„Kardelj i Bakarić su uz Titovu podršku rušili Jugoslaviju“

„Meni je jasno da se ove teze donekle podudaraju sa beogradskim, memorandumskim tezama o Titu kao velikom, mitskom srpskom neprijatelju. No, to je istorijska činjenica“, govorio je Bilandžić.

U godini u kojoj se navršava vek od nastanka Jugoslavije nema tog aspekta ove države kao dominantne istorijske pojave u 20. veku na ovim prostorima koji nije, iz različitih uglova, sagledavan i objašnjavan. Svakako da ni raspad države to nije mimoišlo.

Mnogo je tumačenja i mnogo uglova i naravno da svaka država koja je nastala deobom Jugoslavije ima svoju verziju raspada, baš kao što se onda unutar sve od država to „istorijsko drvo tumačenja“ grana na još mnogo strana. Tek, nepune tri decenije kasnije ti istorijski rovovi su toliko duboko ukopani da je gotovo nemoguće očekivati da će bilo koja strana promeniti gledište i priznati onoj drugoj da je u pravu.

Osim u slučaju Dušana Bilandžića, hrvatskog političara i istoričara, prvorazrednog „insajdera“ koji je bio blizak komunističkom, prvenstveno hrvatskom vođstvu, a potom i u vreme raspada države blizak Tuđmanovom režimu do te mere da je bio i potpredsednik Hrvatske po dolasku Tuđmana na vlast.

Dušan Bilandžić je preminuo u martu 2015. godine, a pred smrt je pripremio materijal za knjigu o Titu, Jugoslaviji i njenom raspadu, koji se u toj formi nije pojavio (zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja), ali jeste objavljen kroz feljton u Jutarnjem listu 2011. godine.

On je u tom feljtonu izneo teze koje se poklapaju sa srpskim tumačenjem raspada Jugoslavije, što je hrvatski istorijski mejnstrim uglavnom žestoko negirao. Naime, Bilandžić potvrđuje ne samo da su Edvard Kardelj i Vladimir Bakarić, od šezdesetih godina radili na rušenju Jugoslavije, nego da je i Tito (samo malo pritajnije) radio na pripremama za cepanje tog „neodrživog sistema“,

Ovo zaboravljeno svedočanstvo čoveka koji je bio u prilici da prisustvuje svim ključnim sastancima (čak i da vodi zapisnike) ostalo je nedovoljno zapaženo, iako je Jutarnji list pompezno najavljivao tu „istorijsku ekskluzivu“, tek najverovatnije „tajming“ za tu vrstu otkrića nije bio najbolji. Te 2011. godine region je više gledao ka napred, prvenstveno Zagreb, koji je očekivao ulazak u Evropsku uniju, i teme koje bi ih „vraćale na Balkan“ nisu bile u fokusu. A bio je to i početak informatičko-informacijskog ludila koje devalvira značaj objavljenih tekstova.

Ovo zaboravljeno Bilandžićevo svedočanstvo „oživeo“ je nedavno Darko Hudelist u podsećanju na njegov lik i delo, kroz dva teksta u Globusu.

A koliko je i sam bio svestan da materijal koji je sakupio „menja stvari“, pokazuje i intervju koji je dao za Jutarnji list, povodom tog feljtona koji nije doživeo da se pojavi kao knjiga.

„Meni je jasno da se ove teze donekle podudaraju sa beogradskim, memorandumskim tezama o Titu kao velikom, mitskom srpskom neprijatelju. No, istorijska je činjenica da Tito nije verovao u Jugoslaviju, a da su Kardelj i Bakarić, pod njegovim vođstvom, pripremili raspad Jugoslavije“, rekao je Bilandžić.

Šta je zapravo tvrdio Bilandžić o Titu, Kardelju i Bakariću?

Bilandžić zparavo podržava tezu da je Ustav iz 1974. osmišljen sa idejom da se iscrtaju šavovi po kojima će se država raspasti i što je još značajnije, podržava tezu o „kominternovskoj zaveri protiv Srba“.

„Ustav iz 1974. ustvari je konačni završetak onog povjesnog procesa započetog 1937. godine. Naime, te 1937. godine osnovane su hrvatska i slovenačka Komunsitička partija. One su osnovane kao znak državnosti Hrvatske i Slovenije, ali i kao akt rušenja ondašnje Jugoslavije. Utoliko je logično da komunistički veterani na čelu s Titom, koji su od 1937. Jugoslaviju proglašavali tamnicom naroda, nisu imali nikakve osobite osećaje prema kasnijoj Jugoslaviji, i da su predvideli, pa i pripremili njen raspad“, tvrdio je Bilandžić

„Ne samo da su oni anticipriali raspad Jugoslavije nego su, štaviše, politički i pravno artikulirali uslove za njen raspad…

…i Tito, i Bakarić, i Kardelj već su početkom šezdesetih godina, a verovatno i ranije, kao što se može videti iz citiranog Kradeljevog govora o Jugoslaviji kao tranzitnoj državi: oni su, dakle, razumeli da Jugoslavija nema budućnost. Međutim, ondašnje povjesne okolnosti nisu dopuštale raspad Jugoslavije“, i ovo je naveo Bilandžić.

Naravno, Tito je morao biti oprezniji, rekao je Bilandžić.

„On, s jedne strane, kao predsednik Jugoslavije nije smeo odveć često, ni u užem krugu, proricati raspad Jugoslavije. S druge strane, Tito se oslanjao na vojsku, koja jest bila prvižena nekoj vrsti jugoslovenske ideje.

Međutim, Edvard Kardelj je još 1957. godine, na jednom sastanku državnog i partijskog vrha, Jugoslaviju okarakterisao kao povijesnu pogrešku i kao državu prolaznog tranzitnog karaktera. Na to su mu replicirali srpski predstavnici, pitajući ga smatra li on da Jugoslavija nema budućnosti, na šta je Kardelj ponovio da se radi o tranzitnoj državi koja nema budućnost. Ja sam, osobno, jednom prigodom, u kasnim šezedesetima, razgovarao s Edvardom Kardeljem o budućnosti Jugoslavije, na šta mi je on dosta hladno rekao da se budućnost Jugoslavije ne može predvideti ni u dvomesečnom roku, a kamoli u nekom daljem razdoblju. Dakle, Edvard kardelj je bio konitnuirano skeptičan prema Jugoslaviji. Baš kao i Vladimir Bakarić, najznačajniji i najinteligentniji hrvatski komunističku političar.

Franjo Tuđman, dok je bio direktor Instituta za historiju radničkog pokreta u Zagrebu, jednom je prigodom pozvao Bakarića u Institut kako bi uz Bakarićevu pomoć pokušao odbraniti sebe i Institut od kritika iz Beograda, ali i iz unitarističkih krugova u Zagrebu. U jednom je času Tuđman protivrečio Bakariću, na šta mu je ovaj odgovorio: ‘Ali, vi ništa ne razumete. Da biste mogli ispravno prosuđivati, vi morate znati, vi morate poći od nesporne činjenice da hrvatski narod nije želeo ni prvu ni drugu Jugoslaviju. Da se ikada pítalo hrvatski narod, nikada ne bila stvorena ni jedna Jugoslavija.’

Pazite, to jedan Bakarić govori Franji tuđmanu davne 1964. godine, kada mase veruju da je Jugoslavija jaka i moćna“, navodio je Bilandžić.

Ovo su dalje interesnante teze koje iznosi u feljtonu:

„Tito je prikrivao svoju politiku prema Srbiji. Prema onome što je činio može se zaključiti kako je smatrao da mu, kao i avnojevskoj Jugoslaviji, glavna opasnost preti iz Srbije“.

Međutim, pisao je Bilandžić, bez podrške Beograda Tito nije mogao da vlada, a protiv Srba nije smeo otvoreno da deluje.

„Srbija je masovnim ustankom 1941. bila Titu glavni oslonac, da bi se, nakon teškog poraza partizanskih snaga krajem iste godine, okrenula vernosti kralju. Prevladao je četnički pokret Draže Mihailovića. Upadom Crvene armije, bugarske vojske i devet partizanskih divizija iz BiH i Hrvatske u jesen 1944. ponovo je buknuo ustanak i – Srbija je oslobođena“, piše Bilandžić.

