Поводом 23. октобра, Дана ослобођења Новог Сада у Другом светском рату, представници Изасланства  одбране Руске Федерације су у новосадској касарни Речне флотиле „Александар Берић“ обишли гробове шесторице морнара Црвене армије који су дали своје животе током борби за ослобођење града и чишћења Дунава од заосталих мина, саопштило је Министарство одбране. Више од седам деценија касарски круг је место почивалишта шесторице припадника Црвене армије, капетана трећег ранга Павела Ивановича Денисова (1918-1945.), Григорија Ивановича Печерског (1926-1945.), Алексеја Стољарева (1918-1944.), Вјачаслава Жука (1926-1944.) и још двојице неименованих припадника црвеноармејске Речне флотиле, „краснофлотилаца”, изнад чијих се гробница налазе пирамиде са звездом петокраком. Морнари Црвене армије страдали су у операцијама разминирања Дунава. Последњи контакт са

Нови Сад данас обиљежава Дан ослобођења града од фашизма у Другом свјетском рату. На данашњи дан прије 73 године, послије трогодишње окупације у Нови Сад су ушле јединице Народноослободилачке војске Југославије/НОВЈ/, а убрзо потом и трупе совјетске Црвене армије. Тог 23. октобра 1944. године ослободиоце је дочекао Нови Сад, с скоро уништеном индустријом, без струје и трећином становника мање него прије рата. Током окупације више од 5.000 становника Новог Сада убијено је на стратиштима или је погинуло у јединицама НОВЈ. Истовремено, из Новог Сада је протјерано више од 20.000 његових житеља. У Нови Сад су априла 1941. године прво ушле њемачке, а потом и мађарске трупе. Њемачки и мађарски окупатор одмах

На скупу о принудном раду у Србији 1941-1944. откривени мало познати подаци. НДХ имала уговор о испоруци радне снаге у Немачку Око 300.000 људи из Србије депортовано је на принудни рад у Немачку за време Другог светског рата, и још 200.000 њих као ратни заробљеници. У нашој земљи је на принудном и обавезном раду (обављао се уз минималну надницу) годишње ангажовано 80.000 људи, од чега 30.000 у Борском руднику. Ове податке изнела је историчар Марија Обрадовић, на јучерашњем међународном скупу „Принудни рад у Србији 1941-1944“, у организацији београдског Центра за истраживање и едукацију о холокаусту (ЦИЕХ) и берлинског Хумболтовог универзитета. Људи су ноћу ловљени по улицама, и слати у Бор,

Отаџбина је након Априлског рата 1941 окупирана. Нажалост у наредним годинама отпора и антифашистичке борбе остављена без ваздухопловства, без својих „орлова“. Преостали витезови неба ако су могли и имали прилику борили су се раме уз раме са својом браћом из других родова војске. Јединим могућим начином у том моменту, четовањем. Наравно борили су се свим срцем, исто онако како су то радили и на небу. Сви заједно направили су само једну грешку, нажалост скупо плаћену. Она искрена православна душа поверовала је да у тој неравноправној али часној и праведној борби мора да има оних који то виде и који ће јој бити  савезници. То је била истина имала их је

Доласком „мигова“, војна сарадња с Русијом добија ових дана нову димензију. Али то није прва конкретна помоћ ове земље Србији — најсветлија се догодила пре тачно 73 године, током ослобађања Београда. Уз храбру совјетску пешадију, подршку са Дунава дала је флотила која је добила има Београдска, и с поносом је носи већ осму деценију, све до Сирије. Да бисмо открили како то да баш и Београдска бригада уништива терористе у Сирији, морамо да се вратимо у историју. Совјетска војска користила је Дунав као кичму за уништење фашиста, њиме су, упоредо са пешадијом напредовали ка западу до Београда, па и даље, током ослобађања Европе. Тежиште Дунавске флотиле било је на речним оклопним чамцима који су водили изузетно тешке борбе у Србији.

Мало је који догађај из периода Другог светског рата на простору некадашње Југославије постао место тако жестоких и дугих спорења у Србији, као што је то случај са Сремским фронтом… Сремски фронт је и после седам деценија још увек отворен. И док га припадници партизанског покрета представљају га као „највећу ослободилачку битку и највећу победу наше армије у Другом светском рату“, дотле њихови опоненти одговарају да је то било велико и непотребно страдање, те да је ова ратна операција у ствари била „кланица“ на коју је Тито смишљено послао десетине хиљада необучених српских младића да изгину. Историчари наводе да су Немци формирали фронт у сремској равници после ослобођења Београда с

У галерији Дома ратних војних инвалида представљена је изложба ратних фотографија посвећена ослобођењу престонице у Другом светском рату. Поставку коју је отворио заменик градоначелника Андреја Младеновић приредило је Удружење ратних и мирнодопских војних инвалида поводом Дана ослобођења Београда. Догађају су присуствовали градски менаџер Горан Весић, члан Градског већа Раденко Дурковић и народни посланик Миодраг Линта, као и представници Министарства одбране и Војске Србије. Младеновић је захвалио удружењу што је суграђанима пружило прилику да виде фотографије од којих су неке после седам деценија доступне јавности. – Дан ослобођења Београда велики је празник за нашу престоницу. То је била велика и тешка борба која је однела бројне животе како припадника Народноослободилачке војске

На планини Јелици пронађена гробница двојице убијених припадника ЈВуО. Јарослав Милутиновић и Радослав Радоњић Лукинац убијени 6.11.1945. После толико година дошло је на ред да се открију посмртни остаци мога покојног оца и његовог саборца. Моја породица је много тога претрпела и сада бар знам где су очеве кости, знаћу где да му свећу палим… Овако је Милисав Милутиновић (76) сузних очију у среду причао о резултатима истраге Комисије за проналажење тајних гробница на територији Чачка, која је у Придворици, на планини Јелици, открила гробницу у којој су посмртни остаци Јарослава Милутиновића и Радослава Радоњића Лукинца, припадника Југословенске војске у отаџбини, који су, према сведочењу мештана, зверски убијен уочи првих послератних избора