Ђурђица Драгаш Архиве - Страница 4 од 8 - Јадовно 1941.

Почетна » Колумнисти » Ђурђица Драгаш » Страна 4

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

7. новембар 2024.

Прошле су године, стасале генерације које се не сећају рата, које до Бањалуке путују најбржим путем, преко Хрватске. Радујем се због тога, али у име свих нас којима је Коридор заиста био пут живота још једном кажем – хвала онима који су нам га подарили! Нека је вечна слава свима који су на њему заувек остали! Година 1992., Лика, Република Српска Крајина. Прелепо мајско јутро мирише на расцветале воћке и траву окупану росом. Возимо се добро познатим путем, аутомобил као по навици лагано сече кривине. Не бринемо о томе да ли ће нам неко доћи у сусрет. Већа је вероватноћа да на овом путу сусретнете неку зверку него аутомобил. Нема

Ђурђица Драгаш: Молитва

5. новембар 2024.

Има ли те Боже, гледаш ли ме, црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Воде,воде,плачем без суза,из мрака,са дна понора. Не боли ме ништа,немам ноге, немам руке,немам срце у грудима.Само очи имам,очи што још виде парче неба,далеког, плавог и туђег. Не чујем одавно,ни ветар, ни кишу, ни корак звери.Не чујем јауке и самртни ропац,дечји плач и мајчину молитву.Не чујем последњи дрхтај живота у овом безданом паклу.Тишина, тишина, тишина… Само још моје очи живе и гледају небо.Само још моја утроба вапи за капљицом воде. Има ли те Боже,гледаш ли ме,црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Узми ми очи, да не видим небо,узми ми душу, да заборавим,води ме пут светлости твоје.Води ме из

Ђурђица Драгаш: ЛИЧКО МИЉЕ

23. октобар 2024.

Лика ме јадом ојади, рану ми рањена отвори. Лика ме миљем помилова.Лика ме златом озлати.Водом напоји.Лика ме сузом засузи.Лика ме жалом ожали. Лика ме зелена озелени.Лика ме цветом расцвета.Снагу ми снажна даде.Лика ме каменом окамени.Лика ме јадом ојадиРану ми рањена отвори. Лика се светом расветли.Лика га светлом осветли.Лика се мраком замрачи.Лика се јамом зајами. Лика се песмом опева.Сузом ка небу вину. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: БЕЗИМЕНА

10. октобар 2024.

Бура ће ти личка успаванка бити, море ће ти ране видати Камен ми на грудима лежи. У туђем гробу, ја и душа моја. Растасмо се и састасмо, као ноћ и нови дан, као облак и сунце, као вечити круг живота. Не боле ме ране моје, изломљени прсти којима сам камен гребала, жива закопана. Ти ме болиш, радости моја. Боли ме што те родих да само зло упознаш. Опрости што те на груди не привих, што те се не нагледах. Праштај што ти мајка име не даде, што ће те вечно радошћу звати. Спавај сада, нељубљено моје. У гробу хладном гнездо сам ти свила. Бура ће ти личка успаванка бити, море

ГОСПОЈИНА У СВРАЧКОВОМ СЕЛУ

29. август 2024.

Данас је велики православни празник – Велика Госпојина или тачније, Успење пресвете Богородице. Славе данас бројне породице, села и градови… Пише: Ђурђица Драгаш – Београд, 28.8.2024. И да овај датум не памтим као дан у којем сам 1991. постала избеглица, сећала бих га се само по лепом, по сеоској (заветној) слави у Сврачкову селу. Живела је тамо баба Боса, бабина једина сестра и није било шансе да „омашимо“ и пропустимо прилику да посетимо њу и породицу и прославимо, уз незаобилазну личку јагњетину. Славила се Госпојина у Сврачкову селу, баш онако као и славе у скоро свим личким селима… без литургије, свештеника, без одласка у цркву, са помало нејасном мишљу о

Ђурђица Драгаш: КРВ НА КАМЕНУ

24. август 2024.

