MILO LOMPAR: SMISAO NACIONALNE INTELIGENCIJE

Datum objave: sreda, 22 maja, 2013
Objavljeno u Nekategorizovano
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/milo-lompar-preporucujemo.jpg

Zašto je važno razviti svest o neophodnosti
kulture pasivnog otpora?

 

Zahvaljujem se žiriju nagrade Pečat vremena koji je odlučio da moja knjiga ponese godišnju nagradu za knjige iz društvene teorije. Ova zahvalnost se prirodno proteže i na sam Pečat, jer je ovaj nedeljnik omogućio da moja knjiga postane poznata širem krugu čitalaca. Nije to bilo maleno postignuće. Jer, reč je o knjizi čije je prvo izdanje zasmetalo njenom izdavaču u nastojanju da dobije sajamsku nagradu: rekli su mu – u ova demokratska i liberalna vremena – kako njegova izdanja zaslužuju priznanje, ali mu ono izmiče zato što objavljuje knjige „Čavoškog i Lompara“. Bilo mi je žao izdavača, ali mi je bilo drago da su me smestili pored vrsnog naučnika i višedecenijski diskriminisanog čoveka.

 

Ovako žigosanoj knjizi nije posvećen nijedan neutralni ili afirmativni red u dnevnim novinama, bilo da su u državnom ili privatnom vlasništvu, niti je dobila i jedan sekund na tolikim televizijama naših nacionalnih frekvencija. Ona je – istovremeno – napadana u zagrebačkim, beogradskim i sarajevskim štampanim medijima, kao što je bila predmet polemičko-političkog potkazivanja na talasima državnog radija.

A ipak je – u periodu od jedne godine – doživela čak tri izdanja: neprestano proširivana novim obrazloženjima svojih početnih teza, ona se napokon pojavila u svom konačnom obliku. Imala je i nekoliko vidova podrške. Tako ju je nedeljnik Pečat afirmisao na različite načine: kritičkim prikazima, okruglim stolom koji joj je posvećen, objavljivanjem novonapisanih deonica. Značajno je što ju je podržao jedan broj uglednih kritičara u stručnim časopisima: od Letopisa Matice srpske preko Književnog magazina do Nove Zore. Najveću podršku su joj dali njeni čitaoci: nema niti jedne knjige ovakvog naučnog i teorijskog profila koja bi u godinu dana doživela čak tri izdanja.

1.

Ako bi bilo neophodno da odredimo njenu prirodu, onda bismo mogli da kažemo kako je reč o kulturnoistorijskom i esejističkom pripovedanju. Ono uprizoruje osobenu vrstu mešovitog diskursa, jer je na delu prožimanje istorijskih, književnih, političkih i teorijskih evidencija. Sve one se – na različitim nivoima opštosti – podudaraju u raskrivanju duha samoporicanja kao dominantog vektora naše kulturne politike u XX veku.

Okolnost da je napisana u polemičkom izazovu koji su mi uputile istaknute figure našeg sekularnog sveštenstva, otkriva neizbrisivu polemičnost njenog stanovišta kao najvidljiviji znak intelektualnog angažmana. Ova vrstakritičkog stanovišta podrazumeva daleke i impresivne uzore. Jer, čovek sa čežnjom čita takve knjige kao što suZarobljeni um Česlava Miloša ili Marksizam i jezuitizam Nikole Miloševića. Pored upečatljivog osvetljavanja psiholoških i društvenih vidova staljinizma, u Miloševoj analizi nas svakako impresionira osobena pripovedna proživljenost i umetnička elegancija diskurzivnog iskaza. Rasvetljavanje dubokosežnih zasada marksističkog mišljenja, uspostavljanje neočekivanih kontinuiteta između naizgled nesrodnih teorijskih poduhvata, prožeto je teorijskom originalnošću i argumentacionom suverenošću u analizama Nikole Miloševića.

