Бијељина-Споменуло се, не повратило се! Уз ову древну изреку, јуче је уз пригодну свечаност освештано спомен-знамење за 45 припадника Југословенске војске у отаџбини у Горњој Буковици код Бијељине, који су побијени 1942-1946. године. Бруталном су убијени мештани тог лепог и питомог села, који су имали између 20-30 година. Током Другог светског рата чували су своје и околна села од усташа, штитили своју имовину, држали се заклетве који су дали у Краљевини Југославији, а онда су, ни криви ни дужни, жигосани и без суда и пресуде убијени. Требало је да прођу деценије да се о том злочину проговори и да добију заслужено знамење. Иницијативу за подизање споменика, који је урадио академик

Београдски Виши суд оспорио наводе тужиоца из Болоње који захтева заплену осам слика из Народног музеја. Утврђено да је Анте Топић добио 166 слика које нико није потраживао, јер нису биле украдене Италијани не одустају од слика које је Србија добила од западних савезника као ратну репарацију. Како су „Новости“ у петак објавиле, и у новом захтеву тужилаштва из Болоње београдском Вишем суду, да заплени осам уметничких дела из српског Народног музеја, понавља се стара тврдња да 1949. ове слике нису дате као ратна одштета Југославији. Италијански тужилац тврди да је члан Југословенске војне мисије Анте Топић Мимара на превару узео укупно 166 слика од америчке окупационе управе у Немачкој. У овој

Код Краљеве чесме у Лисичијем потоку данас у 13 часова одржан је помен на месту на којем су непосредно по ослобођењу Београда припадници Озне, без суђења, ликвидирали неколико хиљада грађана. Организатори су поставили привремено спомен обележје као подршка иницијативи за подизање споменика. Један овакав споменик сигурно не би исправио велику штету коју су комунисти нанели српском народу, али би представљао добар корак ка разоткривању целокупне истине из тог периода наше историје. Поред председника Напредног клуба, др Чедомира Антића, иницијативу Удружења жртава комунистичког режима за подизање споменика подржали су још и принц Александар Карађорђевић, Јелисавета Карађорђевић, Леон Којен, Предраг Марковић, историчар Срђан Цветковић и многе друге јавне личности, удружења и појединци.

Догађаји везани за борбе и ослобођење Краљева 1941. су обележили сву несрећу тог рата. Окупација, репресалије, неслога и идеолошка задојеност утицали су на трагичне последице тих догађаја. Након што су непредате јединице Југословенске војске ослободиле више градова и места по централној Србији (Лозница, 31. августа; Богатић, 1. септембра; Крупањ, 1. септембра; Бања Ковиљача, 6. септембра; Горњи Милановац, 29. септембра и Чачак, 1. октобра) дошао је ред и на први већи град—Краљево. У октобру 1941. у Краљеву се налазило око 3.000 Немаца, који су се добро утврдили у граду и око града имали низ ровова, бункера и утврђења. Најјаче утврђење Немци су направили код Пољопривредне школе. Град је са друге стране

Суноврат грађанског Цетиња, који траје и данас, отпочео је одмах по његовом ослобођењу. У цетињским данима дугих цијеви стријељано је без икаквог суђења и пресуде 28 грађана Цетиња. И данас, послије 72 године, на цетињском новом гробљу налазе се необиљежене хумке са земним остацима погубљених, иако су њихова имена позната. Све до данас званична историографија третирала је процес егзекуције на Цетињу као табу тему, неподобну за темељно научно истраживање. То неписано правило прекршио је историчар Предраг Вукић, који је први почео да истражује и пише о том братском сатирању. Све значајне личности из војно-политичког апарата Црне Горе избјегле су, ових година, да се одреде према овој егзекуцији. Једини изузетак учинио је генерал-пуковник и народни

Један од јунака нове телевизијске серије „Сенке над Балканом“. Човек са стотину лица и 250 пасоша, револуционар, осветник… n босански Србин муслиманске вероисповести… Телевизијска серија која је недавно почела да се приказује „Сенке над Балканом“ одмах на почетку враћа нас у прошлост. Не само зато што се у њеној причи појављују историјске личности које су за собом оставиле мистерије и чија имена већ деценијама кокетирају са разноразним легендама попут генерала Врангела, Мустафе Голубића, Анте Павелића и принца Ђорђа Карађорђевића, несуђеног краља Србије, већ и зато што је почела да се емитује истог дана у готово свим центрима бивше Југославије. Баш као некад. У првој епизоди, једна реплика, изговорена баш на

