Kandićka štiti samo nesrbe

Mi koji branimo prava našeg naroda smo „srpski nacionalisti, bukači i vikači“

NA HRT, u emisiji „Otvoreno“, posvećenoj pitanju regionalne nadležnosti u srpskom Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine (kolokvijalno: Zakon o ratnim zločinima), emitovanoj 14. aprila, pored troje Hrvata u studiju, gostovali su link vezom Ejup Ganić iz Sarajeva i Nataša Kandić iz Beograda.

Očekivano, svi gosti su kritikovali pomenuti zakon zbog regionalne nadležnosti jer su upravo i pozvani zbog njihovih ranije javno iznošenih stavova. Odlučio sam se da reagujem zbog izjave Nataše Kandić: „U Srbiji svi branitelji ljudskih prava razumeju regionalnu nadležnost na način na koji ja govorim o tome.“

A evo što je gospođa Kandić, između ostalog, rekla u pomenutoj emisiji:

„Mislim da u pravnom i u političkom smislu to sredstvo, taj pristup nije dobar… Nije to bitno zbog hrvatske vlade ili Vlade Srbije – to pitanje je bitno zbog vladavine prava i zbog toga što svaka država mora da bude pristojno društvo. Sa ovim preuzimanjem ili sa namerom da se sudi drugima koji su počinili zločin, prvo Srbija na taj način hoće da izbegava da sudi svojim državljanima, a, sa druge strane, hoće da se predstavi kao najveća regionalna sila. To je potpuno pogrešan pristup. Može da stvara probleme. A nama je sada bitno da se ta regionalna saradnja razvija u dobrom pravcu.“

Gospođa Kandić nije u pravu kada tvrdi da u Srbiji svi branitelji ljudskih prava razumeju regionalnu nadležnost na njen način. Evo, ja prvi potpuno drugačije razumem i tumačim regionalnu nadležnost, o čemu sam više puta javno govorio i pisao. A znam još mnogo „branitelja ljudskih prava“ koji drugačije od Kandićke razumeju regionalnu nadležnost. Čak bih se usudio reći da je mnogo više ovih drugih. Među tim drugima su svi oni izbegli i proterani iz Hrvatske, BiH, KiM i drugih republika bivše SFRJ.

Možda Kandićka nas i ne doživljava kao „branitelje ljudskih prava“ zbog toga što smo naturalizovani državljani Srbije i što brinemo o ljudskim pravima Srba, i onima (retkima) koji su ostali na svojim ognjištima, i onima u rasejanju. Naime, još pre dvadesetak godina po dolasku u Srbiju suočio sam se sa podelom na „istinske“ branitelje ljudskih prava – to su oni koji se bave zaštitom prava nesrba u Srbiji, a mi, koji se bavimo zaštitom prava Srba, smo samo srpski nacionalisti, bukači i vikači. Koliko puta mi je rečeno da se okanem „ćoravog posla“ (zaštite Srba iz Hrvatske i bivše RSK) jer se o njihovim pravima brine na desetine nevladinih organizacija u Hrvatskoj, koji za to i dobijaju donacije od „međunarodne zajednice“.

Razumevanje regionalne nadležnosti gospođe Kandić bilo bi ispravno u idealnom društvu. No, daleko su od toga sve države nastale na prostoru bivše SFRJ.

Podsetiću Kandićku na zajednički rad Fonda za humanitarno pravo i „Veritasa“ na prikupljanju dokaza o stradanju Srba u hrvatskoj akciji „Oluja“. Znam da je i ona imala saznanja o zločinima počinjenim nad srpskim civilima u Varivodama, Gošiću, Gruborima, Kijanima, Komiću, Žirovcu, Dvoru, Svodni, Petrovačkoj cesti… U toj akciji su, po „Veritasu“, bile 1.202 civilne žrtve, od čega 545 žena. Do sada je za zločine u „Oluji“ pravosnažno osuđen jedan jedini pripadnik hrvatskih oružanih snaga (izvjesni Božo Bačelić, etnički Albanac, za ubistvo dvoje staraca u Prukljanu). I niko više ni pred hrvatskim ni pred međunarodnim sudovima. A bilo je i istraga, i optužnica, i suđenja, i osuđujućih prvostepenih presuda, ali se, na kraju, sve završavalo obustavama ili oslobađajućim presudama.

I nije stvar u lenjosti hrvatskog pravosuđa. Naime, pred hrvatskim sudovima do sada je procesuirano oko 3.600 osoba za ratne zločine, među kojima je tek oko tri odsto pripadnika hrvatskih oružanih snaga. Velika većina je procesuirana u odsustvu i za njima su raspisane međunarodne poternice na osnovu kojih su širom sveta do sada uhapšena najmanje 154 Srbina i pripadnika JNA, od čega su 52 ekstradirana u Hrvatsku.

U pomenutoj emisiji ni jedne jedine reči o njima. A moglo bi se postaviti pitanje po kojoj nadležnosti se njima sudi pred hrvatskim sudovima, barem za period pre međunarodnog priznanje Hrvatske.

Kako naterati hrvatsko pravosuđe da sudi „zločincima iz sopstvenih redova“? Očekivali smo da će je naterati EU dok je bila kandidat. Ali nije. Od kada je postala članica EU više i nema „alata“ za njeno uterivanje u „pristojno društvo“. Zbog toga se i zalažem da regionalna nadležnost ostane u zakonodavstvu Srbije makar kao pretnja počiniocima zločina nad Srbima u državama nastalim raspadom SFRJ, da će kad-tad odgovarati za svoja (zlo)dela. Pa makar i nauštrb „razvoja regionalne saradnje u dobrom pravcu“.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Štrbac: Od Zagreba ne očekujem istrage već revitalizaciju ustaštva

Savo Štrbac: Monstrumi iz Kerestineca | Jadovno 1941.

Štrbac: Hrvatska u poziciji da uslovljava Srbiju | Jadovno 1941.