Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Како живе “обични Хрвати” у Србији?

Датум објаве: недеља, 17 априла, 2016
Величина слова: A- A+

179036782757135efb48cac760272116_v4_bigТензије између Хрватске и Србије све су веће. Док политички представници Хрвата у Србији говоре о „антихрватској хистерији“, „обични Хрвати“ другачије мисле.

Након одлуке Хрватске да ускрати сагласност Србији за отварање поглавља 23 у преговорима са ЕУ и реакција које су уследиле са српске стране, одмах се огласио председник Хрватског националног вијећа у Србији Славен Бачић, који је оценио да је завладала „права антихрватска хистерија“.

Бачић је у јавност изнео и тврдње да је реч о „координираној акцији застрашивања Хрвата“ и навео да су поједини Хрвати доживели да их у јавности називају усташама, да их вређају и поручују им да се одселе у Хрватску.

Међутим, „обични Хрвати“ у Србији са којима је Дојче веле разговарао размишљају прилично другачије од лидера у националној заједници и кажу да у стварном животу хистерије нема – сем у медијима и у изјавама политичара.

„У старту си некако одбачен“

Двадесетогодишња Сања Андрашић, која данас живи и ради као посластичарка у Новом Саду, а иначе је из села Сонта на граници са Хрватском, каже за Дојче веле да нема никаквих проблема у главном граду Војводине, иако сви из њеног окружења знају да је Хрватица.

„Мислим да обични људи желе само мир, не желе да имају ништа са овим најновијим закувавањима“, каже Сања.

Студенткиња Кристина Ивковић Ивандекић је из Суботице, а последње три године студира у Новом Саду.

Каже да није имала озбиљнијих проблема, сем неких неугодних ситуација.

„На пример, када у друштву кажем да сам Хрватица добијем онај културни смешак и оно: ‘Аха’. И док друге националности увек добију неку фору, фазон или питање одакле си, код мене тога нема. Нико ми ништа не каже директно, иако знам и осећам да им није драго кад чују шта сам, јер то просто није прихваћено. У старту си некако одбачен“, прича Кристина.

Она додаје да је клима у Суботици толерантнија него у Новом Саду, јер у њеном родном граду живи велики број Хрвата, а католичка вера је доминантна.

„Мислим да живимо просечно и да су нам основна права испуњена, али су односи просто и даље затегнути. То се никако не смирује и нон-стоп се захуктава. Власт као жели да помогне, али углавном одмаже“, сматра Кристина.

„Мало се затегне, па се мало попусти“

Привредник Станко Крстин рођен је у месту Оџаци у Војводини, а већ дуго живи у Новом Саду, где има сопствену фирму.

Он је, међутим, у више наврата био изложен нападима националиста у последњих десетак година, који га називају „усташом“ и поручују му да треба да напусти Србију, јер је „хрватски обавештајац“.

„Мој проблем је специфичан. Мислим да је у питању организовани криминал и они су, да би сакрили шта се суштински дешава, нашли неке људе који су то све пребацили на национализам. И сада је то изазвало проблеме мојој породици, комшије нас другачије гледају. Највећи проблем је што држава није реаговала, пре свега тужилаштва“, каже Станко Крстин.

Он додаје, међутим, да за својих 60 година живота у Оџацима и у Новом Саду, сем наведеног, није имао посебних проблема зато што је Хрват.

„До деведесетих година није нам било важно шта смо, а шта нисмо. Славили смо оба Ускрса, оба Божића, тако сам одрастао. Ожењен сам Српкињом, ћерке су ми удате за Србе, имам унуке. Али, од ратова ствари се мењају. Сада стално имамо ситуацију да се мало затегне па се мало попусти. У време када су се Борис Тадић и Иво Јосиповић редовно састајали, лепше смо се осећали, било нам је лакше. Свако зближавање челних људи политике донело нам је неко олакшање. Ја као грађанин Србије желим да Србија што пре уђе у ЕУ, а Хрватска у томе треба да помогне“, наводи Крстин.

