Србија Архиве - Страница 28 од 78 - Јадовно 1941.

Почетна » Други свјетски рат » Србија » Страна 28

Први пут у школама прочитан Проглас о ослобођењу Београда 1944.

19. октобар 2018.

На првом часу у свих 168 основних школа у Београду прочитан проглас којим су се ђаци упознали са историјом нашег града и оним шта се у Другом светском рату. Први пут је прочитан проглас у школама о ослобођењу Београда у Другом светском рату, изјавио је заменик градоначелника Београда Горан Весић. Весић је прецизирао да је на првом часу у свих 168 основних школа у Београду прочитан проглас којим су се ђаци упознали са историјом нашег града и оним шта се десило 20. октобра 1944. године. Он је, гостујући на ТВ Студио Б, рекао да је Град Београд у сарадњи са Министарством просвете и Историјским архивом града Београда припремио два прогласа,

Душан Опачић: Београд је ослободила Црвена армија и то је то!

19. октобар 2018.

Та 1948. година, оставила је дубок траг када је у питању српски народ. Некако је судбоносно била погубна по нас. Могу слободно да кажем да се последице те године осећају и дан-данас, да се од-сликавају у савременој, званичној историји нашег народа и индетитета. Сукоб на релацији Тито-Стаљин резултирао је удаљавањем званичне Југославије (и нас Срба у пакету) од СССР (читај Русије), а крајњи исход је да је та “моћна” СФРЈ постала главни експонент западних империјалних сила, за једнократну употребу, све док је налогодавцима одговарало, ради нервирања и угрожавања интереса Совјетског Савеза. Као што је познато, када им више нисмо били потребни, ту “моћну државу” је у крвавим ратовима угушио исти

Беседа немачког свештеника: Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили

18. октобар 2018.

Фото: Политика Беседа немачког протестантског свештеника Фридриха Грисендорфа коју је одржао 1945. године у своме селу Евербургу крај Оснабрика, где се тада налазило на хиљаде српских затвореника. „… Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 2. јуна 2017. године. „ Ми смо их

МОРАВА НАС ВОДА ОТХРАНИЛА, НЕК` МОРАВА ВОДА И САХРАНИ…

17. октобар 2018.

Андра Којадиновић (1907-1948.) је био дугогодишњи председник општине Старо Село (Аџибеговац) и народни првак Поморавља, пореклом из старе и утицајне породице која је давала народне посланике још у време Обреновића. Као такав у рату је био организатор Равногорског покрета, истовремено покушавајући да од свог села створи неку врсту неутралне зоне која би била поштеђена жртава у грађанском рату. Када су четници одступили у Босну, а комунисти преузели власт, Андра Којадиновић је остао код куће. Обавештен посредно од командира сеоске милиције да власти намеравају да га ликвидирају, и то на његову славу – Светог Мрату 1944, отишао је у шуму. Дуже од четири године остао је у одметништву, али није одлазио

Путујући музеј дуг Солунцима

16. октобар 2018.

У џиновском опанку, на пожаревачком Тргу ослобођења. Оригинални експонати широм Србије сведоче о Великом рату. ПОВОДОМ века од почетка пробоја Солунског фронта и завршетка Великог рата, на Тргу ослобођења у центру Пожаревца је постављен џиновски опанак који су пре четири месеца направили чланови националне асоцијације за старе и уметничке занате и домаћу радиност „Наше руке“ из Београда. У овом својеврсном експонату с којим крстаре Србијом је отворена и изложба под називом „Јунаци у опанцима“, а поставку чине аутентична обућа ратника из тог славног доба и фотографије војника који су поразили знатно опремљенијег непријатеља. Ова несвакидашња лимена атракција је дугачка шест и по, широка три и по метра, а тешка је

Дуг малом јунаку из Великог рата: Момчило Гаврић добија споменик

15. октобар 2018.