Šta je, međutim, vredno u tim knjigama u našem vremenu? Zar nije minuo zlatni čas njihove aktuelnosti? Zar nije odjeknulo potonje zvono komunističkoj ideologiji? Zar ona nije otpravljena – kako su ljudi nekad voleli da govore – u ropotarnicu istorije? Zar nije ostao samo sjaj uspomena i rekvizita koji i sami postaju bunjište istorije? Koga bi mogla dotaći misao o ketmanu kao obliku samozatajne egzistencije? Koga bi mogla nadahnuti slutnja o tome da ako sredstva nisu u skladu sa oglašenim ciljem, onda se do tog cilja ne može ni doći? Zašto sve to izgleda kao da je zauvek otišlo sa našeg horizonta? Zato što se zlo promenilo.

Ali, zlo je tu. U saznanju o zlu koje nas, menjajući se, nikada ne napušta možemo pronaći trajnu aktuelnost knjiga koje su nas nadahnule. Jer, one – mimo svojih sasvim preciznih istorijskih sadržaja – donose istančanu svest o dva univerzalna momenta čovekove egzistencije. One – u svim vremenima – apeluju na univerzalni momenatpobune protiv nametnute jednoobraznosti mišljenja i života. Ali, one istovremeno apeluju i na univerzalni momenat pobune koja nastaje u ime slobode. Okolnost da se bunimo protiv totalitarizma i okolnost da se bunimo u imeslobode otkriva ne samo temelje njihovog esejistički i teorijski blistavo uobličenog izraza nego i nastojanje koje je položeno u zasnivanje kritičkog stanovišta moje rasprave o duhu samoporicanja.

U knjigama, pak, postoji i nastojanje da zasnuju svoje afirmativno stanovište, da odrede u ime kog načela oblikuju svoja tematska i istorijska saznanja, da ospolje konstruktivni momenat teorijskog angažmana. Ni tu nismo lišeni uzora. Oličava ga usamljenička i pobunjenička egzistencija Aleksandra Solženjicina: strasni i beskompromisni kritičar komunizma, izgnanik iz otadžbine, on je nedugo potom – posle harvardskog govora u kojem je podvrgao kritici zapadni svet – postao neomiljeni usamljenik, koji šeta unutar velikog i ograđenog imanja, sam i sve samlji, u sabiranju egzistencijalnog i istorijskog iskustva. U njegovom spisu srećemo reč samoporicanje, kao reč koja obeležava rusku istorijsku sudbinu.

Sama reč ima svoj vertikalni i mistički, kao i svoj horizontalni i istorijski smisao. Ta dva puta – kako je davno sugerisao Mirča Elijade – potpuno se razlikuju. Čas u kojem se čovek uspinje na mističkoj putanji, sve do otkrića duha kao božanskog, svakako je čas samoporicanja, gubljenja svesti o sebi, nadilaženja orijentacije u svetu u korist rasvetljenja egzistencije, jer je to kretanje koje obeležava utemeljenje duha u onom što mu prethodi. To je put metafizičkog pronalaženja: put ponovnog utemeljenja. U srpskoj književnosti ima jedan veličanstven pesnički izraz ovog kretanja: oličava ga Njegoševa Luča mikrokozma.

Kao sekularizovana verzija ovog jedinstvenog iskustva, kao istorijska inverzija duha, kao nepovratni pad sa visa u niz, kao gubljenje umesto pronalaženja sopstva, samoporicanje obeležava čas raslojavanja egzistencije, koja nije više neprestani čovekov odgovor na pozvanje, već nestaje u korist orijentacije u svetu: odricanja od sebe u korist sveta. To je put metafizičke izgubljenosti: nestaje sopstva koje bi se moglo iznova utemeljiti. Treba, dakle, razlikovati samoporicanje kao način kojim se  čovek, koji je – po Ničeu – neutemeljena životinja, jer neprestano teži sopstvenom temelju, koji je – po Majster Ekhartu – otvorenost koja teži ispunjenju, utemeljuje u egzistenciji od samoporicanja kojim se čovek rastemeljuje u svetu.

