Посланици Демократске странке Србије су поднели Народној скупштини Предлог Резолуције о геноциду Независне државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата. У данима када је Србија суочена са повампирењем усташтва у Хрватској, систематским затирањем сећања на геноцид извршен у НДХ, па чак и његовим отвореним негирањем, као и фалсификовањем чињеница о ратним збивањима и изгону Срба из Хрватске деведесетих, а истовремено српски политички врх предлаже мораторијум на расправе о прошлости, подношење Предлога Резолуције сматрамо својом политичком дужношћу и моралном обавезом. До помирења српског и хрватског народа, као предуслова трајног мира и стабилности на нашим просторима, може да дође само уколико се историјске чињенице не фалсификују, жртве злочина

Није ово текст о томе је ли Милан Недић херој, или издајник. Није ово текст ни о томе треба ли га рехабилитовати, или не. Ово је текст о томе како су управо они који га оптужују да је био фашиста – фашисти, да је био квислинг и колаборациониста – колаборационисти Домаћа штампа пронемачког опредељења пуна је ових дана „згражавајућих“ фотографија са скупа који је у знак почасти Милану Недићу у Београду организовало неколико екстремно десних група. Згражавајуће је, заиста, да српске патриоте које су се окупиле да бране лик и дело Милана Недића (о којем овом приликом не желимо да судимо) дигну руку у нацистички поздрав. Следбеници Недића и Димитрија

Марта је дојила бебу када су нагрнули на врата њихове куће у центру Новог Сада. Њен муж, млади адвокат из богате породице, покушао је да правним речником и вештом реториком добије на времену у разговору са „црним перјаницама“. Извадио је њихове уредно сложене документе, верујући у причу о легитимисању, али за секунд су ти папири били исцепани и подругљиво бачени пред њима. Три униформисана лица, која су тог 23. јануара 1942. године харала њиховом улицом, нису крила одушевљење пленом када су закорачили у кућу. Као хијене које не могу са сачекају да жртва искрвари, радујући се гозби, ишли су од собе до собе, узимајући у руке ситне врене ствари и

Историјска истина је да су партизани из данашње БиХ били највећим дијелом Срби, тај проценат се креће изнад 60 одсто… Приредио: Ненад ТАДИЋ Након увођења у оптицај нових нација и језика на просторима бивше Југославије, појавиле су се и тенденције фалсификовања историје, па су тако, одједном, на страни антифашиста били сви осим Срба – оних који су најгоре прошли у усташкој држави и под њемачком окупацијом. 1942. ГОДИНА – ЛИКА, БАНИЈА, КОРДУН, СЛАВОНИЈА: 90 ОДСТО СРБА ПАРТИЗАНИ  Међутим, подаци који се још увијек не могу фалсификовати /што не значи да нема и таквих покушаја/ показују да су Срби са подручја данашње БиХ и Хрватске чинили највећи дио партизанских јединица. О

Дипломата Јовица Продановић о српско-хрватском наслеђу Другог светског рата. Видевши шта се догађа са Србима, на устанак се дигли и Чеси и Мађари Јасеновачки логор није био јединствен само по томе што је био једина фабрика смрти у Другом светском рату која није била под управом немачког Рајха, и у којој су хрватске усташе практично голим рукама побиле стотине хиљада људи. То је било људско губилиште чија је појава 1941. учинила да се на устанак против НДХ дигну и локални Немци, Мађари и Чеси. Немци су у Западној Славонији 1941. формирали одред Телман, и то је једини случај током Другог светског рата да етнички Немци ратују против Хитлерове осовине. ПОНОВО

Јуче ми је један читалац тражио да прокоментаришем нови чланак на Фејсбук групи “2. Svetski rat na prostoru ex YU“, под насловом: “Дража: Нападати комунисте у леђа…“ Наиме, на овој ФБ групи наведена је Дражина наредба свим командантима од 7. новембра 1943. године, која гласи: „Не устручавати се од напада комунистима у леђа, чак и онда када они нападају окупаторске гарнизоне да би их спречили да дођу до оружја…“ Наредба је наведена на почетку, после има још доста тога, све према књизи Јована Радовановића “Драгољуб Дража Михаиловић у огледалу историјских докумената“. Радовановић, партизан Друге пролетерске бригаде, писао је доста против четника, а нешто од тога користио сам у својој књизи

Спомен-парка „Топовске шупе”, некадашњег радног логора кроз који је пре 77 година прошло око 5.000 Јевреја и око 1.500 Рома, надлежни се нису сетили ни за недавно обележени Међународни дан сећања на холокауст. Место на коме су исписане неке од најтужнијих страница наше историје, и које је својевремено било место заточења талаца слатих на стрељање, и даље је заборављено. Спомен-плочи постављеној 2005. године, која је украдена, а затим пронађена и чува се у просторијама Јеврејске општине Београд, и даље овде нема трага. Али, на сачуваном зиду некадашњег логора већ неколико дана налази се необично обележје – лист папира убачен у провидну фасциклу како би се заштитио од кише и сунца. На њему,