У Лозници ће 2. новембра свечано бити откривен споменик Момчилу Гаврићу. ПРВИ човек Лознице Видоје Петровић је најавио да ће она постати први град у Србији у који ће бити подигнут споменик најмлађем војнику из Великог рата – Момчилу Гаврићу. Одавање почасти дечаку који је на фронт отишао из родне Трбушнице подно Гучева, а у Лозници је једна улица већ названа његовим именом, заказано је за 2. новембар у Парку бреза, поводом обележавања стогодишњице ослобођења у Првом светском рату. Скупштина града у Лозници је, подсетимо, још 2015. донела одлуку и основала Одбор за подизање споменика, а директор центра за културу „Вук Караџић“ Снежана Нешковић Симић каже да је одабран рад

ДРАГИНАЧКА ТРАГЕДИЈА

15. октобар 2018.

Током jула и августа 1941.године Драгинац jе поред других већих места из ближе и даље околине у Западноj Србиjи попут Лознице, Бање Ковиљаче, Крупња, Баjине Баште, Ужица,… био териториjа ослобођена од немачког окупатора. Талас устанка и народног отпора се ширио и ова териториjа jе сваким даном бивала све већа. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 20. октобра. 2015. године. У намери да на тим просторима поново заведе окупациону власт немачки воjни врх jе донео одлуку да се устанак зау- стави и угуши. У том циљу за главнокомандуjућег немачких воjних снага у Србиjи постављен jе генерал Франц Беме а непосредно извршење задатка поверено jе

ПАСТОР: МЈЕШТАНИ ПОКАЗАЛИ КАКО ТРЕБА ЖИВЈЕТИ СА ПРОШЛОШЋУ

13. октобар 2018.

У Книћанину код Зрењанина обиљежен је дан сјећања на невино страдале подунавске Нијемце и 70 година од затварања концентрационог логора у овом мјесту. На спомен-обиљежје „Телечка“ вијенац је положио предсједник Скупштине Војводине Иштван Пастор који је истакао да Скупштина АП Војводине и Влада Србије успјешно настоје да креирају политике које истовремено поштују и прошлост и будућност. Пастор је истакао, да становници Книћанина, некадашњег Рудолфсгнада, заслужују велико поштовање јер су прије 20 година подигли споменик недужним страдалницима овог мјеста и тим чином показали како треба живјети са прошлошћу. Он је рекао да је у логору у Книћанину страдало више од 12.000 тадашњих становника Баната који су били Нијемци и то углавном

Никола Милованчев: О броју жртава у НДХ – чињенично а не емотивно

11. октобар 2018.

На мој критички осврт о процени броја становника Југославије коју је учинио Државни статистички уред ДФЈ маја 1945. и констатације о колизији тих података са пописом из 1948. реаговао је човек са којим сам 28 година одржавао пријатељске односе, директор Музеја жртава геноцида др Вељко Ђурић. Човек са којим сам много пута делио исто мишљење. И у вези његовог последњег чланка о нацистичко-усташком логору Земун, објављеном у Културном додатку Политике 6. октобра о.г. могу да поручим: добро је да си тај чланак објавио. У одговору мени Вељко Ђурић је већ у почетку кренуо лично, ad personam, па ћу најпре на то одговорити. На једно тврђење које је недостојно („налогодавци“) се

Вељко Ђурић Мишина: Докле да заљубљеници у историју уче историчаре

10. октобар 2018.

Поводом текста Николе Милованчева „Умањен број жртава у Југославији 1945“, Политика, 8. октобар 2018, стр. 20–21. Као школовани историчар, који је више од три деценије посвећен истраживању новије српске историје и то исказао кроз, осим осталог, десетак књига, и као директор Музеја жртава геноцида, а то значи и главни и одговорни уредник свега што се обзнани под знаком те институције, пратим и читам готово све што је у вези садржаја основних делатности Музеја. Тако сам прочитао и поменути чланак Николе Милованчева. На самом почетку реакције кренућу од краја, од потписа аутора. Никола Милованчев је правник по образовању а не и историчар! Он припада групи заљубљеника у прошлост и има богату библиотеку,

Годишњица убиства краља Александара: Слава краљу мученику

9. октобар 2018.

Александар Први Карађорђевић рођен је 1888. године на Цетињу. Син великог краља Петра, унук другог српског краља Николе Петровића. Александар је у себи имао крв двије витешке династије, имао је крв Његошеву и Карађорђеву, био је уман и храбар, није се либио да стане на чело своје војске у најтежим моментима по српство, није се либио да заједно са својом војском и народом прође албанску голготу, ни он ни његов већ тада остали отац краљ Петар. Предводио је своју војску у налету којим је сломљена како наш народ каже швапска сила, био је опсједнут тиме да сву поробљену браћу како их је звао ослободи и уједини, успио је у томе

Јован Вуковић: После битке триста генерала

9. октобар 2018.

„После битке триста генерала“, каже народна пословица али, увек постоји оно али. Са архивом или без ње, упркос идеолошком молерају, данас, са ове временске дистанце, здрав разум се мора запитати: Зашто је дозвољено да устанак почне у Србији? Србија није остала без политичке па и војне организације а ипак је извршена подјела на колаборационисте (врло ревносне) и устаничку памет. Зар обе нису екстремистичке, зар разум није био у средини те две опције ? Сва српска интелигенција није могла стати у оних неколико авиона који су полетели на југ, где је њена улога ? Зар се комунистичка пропаганда наслоњена на традиционалистичка братска осећања према Русији, није могла сузбити разумом и свести

Српска трагедија у једној судбини

5. октобар 2018.

Мемоари мајора Александра Милошевића: Животна одисеја југословенског краљевског официра, устаника и учесника грађанског рата, одметника и разочараног емигранта. Мало је књига које заслужују свој наслов као што је случај са “Српском причом”, одисејом мајора Александра Милошевића, официром Краљевине Југославије и Југословенске војске у отаџбини, устаником и учесником грађанског рата, одметником од победничке власти и на крају, разочараним емигрантом. Историчар Немања Девић је приредио Милошевићеве мемоарске ратне записе и допунио их истраживањима о његовом бурном животу који се окончао у Канади 2009. стварајући минуциозан “крајолик” за портрет који надилази личну судбину, постајући метафора српских борби, заблуда, страдања и лутања. Александар Милошевић је поникао у патријархалној шумадијској породици где су држава, ратничка

Голгота раковичке парохије

4. октобар 2018.

Недавно сам у Дому културе општине Раковица присуствовао промоцији филма „Голгота раковичке парохије” и од једног од учесника, уваженог историчара чуо нешто што никако не могу да разумем – ни као човек, ни као грађанин ове земље. Ради се о следећем: Удружење поштовалаца невино страдалих од комунистичког терора већ годинама покушава да на достојанствен начин обележи једно од места страдања невиних људи у Лисичијем потоку, код чесме краља Александра, изнад Кошутњака, али у комисији за споменике и обележја (ваљда се тако зове), као и у општини Савски венац, наилазе на зид ћутања. Позивам меродавне у општини Савски венац, на чијој територији се налази стратиште, као и све чланове свих комисија,

Милош Тимотијевић – четници, партизани и злато

1. октобар 2018.

Историчар Милош Тимотијевић у разговору за „Печат“ указује на открића до којих је дошао истражујући судбину новца и злата у Југославији током Другог светског рата. Ко је колико новца и злата опљачкао и отео, ко је колико новца и злата од кога добио. ИСТОРИЧАР Милош Тимотијевић (Чачак, 1969) студије историје завршио је на Филозофском факултету у Београду 1996, где је и докторирао 2011. године, с тезом Модернизација балканског града у доба социјализма: Пример Чачка и Благоевграда (1944–1989). Од 1997. ради у Народном музеју у Чачку, где је 2015. заслужио звање музејског саветника. Главна подручја његових научних интересовања обухватају друштвену и културну историју Србије у XX веку, војну и политичку историју