izbledelo u kolektivnom pamćenju, ali sećanje na avgust 1914. u Mačvi ostalo je duboko urezano u srpskoj duši – delom zato što je te zločine potresno opisao Arčibald Rajs, a delom i zato što su ih počinili “Švabe što govore naški“, kako je govorio Milutin, književni junak Danka Popovića. A i zbog razmera: mesta poput mačvanskog Prnjavora u tom ratu izgubila su i trećinu svog stanovništva. Sećanje na genocidne zločine Bugara u Surdulici (1915) i Toplici (1917) takođe nadilaze lokalna sećanja. Kada

Đurđica Dragaš: Delija se ne predaje lako!

16. avgust 2024.

Traktor! Džaba mu se smeju, džaba mu se rugaju… u njemu je više snage, ponosa, ljubavi i života nego što će oni ikada moći i da zamisle. Porodičnim konsenzusom dođosmo do zaključka da je kraj našeg „olujnog“ puta bio 11 i 12. avgusta 1995. Nisu datumi tad bili mnogo važni, vreme se merilo pređenim kilometrima i umorom, al’ nekako se saglasismo da su ova dva označila kraj. Posle 8 dana kiše, sunca, prašine i čemera, stigli smo u Vojvodinu, u ono što od tad zovem rezervnim zavičajem! Nismo imali ništa, ali imali smo sve jer smo bili zajedno. Dobro je da, opijeni srećom što se konačno možemo okupati i spavati

Đurđica Dragaš: I ja sam iz kolone

12. avgust 2024.

Mi, koji smo nepovratno izgubili deo života, mi koje je kolona „presekla“, uvek ćemo nositi njen žig. Naš život nikada neće moći da se nazove normalnim. Nedavno, na promociji moje zbirke pesama posvećene stradanju Srba u NDH, prišla mi je koleginica iz RTS-a. Predstavila se, rekla gde i šta radi, a onda me  pogledala u oči i onako, gotovo zaverenički dodala – i ja sam iz kolone. Tih par reči bilo je dovoljno da se prepoznamo i razumemo. I nije to prvi put. Za ovih 29 godina često sam, čuvši ih, do tada nepoznate ljude doživljavala kao svoje. Kao da nas je „pripadnost“ koloni činila prisnima i ujedinjenima. Taj surovi znak,

MOM DEDI NIKOLI

26. jul 2024.

Došla sam ti, Liko, stojim na dedovini. Prepoznaješ li me, zemljo? Došla sam ti, Liko, da l’ sam domaćin ili gost – ti kaži.. Na tvojoj zemlji su živeli i u tvojoj zemlji su sahranjivani svi moji preci vekovima… nisu te ostavili, a ja stigoh posle četiri decenije – ko sam, znaš li… na ognjištu moga dede pitam se prepoznaje li me zemlja i duše mojih najbližih… kome nepravdu da kažem, sa kim bol i radost da podelim… nema odgovora na hladnom jutru, kome da zavapim?  Božija je volja, prihvatam je, ranjena sam, ali sam zahvalna što sam odavde ponikla…  Došla sam ti, Liko, stojim na dedovini. Prepoznajes li me, zemljo?

„Jer … mi smo ista krv“, pesnički prvenac Đurđice Dragaš predstavljen u RTS Klubu

6. jul 2024.

U Klubu RTS-a predstavljena je zbirka poezije „Jer…mi smo ista krv“ Đurđice Dragaš Vukovljak. Reč je o prvoj pesničkoj zbirci koju čine stihovi puni sete i tuge, a koju Đurđica posvećuje svim nevinim žrtvama. Đurđica Dragaš Vukovljak je urednica privredno-političke rubrike Prvog programa Radio Beograda. Iako se dugo bavi pisanjem a njeni tekstovi i pesme su objavljivani na sajtovima „Jadovno 1941“ i RTS-a, do sada nije objavila knjigu. Zbirka pesama Jer… mi smo ista krv njen je književni prvenac. O poeziji, književnom izrazu i inspiraciji za ovu zbirku govorili su Mile Rajčević, profesor i nekadašnji direktor OŠ u Gospiću, Momčilo Mirić, predsednik udruženja „Jadovno“ i Ana Tomašević, novinarka i urednica Radio Beograda.

Đurđica Dragaš: „Jer… mi smo ista krv!“

2. jul 2024.

Da se ne zaboravi, da se pamti, jer narod bez prošlosti nema budućnost. Nakon premijerne promocije zbirke pesama, pod nazivom „Jer… mi smo ista krv!“ ,autorke Đurđice Dragaš-Vukovljak i književne večeri u Prigrevici, 19. juna ove godine, promocija će biti održana i u Beogradu. Sutra, 03. jula 2024. u 18 časova, u KLUBU RTS-a (zgrada Radio Beograda, ulaz iz Svetogorske). Uoči beogradske promocije, autorka nas podseća na velika stratišta Srba na prostoru NDH, za vreme Drugog svetskog rata i za vreme rata od 1991. do 1995. godine. Njene pesme su pune sete, tuge i posvete precima i svim nevinim žrtvama. Kako sama kaže, te duše „pišu“ njene pesme, a ona

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA