Као деветогодишњи дјечак заточеник логора Армије РБиХ

Надао сам се да ћу о злочинима над Србима у Сребреници, који су затварани у логоре, мучени и убијани, говорити пред међународним или правосуђем БиХ и да ће правда стићи злочинце, али та злодјела очигледно никог у Хагу и Сарајеву не занимају.

Рекао је то Брано Вучетић (27) из Бјеловца код Братунца, који је остао сам након што су му војници ратног команданта Сребренице Насера Орића од средине септембра до половине децембра 1992. године убили оца Радована, мајку Радојку и брата Миленка.

Он је имао само девет година када је 14. децембра 1992. године рањен, а потом заробљен и одведен у сребренички логор гдје је тучен и мучен глађу 56 дана.

– Када сам 8. фебруара 1993. године у Скеланима размијењен сазнао сам да сам остао без иког свог. Питао сам се гдје ћу сам и од чега ћу живјети. Надао сам се да ће рука правде стићи оне који су побили моју породицу, а мене заробили са комшиницом Миром Филиповић и њено двоје дјеце узраста од двије и по године и осам мјесеци – прича Вучетић.

Огорчен је што за те злочине још нико није одговарао.

– Боли ме неправда. Када је Орић ухапшен и одведен у Хаг, три пута су са мном контактирали хашки истражиоци и било је договорено да 2006. године у Хашком трибуналу испричам шта сам видио и преживио. Власти РС су ми издале пасош у кратком року, али послије тога није било позива из Трибунала ни објашњења зашто су одустали од мог свједочења – каже Вучетић.

Додаје да се исти сценарио понавља и у Суду БиХ када су у питању свједочења о страдању Срба у Братунцу и Сребреници.

Вучетић каже да је, на позив Тужилаштва БиХ, ишао прије двије године у Сарајево, али да га послије тога није нико позивао да свједочи.

– Желим да говорим о свему што сам преживио, али је очигледно да правосудни органи још покушавају да заташкају истину о мојој и судбини многих Срба, које су унесрећили припадници Армије РБиХ предвођени Орићем – нагласио је Вучетић.

Присјећајући се 14. децембра 1992. године он је испричао да су га Орићеви војници нашли рањеног након што су бацили бомбу у поткровљу куће Филиповића гдје се крио са комшиницом Миром и њеном дјецом.

– Страх, који сам осјетио кад ме зграбио један војник, био је јачи од сваког бола. Вукли су ме крвавог селом у којем сам видио много мртвих људи, а у нашем воћњаку и мог брата Миленка – прича Вучетић.

Заробљени Срби су одведени у сусједно село Полозник гдје су затворени и мучени по приватним бошњачким кућама.

Гелери

Брано Вучетић са ожиљцима у души и десетак гелера у тијелу успио је да заврши Машинску школу у Братунцу.

– Посебно желим да нагласим да ми тада нико није пружио помоћ. Орићеви војници су ме скоро два мјесеца мучили и чудом сам преживио – каже Вучетић.

Извор: ГЛАС СРПСКЕ