„Економија је основни проблем“

Теолог Маријан Сабљак живи у Новом Саду као пензионер и донедавно је био председник удружења „Станислав Препрек“.

Каже да је у време НАТО бомбардовања Србије, 1999. године, добио решење да иде на „плаћено одсуство“ у фирми у којој је тада радио у Београду.

„Било је и оних сусрета на ходнику: ‘Усташо, шта чекаш…’ и томе слично. Све је то мени било јасно, јер то је носило време, тренутак. Тако је било, али ја данас живим без неких посебних проблема, или их ја можда не видим“, каже Сабљак.

Он сматра да је економија у Србији основни проблем, а све остало је замагљивање стварности и вештачка ситуација. Додаје да хрватским удружењима није лако да се одрже, јер је сиромаштво велико, а помоћ из буџета веома мала. Ипак, некако успевају, уз помоћ која стиже и из Хрватске.

Катастрофална демографска слика

Антон Делић, антрополог у пензији и члан недавно основане невладине организације Хрватски грађански савез, живи на релацији Београд-Вршац и сматра да се затегнути односи између две државе неминовно неповољно одражавају на живот обичних људи.

„Национализам, партократија и клептократија леже у основи разарања бивше Југославије, а мањине су представљале средство за остваривање најмрачнијих националистичких идеја и у Хрватској и у Србији. То се наставило, траје скоро 30 година и ништа се није променило. Људи се осећају лоше, осећају се угроженима“, каже Делић.

Он је оштре критике упутио на рачун политичких представника Хрвата у Србији, као што је Демократска заједница Хрвата у Војводини (ДСХВ), али и на рачун Хрватског националног вијећа (ХНВ), Завода за културу војвођанских Хрвата, недељника „Хрватска ријеч“, за које кажу да су под изразитим утицајем ДСХВ.

„Пазите, ХНВ и ДСХВ непрестано причају искључиво о војвођанским Хрватима. А шта је са нама Хрватима из Београда, из Ниша… На делу је аутогетоизација унутар заједнице и гетоизација на нивоу државе. Приговарамо Србији што Хрвати немају гарантована места у парламенту, а истовремено нема представника свих Хрвата у ХНВ“, објашњава Делић.

Он је велики песимиста када је у питању будућност Хрвата у Србији.

„За 50 година ће последњи Хрват прошетати суботичким корзоом, јер је у току депопулациона политика и политика асимилације. Све је мање Хрвата, а демографска слика је катастрофална, просек старости је већи од 51 године. Та заједница се биолошки не може опоравити“, упозорава Делић.

Према његовим речима, данас само тридесетак породица суботичких „професионалних Хрвата“ живи добро, а властима у Србији добро дође да их имају. „И то се уклапа у схему национализам-партократија-клептократија“, оцењује Делић.

„Не требају нам никакве нове трзавице“

На питање да ли би се удала за Србина, Сања Андрашић одговара позитивно.

„Не бих имала проблем да се удам за Србина, за било кога, најважније је да га волим. Мислим да такве ствари долазе из куће, то је све до васпитања. Сестру и мене су родитељи учили да смо сви ми исти, да није битно ко је шта, већ је битно ко је какав човек. Одрасла сам са две најбоље другарице, једна је Српкиња, друга муслиманка, и увек смо славили све: и оба Божића и Бајрам“, објашњава она.

Сања додаје да је рођена 1995. године, па се самим тим рата и не сећа, али по причама зна да је било „баш напето“, да су људи против своје воље одлазили у рат, под претњама, а потом је било напето и када су у Сонту дошле избеглице из Хрватске.

„Живело се одвојено, а сада се све то ипак некако смирило. Никоме политика није ни на крај памети. Мало медији, мало политички врх и све се то некако пумпа, а не требају нам никакве нове трзавице. Ако се с тим настави, међутим, ни обични људи неће остати имуни.“

Б92, Извор: Дојче веле

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top