Посвеђено свим невиним жртвама усташког логора Слана на острву Пагу. Везаше ми камен око врата.Одвуче ме на дно,плаво и самотно.Нестаде ми даха у грудима,заболи ме со на ранама.Ал’ трајаше кратко.Ослободи ме смрт,бела и свечана. Гледам горе ка пучуни.Гледам крвнике.Крваве им очи, крваве им руке, крваво им море.Ал’ не могу ми више ништа,овде на дну где рибе спавају,овде на дну где сањам злаћану њиву, кућицу белуи руке дечје око врата. Не могу ми ништајер мога тела нема више.Не боле ме крвави табани,ишчупани нокти,раздеране груди. Не боли ме ни душа,и њу је смрт родила поново.Да лута,да гледа,Да памти. И појешће море моје тело,кости ће моје постати песак,ал’ душа ће лутати по камену

Ђурђица Драгаш: Делија се не предаје лако!

16. август 2024.

Трактор! Џаба му се смеју, џаба му се ругају… у њему је више снаге, поноса, љубави и живота него што ће они икада моћи и да замисле. Породичним консензусом дођосмо до закључка да је крај нашег „олујног“ пута био 11 и 12. августа 1995. Нису датуми тад били много важни, време се мерило пређеним километрима и умором, ал’ некако се сагласисмо да су ова два означила крај. После 8 дана кише, сунца, прашине и чемера, стигли смо у Војводину, у оно што од тад зовем резервним завичајем! Нисмо имали ништа, али имали смо све јер смо били заједно. Добро је да, опијени срећом што се коначно можемо окупати и спавати

Ђурђица Драгаш: И ја сам из колоне

12. август 2024.

Ми, који смо неповратно изгубили део живота, ми које је колона „пресекла“, увек ћемо носити њен жиг. Наш живот никада неће моћи да се назове нормалним. Недавно, на промоцији моје збирке песама посвећене страдању Срба у НДХ, пришла ми је колегиница из РТС-а. Представила се, рекла где и шта ради, а онда ме погледала у очи и онако, готово заверенички додала – и ја сам из колоне. Тих пар речи било је довољно да се препознамо и разумемо. И није то први пут. За ових 29 година често сам, чувши их, до тада непознате људе доживљавала као своје. Као да нас је „припадност“ колони чинила приснима и уједињенима. Тај сурови знак,

„Јер … ми смо иста крв“, песнички првенац Ђурђице Драгаш представљен у РТС Клубу

6. јул 2024.

У Клубу РТС-а представљена је збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Реч је о првој песничкој збирци коју чине стихови пуни сете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и песме су објављивани на сајтовима „Јадовно 1941“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка песама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији, књижевном изразу и инспирацији за ову збирку говорили су Миле Рајчевић, професор и некадашњи директор ОШ у Госпићу, Момчило Мирић, председник удружења „Јадовно“ и Ана Томашевић, новинарка и уредница Радио Београда.

Ђурђица Драгаш: „Јер… ми смо иста крв!“

2. јул 2024.

Да се не заборави, да се памти, јер народ без прошлости нема будућност. Након премијерне промоције збирке песама, под називом „Јер… ми смо иста крв!“ ,ауторке Ђурђице Драгаш-Вуковљак и књижевне вечери у Пригревици, 19. јуна ове године, промоција ће бити одржана и у Београду. Сутра, 03. јула 2024. у 18 часова, у КЛУБУ РТС-а (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске). Уочи београдске промоције, ауторка нас подсећа на велика стратишта Срба на простору НДХ, за време Другог светског рата и за време рата од 1991. до 1995. године. Њене песме су пуне сете, туге и посвете прецима и свим невиним жртвама. Како сама каже, те душе „пишу“ њене песме, а она

Ђурђица Драгаш: Песма незаборављених!

22. јун 2024.