Dalje se navodi da je politički uklanjao, najjače i najuticajnije predstavnike srpskog naroda u najužem vodstvu KPJ i države, uključujući Blagoja Neškovića (1952. godine) i Aleksandra Rankovića (1966. godine), za šta Bilandžić navodi da Tito nije imao podršku među Srbima. Bar ne za uklanjanje na način kako je prvo osmislio.

Tito je, piše Bilandžić, želeo da ga diskvalifikuje kao srpskog nacionalistu, ali niko od vodećih srpskih i crnogorskih političara u vrhu Partije (i države) nije bio spreman da to podrži.

Bilandžić citira Svetozara Vukmanovića Tempa, kao jedan od najvećih titovaca u vođstvu SFRJ.

„Tempo, koji se često hvalio odanošću Titu, odbio ga je podržati, rekavši mu: ‘Stari, Marko je duša partije… nemojte se razilaziti“, navodi Bilandžić.

Tito se zato odlučio na poznati scenario sa prisluškivanjem.

Bilandžić, doduše, nije u značajnijoj meri. kao što bi mnogi srpski istoričari, u analizi „pada Rankovića“ dao kontekst odnosa Tita i albanskog rukovodstva sa Kosova, ali je na jednom drugom mestu utvrdio sledeće:

„Veljko Vlahović, Titov saborac i jedan od najmoćnojih ljudi u bivšoj Jugoslaviji rekao mi je, negde 1972. godine, da Tito predlaže da Kosovo i Vojvodina dobiju status autonomnih republika. Dakle, ne autonomnih pokrajina, kao što je na kraju zapisano u Ustavu 1974, nego autonomnih republika. Vlahović mi je kazao da ga je Tito osobno ovlastio da s vodećim srpskim političarima pregovara o tom rešenju, do kojeg ipak, na kraju, nije došlo, jer su Srbi poručili da bi to izazvalo narodnu revoluciju u Srbiji. Tako je Jugoslavija ostala na šest republika“.

Bilandžić potvrđuje i „srpsku tezu“ da posle pada Užičke republike Srbija nije imala svoju legitimnu delegaciju na Drugom zasjedanju AVNOJ-a 1943. godine. Kako piše Bilandžić „njeni delegati su bili iz partizanskih jedinica koje su krajem 1941. prebegle u BiH“.

Dakle, Srbija kao (buduća) republika nije bila ravnopravno predstavljena na zasedanju na kom je stvorena Titova Jugoslavija.

Ponovo se vraćamo na Kardelja. Citirao je njegove reči u razgovoru koji su vodili 1971. godine u naučnom centru CK SKJ, gde je Bilandžić bio direktor u kom je potvrdio da je KPJ zapravo od Kominterne nasledila strategiju razbijanja Jugoslavije, s ciljem rušenja srpske „hegemonističke buržoazije i njene vojne monarhije“, i da iz te strategije proizilaze uzroci problema s kojima su se Srbi suočavali u Titovoj Jugoslaviji.

„Što se tiče budućnosti Jugoslavije, mi ćemo sledećeg meseca (jun 1971) izvesti reformu postojeće federacije, a u drugoj, kasnijoj fazi stvoriti konfederaciju, u nadi da će to biti održivo rešenje. Međutim, ako ni to ne osigura normalno stanje i funkcionisanje federacije, Jugoslavija se mora razdružiti, jer u takvoj zajednici nema budućnosti i ona takva ne može opstati“, rekao mu je Kardelj.

Kada je reč o izvorima, Bilandžić je do njih dolazio kao čovek od poverenja Kardelja i Bakarića. Na šestom kongresu SKH održanom 1968. godine, kako je naveo, izabrali su ga u partijski Izvršni komitet.

„Nedugo zatim pozvali su me na sastanak Edvard Kardelj i Vladimir Bakarić, dakle najmoćniji slovenački i najmoćniji hrvatski komunista. Rekli su mi da se osniva novi naučni institut u kom će raditi desetak profesionalaca, ali koji će imati pravo angažovati stotine spoljnih saradnika u raznim svojim projektima. Radilo se o Institutu za društvena istraživanja. Kardelj i Bakarić su mi rekli kako su odlučili da ja postanem direktor Instituta. Tako sam otišao u Beograd.