2.

U mojoj raspravi je duh samoporicanja osvetljen kao duh našeg istorijskog pada, kao duh koji nadahnjuje jedan istorijski ritam u XX veku: njegovo smisaono jezgro predstavlja višestruko preoblikovani pojam srpske krivice. Osvetliti ideološke slojeve koji obavijaju ovaj pojam, raspoznati presudne istorijske raskrsnice na kojima je on dobio nove sadržaje i zadržao osnovni pravac, bio je kritički cilj mojih analiza. Jer, sam pojam srpske krivice obeležava da je unapred odobreno svako nasilje prema srpskim nacionalnim pravima i njihovim zastupnicima. Ono što sam želeo da afirmišem, kao kontrakretanje u odnosu na ritam samoporicanja, vezano je za našu nacionalnu egzistenciju u XIX veku, jer se tadašnje istorijsko i kulturno kretanje odvijalo u znaku srpskog stanovišta. Upravo je taj pojam izazvao lavinu kritičkih komentara i ličnih uvreda koje su se sručile na moju – inače tvrdu – glavu. Zar to ne znači da sam pogodio samo središte istorijskog ritma samoporicanja kao ritma koji ispunjava naše živote?

U času kada ideološke razlike (komunistička ideologija, jugoslovenska ideologija) postanu onemogućavajućimomenat u nacionalnom samoprepoznavanju (srpsko stanovište) ili kad se državna posebnost (Crna Gora) ikulturnoistorijska posebnost (Vojvodina) pretvaraju u nacionalne posebnosti na delu je duh samoporicanja. On je u bitnoj vezi sa samim opstankom Srbije. Jer, nije li Fridrih Nauman – još 1915. godine – ocenio kako srpski narod, kao i svaki narod, ima pravo na postojanje, ukoliko ne bude „remetilački faktor“ na zamišljenoj transverzali nemačkih interesa između Berlina i Bagdada. A šta ukoliko bude ocenjen kao prepreka? Tragove svesti o zlokobnosti takvih zamisli pronalazimo na najneočekivanijim mestima. Tako Kašanin – pišući o Skerliću, 1968. godine – naizgled usputno pominje kako se ovaj veliki književni kritičar „bojao za Srbiju“, jer je pripadao narodu „koji nije znao da li će sutra živeti, ili će umreti“.

Da bi, međutim, duh samoporicanja postao istorijski vektor, neophodno je da se kristalizuje u simboličkim formama života. Jer, tek tada se ideološki svet psihološki i kulturno proteže na istorijski svet. Tada nastaju – u XX i XXI veku – nove nacije, jezici i crkve. Kako to izgleda? U Kneževini Crnoj Gori je – na popisu 1909. godine – bilo 90% Srba, da bi ih – na popisu 1948. godine – bilo 1,87%. Do toga nije moglo doći spontanim nego nasilnim putem. Da bi istorijski proces, međutim, mogao postati nepovratan, on je potom morao biti neprestano ideološki i kulturno nadograđivan. Tako nastaje istorijska formula samoporicanja: sve što je srpsko – u prošlosti, u kulturi, u trajanju – treba svesti na srbijansko, da bi ono što nije srbijansko – kao Njegoš, Andrić, Selimović, Kulenović, Lubarda – vremenom prestalo da bude srpsko.

