Nemanja Dević: Težak li je naš greh, kada ih ne pamtimo i ne spominjemo

Datum objave: petak, novembar 30, 2018
Objavljeno u Nemanja Dević
Veličina slova: A- A+
Nemanja Dević
Nemanja Dević

Prkoseći novogodišnjoj euforiji, čitam o našim postradalim i progonjenim sveštenicima 1941-1945. i kasnije, u ”građanskom ratu u miru”.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 3. januara  2018. godine.

Listam knjige Veljka Đurića Mišine, Save Jovića, Velibora Džomića, naposletku uzimam i jednu spomenicu poginulih pravoslavnih sveštenika iz 1960. ili 60 i neke… i gledam te likove, te oči, biografije koje su postale žitija. Kakvi su sve pastiri postradali…

Mnogo ih je, najboljih, mučenički postradalo od komunista, mnogo od Nemaca, Bugara, Mađara, Arnauta… ali najviše od ustaške ruke. Umoreni su najsvirepije, da bi se ta ”granica civilizacija” pomerila dalje na istok, do Drine. To kako su oni ubijani i sa koliko mržnje – sečeni i klani nožem, živi drani ili spaljivani, ubijani maljem, živi bacani u jame ili davljeni, pred porodicom i decom ili, još gore, posle svoje dece – i to samo zato što su bili pravoslavni, to niko zdrav ne može da razume. To je teško i za pročitati, a kamoli sa tim pričama živeti. Ali, ujedno, u oči pada i sa kakvom su svetačkom prisebnošću i svešću za samožrtvovanje oni izdržavali višesatna i višednevna mučenja, odlazili na klanice i stratišta. Do samog kraja nosili su svoj krst – i nisu ga se odrekli.

Iz ove spomenice štampane u socijalističkoj Jugoslaviji, u kojoj nije bilo mnogo prostora za ma kakva martirska slova o ovim svetim ljudima, čitam o starom jeromonahu Metodiju Bradiću iz Pakračke eparhije. Bacili su ga na muke znajući njegov uticaj u narodu i računajući da će pozvati srpske ustanike sa Papuka da se predaju, a pošto na to nije pristao, živog su ga, kao inkvizitori, spalili na lomači. Pa o Branku Dobrosavljeviću, paroha u Veljunu na Kordunu, kog su ustaše uhapsile zajedno sa sinom, studentom, na njihovu krsnu slavu Đurđevdan 1941, skupa sa masom njegovih parohijana, pa zatvorili u žandarmerijsku stanicu i celog dana sekli i mučili. Prota Branko im je onda odslužio opelo živima, pre nego što su skupa poklani u šumi. O Pavlu Kataniću, arhijerejskom namesniku iz Bjeljine, koji je na upozorenje da mu se sprema zlo mirno odgovorio: ”Ostajem sa svojim stadom, pa šta mi Bog da”. I kao što su i u miru, podelili su sudbinu i u ratu – ubijen je sa svojim najuglednijim sugrađanima već prvih meseci rata.

O Slavku Zjaliću, svešteniku iz Paklenice u Slavoniji, kog su u Jasenovcu strahovito mrcvarili a da se njegov jauk nije čuo, toliko da su se i ustaše čudile – ”ni da jaukne kad su ga rezali”. Potom su ga ubili i bacili u Savu, a reka ga je donela do Šapca, da tamo sveštenika Slavka pronađu po jednoj belešci o poslednjoj krštenoj deci u njegovom selu… O 80-godišnjem proti Vladimiru Dujiću iz najzapadnijih srpskih krajeva, iz Srpskih Moravica, kog su sa njegovim parohijanima odveli na Pavelićev imendan u logor Danica kod Koprivnice, gde su ga krvnički tukli, pa mu kundakom razbili naočare na očima od čega je obnevideo i, krvavog lica, nastavio put smrti, a da pritom po iskazima očevidaca ni glasa nije pustio, već je svojim držanjem ulio hrabrost i drugim logorašima, da se ne ustraše smrti. I njega su, kao i cvet srpske duhovne inteligencije, u mukama umorili na Jadovnu. Pa o Luki i Urošu Popoviću, sveštenicima iz okoline Novog Pazara, koji uprkos pretnjama ni po koju cenu nisu hteli da napuste svoje parohijane, sve dok ih, u februaru 1943, balisti nisu ubili na samoj službi, dok su služili liturgiju!