Zahvaljujući funkciji direktora Instituta, imao sam pravo da sedim na svim sednicama ondašnjeg partijskog i državnog vrha, uključujući baš sve sastanke koje je vodio sam Tito. Tako sam se upoznao s Titom, koji mi je ponudio mesto svog ličnog sekretara, što sam uspeo da odbijem, jer sam se, priznajem, plašio tog posla.

Sedeo sam, dakle, na svim sastancima državnog i partijskog vrha: nekada je tim sednicama prisustvovalo pedesetak, a nekada samo desetak ljudi.

Ti su mi sastanci jedan od dragocenih izvora informacija. Nadalje, zahvaljujući tom poslu, došao sam u lični kontakt, razgovarao sam u četiri oka sa stotinak najmoćnijih ljudi u ondašnjoj Jugoslaviji.

Treće, ja sam, kao direktor Instituta za društvena istraživanja, imao uvid u celokupni jugoslovenski partijski arhiv“, govorio je.

Darko Hudelist je primetio da je Bilandžić bio savršeno informisani politički radnik, obaveštajac, analitičar i istoričar (kao i da je bio u tesnim kontaktima i s KOS-om), i da je na temelju svog znanja bio kadar da skupi sve kockice u celoviti i koherentni mozaik – pa da je pred smrt odlučio, prvi put u svome životu, da izađe u javnost s kompletnom i necenzuriranom istinom, ma kako ona nezgodno i kontroverzno zvučala hrvatskoj javnosti.

S druge strane, dao je i osvrt jednog Bilandžićevog saradnika koji je rekao da je Bilandžić bio „takav tip“, da je voleo da pravi ravnotežu, da bude u centru pažnje i da se tako te 2011. zapravp dodvoravao i Srbima.

Iako je Bilandžićev feljton prošao prilično tiho, nije prošao bez kritika, posebno istorijskog domašaja Bilandžićevog štiva.

Ugledni zagrebački publicista Slavko Goldštajn je naveo da nije ozbiljno donositi tako bombastične zaključke na temelju selektivnog pristupa činjenicama i na temelju dekontekstualiziranih komadića vrlo složenog mozaika.

Dragan Markovina je pisao da „u konačnici, gledano s distance, teško se oteti dojmu da se akademik, ma koliko god se trudio, još uvijek nije u, za njega zadovoljavajućoj meri, obračunao sa svojom -‘Historijom SFRJ’, dok bi možda poneki zlobnik primetio da je konačni zbir njegovih radova, kojima on u kontinuitetu pobija vlastite zaključke, jednak nuli. To matematičko gledište, naravno, nije moguće potpuno preneti u historiografiju, s obzirom na to da Bilandžić, uprkos svemu, u svim radovima doista barata vrednim istorijskim izvorima, koji su u konačnici jedini razlog zbog kojega treba iščitavati njegove publikacije“.

Kada nešto kaže Dušan Bilandžić kao istoričar, to je svakako na sudu struke. Ali, kada nešto kaže političar Bilandžić, onda je to nešto što je od velikog značaja za „prave“ istoričare.

Još interesantnija je reakcija koju je zabeležio i tek nedavno objavio Darko Hudelist. On je, naime, odneo Dobrici Ćosiću da pogleda Bilandžićev feljton i posle nekoliko dana „pažljivog proučavanja“ prokomentarisao:

„Kolosalno priznanje Dušana Bilandžića! Kolosalno priznanje od najvećeg istorijskog značaja! Alal mu vera! Čestitam na iskrenosti i na poštenju da to zapiše i da to ostane kao dokument…“

(nedeljnik)

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

CIA: Kako je TITO PREBACIO 70 fabrika iz Srbije u Hrvatsku …

Tito hteo da beži iz Jugoslavije | Jadovno 1941.

Susret sa istorijom: Tito ustašama omogućio da sa sovjetima …