Titoizam se, pak, pojavljuje – po prvi put u našoj istoriji – kao unutrašnji, delotvorni i institucionalizovani činilac koji – u kolektivnom samorazumevanju Jugoslavije – stvara svest o srpskom narodu kao „remetilačkom faktoru“. Otud je upravo on neophodan u aktuelnom istorijskom stadijumu koji dolazi posle njega. Nije, dakle, neophodan kao ostvarenje socijalne pravde nego kao strategijska podloga za aktuelnu neutralizaciju srpskih prava. Nije cilj moje knjige bio da izvrši kritiku titoizma nego da ukaže na aktuelnu obnovu titoizma. To nije ista stvar. Obnova titoizma znači da titoizam treba posmatrati van samog društvenog poretka: kao oblik jednog šireg kretanja u kojem se ponavlja sasvim prepoznatljiva argumentacija, sasvim precizan raspored zahteva i naloga moći. To je jedna vrsta kretanja koje dovodi do toga da pitanje o srpskom stanovištu nikada ne postane legitimno.

Kao unutrašnji plod ovog istorijskog nametanja obrazuje se – u naše dane – ideologija srbijanstva. Ona postajeregulativni momenat aktuelne državne politike. Taj proces je u nastanku. Kako u svetlosti ovih saznanja možemo proceniti nedavno izrečenu tvrdnju – sa mesta predsednika Srbije – da su Srbi u Bosni – Bosanci? Nikako ne treba umanjivati značaj ovakvih iskaza: bilo da ukazujemo na okolnosti koje su ih iznedrile, bilo da smo svesni obrazovne i vaspitne oskudnosti njihovih glasnogovornika. Jer – davno nas je poučio Nikola Milošević – „nećemo sigurno preterati ako kažemo da dnevnopolitički razgovori imaju izvesnu teorijsku pozadinu, čak i onda kada je oni koji u njima učestvuju nisu u punoj meri svesni“. Otud je neophodno osvetliti kulturnopolitičku pozadinu određenja koja su se iznenada – sa najviše političke adrese – pojavila u nas. Jer, ako ovakve iskaze spojimo sa njihovim istorijskim i teorijskim zaleđem, onda okolnost da se oni sada pojavljuju mnogo govori o planovima za budućnost.

Ako su Srbi u Bosni u stvari Bosanci, šta su onda Srbi u Hrvatskoj? Oni tada moraju biti – Hrvati. Šta to znači? To znači da se oglašava kao delatna i važeća doktrina o političkom narodu. Ova srednjovekovna predstava, koju su u Ugarskoj protezali i na Srbe i na Hrvate, bila je rukovodno načelo hrvatske politike tokom XIX i XX veka. Njen osnovni cilj je bio poništavanje srpske političke individualnosti kao uvod u poništavanje ukupne srpske nacionalne egzistencije. Da li se ova zlokobna politička zamisao naknadno autorizuje sa najviše političke adrese u Srbiji i, štaviše, proteže na Srbe u Bosni i Hercegovini? Odakle potreba za ovom autorizacijom?

Drugi važan momenat ideologije srbijanstva jeste – asimetrični simetrizam. Jer, ako su Srbi u Bosni – Bosanci, onda su muslimani u Srbiji – Srbi, kao što su Hrvati u Srbiji – Srbi. Zašto i to nije izrečeno? Zato što bi to izazvalo opravdana i negativna reagovanja. Da li to, onda, znači da se u Srbiji obrazuje poredak u kojem se ono što se ne sme reći nikome, ipak može reći, jer se može kazati Srbima: kao Bosancima, kao Crnogorcima? Ova asimetričnost je u temelju neprestanog opovrgavanja osnovnih i univerzalnih ljudskih prava Srba. Ona izvire iz unapred određene spremnosti na samoporicanje, koje poprima oblik nadolazećeg raskola između srpstva isrbijanstva.