Хитлер је наредио да се сви Срби иселе, или да вас све побијемо, па сад бирајте. Ову поруку својих сусељана Арбанаса с почетка априлског рата 1941. године преноси Марко Богдановић из села Зрза (А. Јевтић, Од Косова до Јадовна). Коначни период српске несреће на Косову и Метохији почиње фашистичким нападом на отворени град Београд у рано јутро 6. априла 1941. године. Косовски пакао почиње да кључа већ следећег дана. „На дан седмога априла Арнаути су се подигли на устанак и том приликом попалили све насељеничке куће.“ Овакво понашање Арбанаса било је могуће јер иза њих стоји Италија и припрема их као сараднике у будућем планираном рату. Они су, по оцени

Много је контроверзи изречено везано за иконографију и симболику Србског четничког покрета. Комунистичка историографија, публицистика и популарна литература представљала је четничку идеју, као маловарошки национализам, а њену симболику као мрачњачку и морбидну. Да ствар буде црња него што је, након престанка комунистичког монопола над штампом у Србији, млађи поклоници четништва уопште, прихватили су комунистичку сатанизовану слику о четницима као своју идентификацију. Не чуди стога, што се србски националисти неретко на скуповима понашају као архетипови негативаца из поратне партизанске иконографије. Незаобилазно печење и гибаница заливани обилатом ракијом, наравно све конзумирано прстима, или из флаше, за ове несвесне појединце знак је националног и идејног идентитета. Вратимо се за тренутак на иконографију. Мртвачка глава са

Мало је познато да је Чичу, само три дана пре хапшења, у земуници у селу Репушевићи, на планини Варда, између Рудог и Вишеграда, причестио свештеник Добро Поповић из села Штрбаца. Свештеника су због тога жестоко мучили припадници Озне, а касније је и робијао. У породичној кући у Штрпцима и данас повремено живи син попа Добра, Коста Поповић коме је отац, кад је одрастао, испричао занимљиву причу око овог и догађаја који су касније следили. – У сумрак 9. марта 1946. на врата попа Добре Поповића закуцала су три четника и замолила га да узме црквене књиге и крене са њима. Добро се спремио и кренуо са четницима пут села Оскоруше

На Цељском подручју градња православних капела и цркава појавила се у периоду између два рата. У бањама Голник, Рогашка Слатина и Тополшица су већ биле православне капеле, а у Цељу је тек 1922. године на иницијативу Цвије Зечевића настала Српска православна црквена општина, која је укључивала срез Цеље, Шмарје при Јелшах, десну обалу Дравограда, Горњи град, Словењ градец, Коњице, Лашко, Кршко и Брежице. У почетку су имали обављање богослужења у соби касарне краља Петра, премалој за веће свечаности, па су зато замолили градску већницу за локацију, где би саградили цркву. Маја 1929. године добили су земљиште на Вразовом тргу (данас је то Позоришни трг). Управа црквене општине је почела прикупљати

Поводом 23. октобра, Дана ослобођења Новог Сада у Другом светском рату, представници Изасланства  одбране Руске Федерације су у новосадској касарни Речне флотиле „Александар Берић“ обишли гробове шесторице морнара Црвене армије који су дали своје животе током борби за ослобођење града и чишћења Дунава од заосталих мина, саопштило је Министарство одбране. Више од седам деценија касарски круг је место почивалишта шесторице припадника Црвене армије, капетана трећег ранга Павела Ивановича Денисова (1918-1945.), Григорија Ивановича Печерског (1926-1945.), Алексеја Стољарева (1918-1944.), Вјачаслава Жука (1926-1944.) и још двојице неименованих припадника црвеноармејске Речне флотиле, „краснофлотилаца”, изнад чијих се гробница налазе пирамиде са звездом петокраком. Морнари Црвене армије страдали су у операцијама разминирања Дунава. Последњи контакт са