Радујемо се вама што носите крст, што певате и плачете у исто време. Ми ћемо увек бити ту и радовати се једни другима јер… ми смо једно… ви над јамом и ми у јами!!! Уједе ме звер, окрвављеним зубима.Растргну ми кожу дивљим канџама. Баци ме у понор…. Падох тихо, нечујно, меко.Узе ме Господ милостиви, ослободи ми тело муке овоземаљске. Лагана и неболна гледала сам из мрака безданог.Гледала сам невиђено, пакао што га људски ум не докучи. Гледала сам децу без очију, жене без утробе, старце без руку…Миловала сам им ране, смиривала јауке, брисала зној са чела.Молила сам Господа да их узме, да однесе бол, да нас сједини. И чуо је

Одржана прва промоција књиге, првенца Ђурђице Драгаш „Јер… ми смо иста крв!“

21. јун 2024.

Да се не заборави, да се памти, јер народ без прошлости нема будућност. У Спомен Библиотеци у Пригревици, у среду 19. јуна, одржано је књижевно вече и промоција збирке песама, под називом „Јер… ми смо иста крв!“ ,ауторке Ђурђице Драгаш-Вуковљак. Простор библиотеке предвиђен за промоцију, био је препун, како гостију са стране, тако и самих Пригревчана. Ауторка је присутне подсетила на велика стратишта Срба на простору НДХ, за време Другог светског рата и за време рата од 1991. до 1995. године. Њене песме су пуне сете, туге и посвете прецима и свим невиним жртвама. Како сама каже, те душе „пишу“ њене песме, а она их само бележи. Програм су обогатиле

Ђурђица Драгаш: Мирисало је Дивосело на јутарњу росу, на јабуке и покошену траву

21. јун 2024.

Силно се намучих пре пар дана покушавајући да, на Гугл мапи, пронађем, бар приближно, место где је некад била наша породична кућа у Дивоселу. Kажем место зато што од куће, после неколико напада хрватске војске почетком 90-их, није остао ни „камен на камену“. Kад у претраживач упишете Дивосело, једино што добијете као резултат је велика зелена пустош. Нема кућа, нема пута, нема ораница… Само зелено „море“ које гута све пред собом. Тражила сам, увећавала, покушавала да пронађем неки траг живота према којем би се оријентисала… После много муке, успела сам (бар тако мислим) да некако лоцирам парче зеленог прекривача испод којег би требало да су остаци наше куће. Успут сам

Уз Светог Вукашина по Лици и Велебиту

2. јун 2024.

Циљ једне у низу Јадовничких експедиција, био је лоцирање и обележавање три места страдања Срба у ери Покоља у Другом светском рату, три оскрнављена или потпуно срушена споменика, два у Госпићу и околини и један у близини Грачаца. Пише: Ђурђица Драгаш И прође мај… Још један мај у којем преко ноћи отопли, озелени, замирише! И могла бих да додам- један обичан мај – да није било путовања, такорећи ходочашћа, на које сам кренула с мојом браћом, Јадовничанима. На дуго и пажљиво планирани пут у Лику, кренули смо 13. маја 2022. године, Ненад и Душан из Бања Луке а Момчило и ја из Београда. Циљ су нам била три места страдања

Ђурђица Драгаш: Било их је 12!

27. мај 2024.

Отишли су памтећи једино откуцаје мајчиног срца и топлину њеног тела. Журили су да виде свет, да га чврсто обгрле ручицама, да га удахну, да му се осмехну. Желели су да полете ка сунцу и трче шареним ливадама. Сањали су мирис кише, први снег и додир мраза на образима. Питали су се колико је слано море и може ли се прегазити толика вода. Маштали о игри, несташним дечјим увојцима, о љубави и стидљивим погледима испод трепавица. Радовали су се мајчином крилу и очевом снажном длану. Потрчали су ка животу верујући да ће га загрлити, осетити, оживети…. Али… овај свет није био спреман за њих! Отишли су, не угледавши га, без