Ta spremnost ima svojih davnašnjih zasada. Zar nije – kako je u mojoj knjizi pokazano – predsednik CK SK Srbije (Marko Nikezić), u godini 1971, rekao kako Srbi u Bosni i Hercegovini samo u tom okviru mogu zahtevati svoja prava? Zar je čudno što je hrvatski predsednik isto to izgovorio 2009. godine? Zar nije nekadašnji sekretar CK SK Srbije (Latinka Perović) nedavno – u maju 2011. godine – naglasila kako okolnost da se preko Srpske pravoslavne crkve i dalje održava jedinstvo srpskog naroda u regionu predstavlja izvor vrlo ozbiljnih političkih nesporazuma? Zar veliki srpski slikar nije sam priznao kako se u času kada je izgovorio kletvu protiv vesla koje je mnoge ljude preko Drine prevezlo njegov duh – spopleo? Zar pisac Deoba nije nedavno ocenio da je sasvim dovoljno ako Njegošu – povodom dvestagodišnjice rođenja – bude posvećen jedan skup: tačno onoliko koliko mu je posvećeno i u Parizu i u Bostonu?

Kao kulturna zamisao, ideologija srbijanstva podrazumeva napuštanje integralne srpske kulturne politike. Jer, ona utire put instrumentalizovanom tumačenju čitavih vekova u skladu sa aktuelnim rasporedom istorijskih sila i u bitnoj nesaglasnosti sa osvedočenim istorijskim saznanjima. Ona omogućava da se iz srpske kulture ukloni ogroman broj istorijskih i kulturnih sadržaja. Nesumnjivo velika državotvorna tradicija srpskog integralizma u XIX veku, kao i tadašnje crnogorstvo, srbijanstvo je – štaviše – presudan deo srpstva.

Sama Srbija svakako je iznad toga: kao Jakšićeva „otadžbina“, kao Crnjanskov krfski raspon između pokreta kojim „u Serbii zornjaču tražim“ i gorkog osvešćenja u saznanju da „umreću zbog Serbie, a nismo se ni sreli“, kao Davičov raspon između životne „pesme među narodima“ i ustaničke „bune među narodima“, kao Desankina „velika tajna“, kao Pajićev sužanj, jer „ja sam bio u Srbiji/ Srbija je na robiji“. Sama Srbija je – u svojoj mnogoobličnosti – vrednija od svake ideološke predstave koja se na nju poziva.

Ali, samo srpskom integralizmu pripada sav policentrizam srpske kulture: barokni i građanski svet koji nastaje severno od Save i Dunava, ustanička i epska tradicija u Bosni i Hercegovini i Dalmaciji, gradska uporišta našeg kulturnog života u Trstu, Beču i Zagrebu, štokavski govor Dubrovnika, vizantijska svetlost kosovsko-metohijskih i makedonskih manastira, ogledanje sentandrejskih crkava u velikoj vodi Dunava. Da li ćemo se odreći srpskogkulturnog policentrizma u korist ideološke konstrukcije srbijanstva?

Ona je – i to valja kazati u ovom času – razorna po samu Srbiju. Ne treba imati nikakvih nedoumica kada je o tome reč: dovoljno je uočiti sa kojih se adresa neprestano – u svim situacijama – isključuje reč srpski i ciljano zamenjuje rečju srbijanski. Jer, ideologija srbijanstva samo je unutrašnji takt i odziv na spoljašnje dugotrajno simboličko i kulturno nastojanje. Zar neprestano ne traju nastojanja da se Gračanica – u okviru UNESKA – upiše u „kosovsku kulturu“? Zar nismo svedoci odstupanja od evropskih standarda kada je reč o manjinskom pravu na ćirilicu u Vukovaru? Zar je toliko teško uočiti da je ideologija srbijanstva istinski korelat ideologije vojvođanstva?

3.

U čemu bi bili uloga i smisao nacionalne inteligencije? Njeno osnovno nastojanje trebalo bi da legitimizuje srpsko stanovište. Jer, srpsko stanovište predstavlja prirodnu i normalnu posledicu čitavog XIX veka u nas. Najznatniji zastupnici srpskog stanovišta u XIX veku – Ilija Garašanin, Jovan Ristić, Stojan Novaković, Ljubomir Stojanović – nisu bili nikakvi partikularni, palanački ili retrogradni duhovi. Bili su to izraziti evropejci, školovani na evropskim univerzitetima, koji su imali jedan polet misli i dela koji je – izuzev u retkih pojedinaca – gotovo potpuno nestao u našoj inteligenciji posle 1945. godine. Oni su nastojali da se srpske institucije saobraze sa onim nalozima uma koji u izvesnom smislu opredeljuju celokupno postojanje Evrope.

