На Цељском подручју градња православних капела и цркава појавила се у периоду између два рата. У бањама Голник, Рогашка Слатина и Тополшица су већ биле православне капеле, а у Цељу је тек 1922. године на иницијативу Цвије Зечевића настала Српска православна црквена општина, која је укључивала срез Цеље, Шмарје при Јелшах, десну обалу Дравограда, Горњи град, Словењ градец, Коњице, Лашко, Кршко и Брежице. У почетку су имали обављање богослужења у соби касарне краља Петра, премалој за веће свечаности, па су зато замолили градску већницу за локацију, где би саградили цркву. Маја 1929. године добили су земљиште на Вразовом тргу (данас је то Позоришни трг). Управа црквене општине је почела прикупљати

Поводом 23. октобра, Дана ослобођења Новог Сада у Другом светском рату, представници Изасланства  одбране Руске Федерације су у новосадској касарни Речне флотиле „Александар Берић“ обишли гробове шесторице морнара Црвене армије који су дали своје животе током борби за ослобођење града и чишћења Дунава од заосталих мина, саопштило је Министарство одбране. Више од седам деценија касарски круг је место почивалишта шесторице припадника Црвене армије, капетана трећег ранга Павела Ивановича Денисова (1918-1945.), Григорија Ивановича Печерског (1926-1945.), Алексеја Стољарева (1918-1944.), Вјачаслава Жука (1926-1944.) и још двојице неименованих припадника црвеноармејске Речне флотиле, „краснофлотилаца”, изнад чијих се гробница налазе пирамиде са звездом петокраком. Морнари Црвене армије страдали су у операцијама разминирања Дунава. Последњи контакт са

Нови Сад данас обиљежава Дан ослобођења града од фашизма у Другом свјетском рату. На данашњи дан прије 73 године, послије трогодишње окупације у Нови Сад су ушле јединице Народноослободилачке војске Југославије/НОВЈ/, а убрзо потом и трупе совјетске Црвене армије. Тог 23. октобра 1944. године ослободиоце је дочекао Нови Сад, с скоро уништеном индустријом, без струје и трећином становника мање него прије рата. Током окупације више од 5.000 становника Новог Сада убијено је на стратиштима или је погинуло у јединицама НОВЈ. Истовремено, из Новог Сада је протјерано више од 20.000 његових житеља. У Нови Сад су априла 1941. године прво ушле њемачке, а потом и мађарске трупе. Њемачки и мађарски окупатор одмах

На скупу о принудном раду у Србији 1941-1944. откривени мало познати подаци. НДХ имала уговор о испоруци радне снаге у Немачку Око 300.000 људи из Србије депортовано је на принудни рад у Немачку за време Другог светског рата, и још 200.000 њих као ратни заробљеници. У нашој земљи је на принудном и обавезном раду (обављао се уз минималну надницу) годишње ангажовано 80.000 људи, од чега 30.000 у Борском руднику. Ове податке изнела је историчар Марија Обрадовић, на јучерашњем међународном скупу “Принудни рад у Србији 1941-1944”, у организацији београдског Центра за истраживање и едукацију о холокаусту (ЦИЕХ) и берлинског Хумболтовог универзитета. Људи су ноћу ловљени по улицама, и слати у Бор,

Отаџбина је након Априлског рата 1941 окупирана. Нажалост у наредним годинама отпора и антифашистичке борбе остављена без ваздухопловства, без својих „орлова“. Преостали витезови неба ако су могли и имали прилику борили су се раме уз раме са својом браћом из других родова војске. Јединим могућим начином у том моменту, четовањем. Наравно борили су се свим срцем, исто онако како су то радили и на небу. Сви заједно направили су само једну грешку, нажалост скупо плаћену. Она искрена православна душа поверовала је да у тој неравноправној али часној и праведној борби мора да има оних који то виде и који ће јој бити  савезници. То је била истина имала их је

Доласком „мигова“, војна сарадња с Русијом добија ових дана нову димензију. Али то није прва конкретна помоћ ове земље Србији — најсветлија се догодила пре тачно 73 године, током ослобађања Београда. Уз храбру совјетску пешадију, подршку са Дунава дала је флотила која је добила има Београдска, и с поносом је носи већ осму деценију, све до Сирије. Да бисмо открили како то да баш и Београдска бригада уништива терористе у Сирији, морамо да се вратимо у историју. Совјетска војска користила је Дунав као кичму за уништење фашиста, њиме су, упоредо са пешадијом напредовали ка западу до Београда, па и даље, током ослобађања Европе. Тежиште Дунавске флотиле било је на речним оклопним чамцима који су водили изузетно тешке борбе у Србији.

Мало је који догађај из периода Другог светског рата на простору некадашње Југославије постао место тако жестоких и дугих спорења у Србији, као што је то случај са Сремским фронтом… Сремски фронт је и после седам деценија још увек отворен. И док га припадници партизанског покрета представљају га као „највећу ослободилачку битку и највећу победу наше армије у Другом светском рату“, дотле њихови опоненти одговарају да је то било велико и непотребно страдање, те да је ова ратна операција у ствари била „кланица“ на коју је Тито смишљено послао десетине хиљада необучених српских младића да изгину. Историчари наводе да су Немци формирали фронт у сремској равници после ослобођења Београда с

У галерији Дома ратних војних инвалида представљена је изложба ратних фотографија посвећена ослобођењу престонице у Другом светском рату. Поставку коју је отворио заменик градоначелника Андреја Младеновић приредило је Удружење ратних и мирнодопских војних инвалида поводом Дана ослобођења Београда. Догађају су присуствовали градски менаџер Горан Весић, члан Градског већа Раденко Дурковић и народни посланик Миодраг Линта, као и представници Министарства одбране и Војске Србије. Младеновић је захвалио удружењу што је суграђанима пружило прилику да виде фотографије од којих су неке после седам деценија доступне јавности. – Дан ослобођења Београда велики је празник за нашу престоницу. То је била велика и тешка борба која је однела бројне животе како припадника Народноослободилачке војске