Ipak, pažnju mi je posebno privukao nasmejani, pun života lik jeromonaha Kiprijana Relića. Rođen 1904. u rimokatoličkoj porodici u Zadru, isprva završava njihovu bogosloviju, da bi 1920-ih u Feneku primio pravoslavnu veru.

Ne znamo i teško da ćemo ikad saznati šta je navelo ovog Dalmatinca da Istinu spozna u zadužbini mati Angeline. Potom je postao i pravoslavni sveštenik, sa parohijom u Sremu. Njegovo ime nalazimo i među potpisnicima Vukovarske rezolucije 1939, među narodnim prvacima koji su protestovali zbog pripajanja Vukovarskog sreza Banovini Hrvatskoj (preteči i prvom koraku ka stvaranju NDH, još u miru, u Kraljevini Jugoslaviji) i tražili njegov povratak Dunavskoj banovini. Kasnije, kada je počeo rat, otac Kiprijan, kao paroh u selu tako simboličnog naziva, u Veri kod Vukovara, javno ustaje protiv prisilnog prevođenja Srba u rimokatoličanstvo. Svoje sugrađane je bodrio da se ne pokolebaju i ne napuštaju pradedovsku veru, zbog čega se brzo našao na udaru ustaških vlasti.

Najpre mu je ponuđeno da se i sam odrekne pravoslavlja, nudeći mu bogatu nagradu i položaj u novoj jerarhiji u kojoj bi se našao. Otac Kiprijan je i to oštro odbio i ostao dosledan svetosavskom, kosovskom i đakonavakumovskom zavetu. Živeo je svedočeći slatko pravoslavlje i umro je svedočeći slatko pravoslavlje.

Uhapšen je u septembru 1941. i sproveden u jasenovački logor. Navodno, upravnik logora Majstorović, koji je oca Kiprijana poznavao od pre rata i nikada mu nije oprostio njegovo napuštanje rimokatoličanstva, prilikom jedne prozivke logoraša, čuvši njegovo ime, uzviknuo je: ”Njega mi odjelite, on je moj!” Ime Kiprijana Relića prozvano je 22. novembra 1941. Više se nikada nije živ pojavio.

Umoren je sa grupom Srba, na najsvirepiji način. Po jednoj verziji, ubili su ga u gvozdenom polugom; po drugoj, bačen je živ u užarenu peć, gde je u mukama i paroh Vere živ sagoreo – i sam vatra postajući…

I neprestano, dok sam čitao ove biografije-žitija, prolazilo mi je kroz glavu kakav su nam duhovni kapital i kakav zavet ostavili ovi naši sveti novomučenici.

Kakav put da biramo na našim raskršćima i kakve odluke da donosimo u našim sitnim, svakodnevnim dilemama. Ali, mislim i o tome koliko li su i oni za svog života bili raspinjani od okoline, koliko li je ljudi u njima videlo popove, a ne svetitelje, koliko je grdilo njih i tadašnju crkvu, ne shvatajući da će, samo koju godinu kasnije, ti istinski pastiri do kraja podeliti sudbinu svog preklanog stada. Težak li je bio greh onog koji ih je grdio i žive raspinjao! Težak li je i naš greh, kada ih ne pamtimo i ne spominjemo.

Ali, pre nego što se na njih podsetimo, treba i da nešto, jednostavnije i važnije učinimo, kao njihovi duhovni potomci. Da se, braćo i sestre, saberemo izjutra na liturgiji i da se nađemo u molitvenoj zajednici sa svima njima, prošlim i budućim.

Eto, već za sedam ili osam sati. Da se ostavimo 1001 pitanja i dileme, nego da se Bogu molimo. Da celivamo (nasleđeni) krst i ruku našem (rukopoloženom) svešteniku, za kog isto tako i danas mislimo da je daleko od savršenog. Da se pričestimo, istim onom krvlju Hristovom, kao i svi oni pre nas, pa da u tom postanemo jedno i nedeljivo. Jedino tako velika njihova žrtva neće biti besmislena.

I jedino tako ćemo zaista biti njihova dostojna duhovna čeda. Pa, da pomenemo naše svete velikomučenike i velikostradalne pretke. Da se pomolimo i za naše potomke, njihovo zdravlje i napredak. Nećemo ih videti, a i jedni i drugi stajaće pored nas. Da postanemo pobedioci zaborava, pobedioci patnje i pobedioci smrti!

I da na najbolji način, tako, u molitvi, ispratimo staru i dočekamo novu, 2018. godinu.

Od istog autora: Nemanja Dević


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top