Slobodan Jovanović je s razlogom kazao kako su Srbi – posle Prvog svetskog rata – izvršili „nacionalnu demobilizaciju“. Drama čitavog tog kretanja pojavljuje se kao drama naše nacionalne inteligencije. Često se pojam nacionalne inteligencije određuje kao nemoguć pojam, kao contradictio in adjecto. Nije nužno da bude tako. Jer, opisni pridev nacionalni određuje neku kakvoću i neko svojstvo inteligencije. To svojstvo može pripadati njenim prirođenim i njenim izabranim mogućnostima. Ona inteligencija koja bira da u slobodu svojih odluka i putanju svoje odgovornosti uključi nacionalnu egzistenciju i nacionalnu kulturu razložno se može nazvatinacionalnom inteligencijom.

Ona nema nikakvih posebnih prava u odnosu na druge moguće izbore. Ne bi, međutim, trebalo da ima ni posebnih opterećenja. Jer, poziv intelektualca kao da zahteva od njega da ne prolazi gluv i slep kroz vreme u kojem se nalazi. To svakako ne znači da on treba da se poistoveti sa tim vremenom. Kao što ne treba da sve svoje misli vezuje za njega. Jer – kako je pisao Sreten Marić – kultura je u mnogo čemu prevazilaženje sadašnjeg trenutka. Ali, to znači da u presudnim pitanjima nacionalne i državne egzistencije intelektualac ne bi trebalo da se ponaša kao da to nema nikakve veze sa njim. Niti je takvo ponašanje u našoj tradiciji.

Prevashodni cilj nacionalne inteligencije trebalo bi da bude održanje – u javnoj svesti – integralizma srpske kulturne politike kao bitne komponente državne i nacionalne egzistencije same Srbije. Takav cilj bi zahtevao promenu i strukture i sadržaja nacionalne inteligencije. Imajući i to u vidu, predložio sam promenu kulturne paradigme: da unutar srpskog stanovišta od odlučujućeg značaja bude poverenje u kulturu. Srpska kultura – kako sam napisao – treba da bude i kultura razlike u odnosu na globalizam kao ideologiju i kultura učešća uglobalizaciji kao svetskoistorijskom kretanju koje je neizbežno.

Da bi ova istančana razlika mogla da igra neku ulogu u delovanju nacionalne inteligencije, neophodno je obezbediti nekoliko preduslova. Neophodno je zauzeti vidljivo mesto u javnom području. Jer, nema inteligencije ukoliko nema javnosti. Kako je nacionalna inteligencija – u svojim bitnim temama i vidovima – gotovo isključena iz manipulativne javnosti koja određuje našu svest, onda je stvaranje demokratske javnosti odlučujuća činjenica u oblikovanju nacionalne inteligencije. Ako globalizacijski tokovi podrazumevaju umrežavanje na različitim nivoima, šta nas sprečava da ideju srpskog integralizma učinimo delom sveopšteg umrežavanja? Nedostatak javnosti – kao nedostatak nacionalnih frekvencija, štampanih medija, prepoznatljivih adresa u javnom prostoru – čini da izostaje povratni proces: u stvaranju demokratske javnosti koja bi bila korektiv sadašnjoj manipulativnoj javnosti došlo bi do oblikovanja nacionalne inteligencije. Ona bi nastajala kroz brojne estetske, političke, ideološke, kulturne razlike koje bi podrazumevale načelnu prethodeću odluku o srpskom stanovištu kao njenom ishodištu.

