Ćirilica Potomci i poštovaoci žrtava kompleksa logora smrti NDH, Gospić-Jadovno-Pag, na mjestu logora na planini Velebit 2014. godine Predsjednik Udruženja “Jadovno 1941.” Dušan Bastašić ocijenio je da je zabrinjavajuća i poražavajuća činjenica da je srpski tim dokaze o genocidu nad Srbima u Drugom svjetskom ratu upotrijebio pred Međunarodnim sudom pravde kao “pomoćno dokazno sredstvo”.   “Mada je konvencija o genocidu usvojena tek poslije Drugog svjetskog rata i ne može se primjenjivati retroaktivno, karakter zločina počinjen nad Srbima tokom Nezavisne Države Hrvatske (NDH) ispunjava sve pretpostavke iz definicije o genocidu utvrđene u Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju genocida”, rekao je Bastašić za Srnu, komentarišući odbijanje tužbe i kontratužbe za genocid Hrvatske

Intervju sa profesorom Milom Lomparom Političari je mogu samo zatomiti neko vreme. Njihova sramota pripada svima, jer smo postigli jedinstvo na ideji nacionalne izdaje  U vašoj knjizi Duh samoporicanja bavite se, između ostalog, fenomenom nekritičkog samooptuživanja kod Srba. Smatrate li da je taj „duh samoporicanja“ mnogo opasniji po budućnost srpskog naroda od napada i optuživanja koja dolaze „sa strane“?   — Reč je o jednom istorijskom ritmu koji je preovlađujući u našoj ukupnoj – i društvenoj, i državnoj, i kulturnoj – politici čitav dvadeseti vek. Pokušavam da ga opišem kao fenomen dugog trajanja. Takvi fenomeni – kako uče istoričari koje nazivaju analistima – odvijaju se u dubinskim slojevima društva i traju bez obzira na ideološke racionalizacije:

Zašto je važno razviti svest o neophodnosti kulture pasivnog otpora?   Zahvaljujem se žiriju nagrade Pečat vremena koji je odlučio da moja knjiga ponese godišnju nagradu za knjige iz društvene teorije. Ova zahvalnost se prirodno proteže i na sam Pečat, jer je ovaj nedeljnik omogućio da moja knjiga postane poznata širem krugu čitalaca. Nije to bilo maleno postignuće. Jer, reč je o knjizi čije je prvo izdanje zasmetalo njenom izdavaču u nastojanju da dobije sajamsku nagradu: rekli su mu – u ova demokratska i liberalna vremena – kako njegova izdanja zaslužuju priznanje, ali mu ono izmiče zato što objavljuje knjige „Čavoškog i Lompara“. Bilo mi je žao izdavača, ali mi je bilo

Mnogi nas ljudi ovih dana pitaju ZAŠTO. Mnogim novinarima je čudno otkuda jedna NVO na izborima. Svi bi hteli da znaju zbog čega Dveri ulaze u politiku. Evo odgovora. Zašto napuštate udobnu poziciju najaktivnijeg patriotskog udruženja? Zašto izlazite iz već osvojenog i bezbednog prostora NVO sektora (u kome ste stekli autoritet i društveni uticaj) i ulazite na prepunjeni i klizav teren politike? Zašto rizikujete? Zašto vam je to potrebno? Imajući odgovornost prema svima koji postavljaju ovo pitanje, ali imajući odgovornost pre svega prema sebi i građanima Srbije, dužni smo da vam kažemo zašto ovaj korak.   Zato što je u trenutku ubrzane dezintegracije Srbije pozicija moralnog arbitra koji koji društvenu

Stanje u Srbiji koje je svima poznato i koje se može opisati kao raspad društva, države i svih institucija dovelo nas je u situaciju da shvatimo kako je politika toliko ozbiljna stvar da je ne treba prepustiti samo političarima, kao i to da su odluke koje se odnose na sve naše živote toliko ozbiljne da ih ne treba prepustiti samo strankama. Dveri zato danas objavljuju da su spremne da izađu na sledeće izbore kako bi stanje u Srbiji menjali, kako bi režim primorali da ode, ali i temeljno promenili sistem koji bi mogao ponovo da stvori slične režime. Dveri u ovu borbu ulaze sa novim ljudima koje neće promovisati kao

Srbija se nalazi u lancima nekoliko dominantnih monopola koji kontrolišu kompletan društveni i državni život, i svojom težinom gotovo nas onemogućavaju da slobodno dišemo. To je udružena monopolska dominacija zapadnih ambasada, zelenaških stranih banaka, domaćih tajkuna, korumpiranih političara i kontrolisanih medija, koja nemilosrdno eksploatiše Srbiju kao svoju koloniju. Srbija je naša zemlja i jedino joj mi, obični građani, želimo dobro. Ako smo svesni da se nalazimo u ogromnoj domaćoj i svetskoj duhovnoj i ekonomskoj krizi, ako je jasno da stranke više ne mogu da vode narod već imaju obavezu da slede potrebe naroda, onda nas kriza vraća bazičnim vrednostima koje smo bili zanemarili, porodici i socijalnoj solidarnosti na prvom mestu,