Оваква држава и друштво никако нису повољна средина за развој талентованог и поштеног младог човека. Ситуација се додатно погоршава ако сте приде и национално опредељени. На конференцијама и коктелима постајете персона нон грата, теже се добијају стипендије, а још теже улази у институције. Колеге почињу да вас гледају као уврнутог типа, а од перспективног „лидера“ у којег је цела чаршија гледала и у њега се уздала постајете губитник неизвесне будућности који једва саставља крај с крајем. Једноставно – осуђени сте или да правите прелом у свом мозгу и будете све оно што нисте, или да се и даље одупирете систему одбачени од свих, усамљени и под честом рафалном паљбом сопствених

Пркосећи новогодишњој еуфорији, читам о нашим пострадалим и прогоњеним свештеницима 1941-1945. и касније, у “грађанском рату у миру“. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 3. јануара  2018. године. Листам књиге Вељка Ђурића Мишине, Саве Јовића, Велибора Џомића, напослетку узимам и једну споменицу погинулих православних свештеника из 1960. или 60 и неке… и гледам те ликове, те очи, биографије које су постале житија. Какви су све пастири пострадали… Много их је, најбољих, мученички пострадало од комуниста, много од Немаца, Бугара, Мађара, Арнаута… али највише од усташке руке. Уморени су најсвирепије, да би се та “граница цивилизација“ померила даље на исток, до Дрине. То како

Читав један век, и коју годину преко, за српског сељака је одбрана земље значила уједно и одбрану Отаџбине и одбрану њиве. Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 31. децембра 2015.године. Од 1830-их, када Србија постаје земља слободних сељака, када сваки од њих добија од кнеза Милоша свој мали комад да на њему слободно живи и привређује, па све до Првог светског рата, када њихови унуци, иако неписмени и неуки, на Церу и Колубари знају без дилеме шта представља српски национални програм. Када ту СВОЈУ ЗЕМЉУ бране, уз огромне жртве. И потом, у доба Краљевине, када они у мом Поморављу масовно гласају за опозиционе листе, јер их на

Чудновато је то, помало и застрашујуће, како успомене у нама убрзано бледе и како их, дан за даном, потискују нови проблеми и нова раскршћа, прекривају нови утисци и нови људи… као кад слојеви свелог јесењег лишћа, временом, покривају некад славни, а временом утонули и пали памјатник. Пре само неколико дана сви смо жалили за Небојшом Глоговцем, постављали на профиле његове фотографије и поруке… а дан-два касније на истим тим профилима биле су веселе песме и пошалице, изборне поруке и иронични коментари. За Небојшом остају, у тишини и јецају, само његови најмилији. Можда је то и природно. Радован Самарџић је говорио да је историјско памћење Срба кратко баш зато јер је