Zašto bi postojanje nacionalne inteligencije doprinosilo opštem dobru? Zato što sada – sa časnim izuzecima – ne postoje nikakva uverenja i ideje u našoj kulturnoj politici: ni kod partija i intelektualaca na vlasti niti kod onih u opoziciji. Jer, ako čovek ima levičarska uverenja, onda je normalno da podržava onu vlast koja je u skladu sa njegovim shvatanjem života i kulture: da javno zastupa ono što smatra da je dobro. Kada se – voljom naroda – vlast promeni, ima li ičeg prirodnijeg nego da čovek postane deo opozicije, da nastavi da zastupa ono što smatra da je dobro? Takvo ponašanje omogućava da se u jednoj kulturi vremenom diferenciraju levi, centristički i desni intelektualci, da postoji neka jasnoća na pozornici, da se različitost političkog spektra uspostavi prema idejama i vrednostima.

Kako do svega toga ne dolazi, onda je reč o tome da je – sa stanovišta delatnih sila – poželjan upravo zbunjujući izgled kulturne i političke pozornice. Jer, ako je na pozornici stanje takvo da se ništa ne može razabrati, onda na njoj suštinski deluju neoglašeni kontinuiteti. Jedan takav kontinuitet predstavlja titoistička konstanta srpske kulture. Tako nas – 11. maja 2013. godine – upozoravaju i opominju kako je mala posećenost Krležinog muzeja na Gvozdu. Kakve veze to ima sa nama? Šta bi trebalo da preduzmemo da se sama stvar popravi? Da li treba da organizujemo ekskurzije u tom pravcu? Zašto nam ništa ne kažu o posećenosti Geteove kuće u Vajmaru? Ima li posetilačke gužve u kući Budenbrokovih u Libeku? Prokišnjava li tavanica na memorijalnoj Strindbergovoj kući? Kao što se titoistička hrvatska kulturna politika uvek trudila da živog Miloša Crnjanskog učini mrtvim piscem, takopostjugoslovenska srpska kulturna politika nastoji da mrtvog Krležu učini živim duhom.

Na šta je mislio Slobodan Jovanović kada je rekao da mi nemamo tradiciju pasivnog otpora? On je podrazumevao otpor jednom obliku nasilja koje je različito od nasilja koje je sprovodila Osmanska imperija. Sada se suočavamo sa jednim cerebralnim nasiljem koje završava krstarećim raketama. Kakvo je naše istorijsko iskustvo u toj vrsti potčinjenosti? Čine ga prevashodno odnosi sa Habzburškom monarhijom. Kako nemamo razvijenu takvu tradiciju pasivnog otpora, nije slučajno da i kad smo činjenično u pravu grešimo u proceduri, grešimo u dramaturgiji, u egzistencijalnom saobražavanju sa neizbežnim.

Zašto je važno razviti svest o neophodnosti kulture pasivnog otpora? Ulazak u Evropsku uniju mogao bi za srpski narod značiti ono što bi značilo – da je do njega došlo – ujedinjenje pod žezlom habzburškog cara: obnavljanje jugoslovenske konfiguracije pod hrvatskom dominacijom. To je potpuna istorijska inverzija naše nacionalne egzistencije. Možda je ona neminovna. Moramo, dakle, zastupati – na javnim pozornicama – ono što smatramo da su istine o našoj tradiciji i kulturi, ali moramo to činiti u skladu sa nefer postavljenim pravilima igre. To je sad jedan drugi oblik otpora od onog koji je bio delotvoran u odnosu na Osmansku imperiju. Taj vid otpora podrazumeva da moramo neprekidno da radimo, neprekidno da se usavršavamo kako bismo mogli uopšte postojati, moramo da se ne predajemo, kao što ne smemo da dođemo u situaciju da podlegnemo zato što smounapred diskriminisani.

