Камени цвет

Ако не знате превише о мађарској историји, можете се као ја изненадити ако вас у Будимпешти шетња нанесе на ред гвоздених ципела, дечјих, мушких и женских, распертланих и изувених уз саму ивицу дунавског шеталишта. Ципеле делују обично, свакодневно, као да се ту случајно изуо неко ко је ујутро кренуо у школу или на посао.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 27.априла  2016. године.

Гвоздени споменик оставио је на мене снажан утисак. Застала сам крај табле на којој пише: „У знак сећања на жртве стрељане у Дунаву од полиције стреластих крстова 1944/45”. Помислила сам да је реч о Јеврејима, иако то на табли није наведено.

И јесте реч о споменику Јеврејима које су стрељали мађарски фашисти. Терали су их да се изују тик поред воде: да би пуцали у њих. Тела су падала у Дунав и река их је брзо односила. Дунав је те зиме, када су Немци срушили Хортијеву владу и престоницу препустили још већим крвницима, био познат као „јеврејско гробље”. Јеврејска деца су убијана заједно са одраслима, каткад везана пертлама ципела за родитеље. „Стреласти крст” је метке трошио само на одрасле, а деца би у ледену воду падала жива.

С горчином сам се сетила Јасеновца, логора смрти иза кога није остала сачувана ниједна барака. Подручјем доминира камени цвет, а недалеко од њега је омања зграда спомен-музеја из којег су, према речима једног ријечког професора, посетиоци из Италије недавно изашли више збуњени него обавештени. Збуњени, јер у поставци отвореној 2006. године нема готово ничега о идеологији усташа, Другом светском рату, геноциду и холокаусту, па просечном Италијану преостаје да се запита: шта је уопште био тај Јасеновац, чији је то логор смрти?

Представници Јевреја, Срба и Рома који нису желели да учествују у овогодишњој државној комеморацији у Јасеновцу, због ревитализације усташтва и поменуте поставке која ни до данас није промењена, оптужени су од хрватских челника за „политизацију”. Оптужени су да стварају лошу слику о Хрватској и да користе жртве у политичке сврхе. На државној комеморацији у режији нове власти ХДЗ-а, десничарски ревизионисти полажу венац са натписом „страдалима логора Јасеновац од 1941. до 1951”, уз дозволу директорке Спомен-подручја Јасеновац Наташе Јовичић.

У Будимпешти, пред гвозденим ципелама, барем нисам имала дилему да је меморијал посвећен невиним цивилима. Нека ме директорка оптужи за „политизацију”, али оптужићу и ја њу да је скандалозним изједначавањем жртава и крвника учинила велики корак у обесмишљавању „Каменог цвета”. Је ли тај споменик посвећен наводним жртвама комунизма или стварним жртвама усташтва? Чему меморијални центар ако се званична Хрватска све мање сећа разлике између убица и страдалника?

Аутор: Јелена Чалија

Извор: ПОЛИТИКА