To je sve više problem naše dece, skoro da nije više naš problem. Naša deca bi mogla videti da su u mnogo čemu sposobna i kompetentna, ali da postoji neka nevidljiva prepreka koju ne mogu da preskoče. Moglo bi se desiti da tek u takvom osvedočenju stignu do saznanja o kojima sad govorimo. Kao što mnogi naši ljudi u tuđini dođu u poziciju da vide da im jednostavno nešto pripada, ali ipak iz njima nesaopštenih razloga, oni to ne dobijaju. I onda se javi taj gorki talog iskustva. Da bi to možda moglo da bude izbegnuto, srpska kultura bi trebalo da ih pripremi za pravi poziv i podvig.

Šta je to? Pravi poziv i podvig je učiniti ovu zemlju – u kojoj oni ipak imaju neke prednosti, prednosti jezika, prednosti sredine, prednosti roditelja – svojom zemljom. To je mnogo egzistencijalno zasićenije – i teže (zato je to – podvig) – nego tragati za nekom zemljom i nekom kulturom koja bi tek trebalo da postane njihova kultura. Jer, samo ovu kulturu treba stvarati, dok se u drugu kulturu prevashodno treba uklopiti.

Sve nam to pokazuje da promena vlasti, lišena promene kulturne i političke podloge, ne donosi nikakvu promenu. Jer, svaka takva promena – poput nedavne promene u nas – donosi uobičajenu količinu javnog i intimnog razočarenja. Ono se – kako mi je u privatnom pismu napisao čovek koji me nije ovlastio da kažem njegovo ime – obrazuje „u trenutku kada se najdublja istina Vaše… knjige, na našu nesreću, potvrđuje na najstrašniji način“. Možda je to trenutak u kojem treba da se posvetimo stvaranju nacionalne inteligencije.

Jer, upravo su nam davnašnji vrhovi nacionalne inteligencije – po rečima Milana Kašanina – podarili „model Evropljanina i model Beograđanina… zbog koga je toliko mladog sveta, iz svih srpskih krajeva, zavolelo Beograd i Srbiju“. Zašto to sada nije tako? Velika je njihova zasluga „što su mladi srpski intelektualci s toliko odlučnosti dočekali ratove 1912–1918“. Zašto je nestalo i mirnodopske odlučnosti u nas? Oni su, dakle, omogućili da svane „jedna od najvećih epoha srpske istorije – doba pobeda na vojištu, u nauci, u književnosti, umetnosti, muzici“, da se „u te dve decenije XX veka, sa Srbijom… ponovi istorija iz antičkih vremena – da jedna mala država može biti velika zemlja.“ Koliko smo danas daleko od svega toga? Onoliko koliko smo lišeni uporišta u integralističkoj srpskoj kulturnoj politici, u čijem je središtu srpsko stanovište.

Reč na dodeli nagrade „Pečat vremena“ za nauku i društvenu teoriju, koju je dobio za „Duh samoporicanja – U senci tuđinske vlasti“ („Orfeus“, Novi Sad, 2012)

 

Izvor: NOVI STANDARD

 

Vezane vijesti:

MILO LOMPAR O KULTURNOJ POLITICI, ĆIRILICI

MILO LOMPAR: MIROSLAV KRLEŽA, OSIONI NEGATOR SRPSKE ISTORIJE (1) ILI ENCIKLOPEDIJSKA ARBITRAŽA

MILO LOMPAR: MIROSLAV KRLEŽA, OSIONI NEGATOR SRPSKE ISTORIJE ILI ENCIKLOPEDIJSKA ARBITRAŽA (2)

MILO LOMPAR: MIROSLAV KRLEŽA, OSIONI NEGATOR SRPSKE ISTORIJE ILI VARIJACIJE NA JUGOSLOVENSKE TEME (3)

 

Evropa i Srbi: Milo Lompar (RTS2) – 1. deo

Evropa i Srbi: Milo Lompar (RTS2) – 2. deo




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top