Kako žive „obični Hrvati“ u Srbiji?

Tenzije između Hrvatske i Srbije sve su veće. Dok politički predstavnici Hrvata u Srbiji govore o „antihrvatskoj histeriji“, „obični Hrvati“ drugačije misle.

Nakon odluke Hrvatske da uskrati saglasnost Srbiji za otvaranje poglavlja 23 u pregovorima sa EU i reakcija koje su usledile sa srpske strane, odmah se oglasio predsednik Hrvatskog nacionalnog vijeća u Srbiji Slaven Bačić, koji je ocenio da je zavladala „prava antihrvatska histerija“.

Bačić je u javnost izneo i tvrdnje da je reč o „koordiniranoj akciji zastrašivanja Hrvata“ i naveo da su pojedini Hrvati doživeli da ih u javnosti nazivaju ustašama, da ih vređaju i poručuju im da se odsele u Hrvatsku.

Međutim, „obični Hrvati“ u Srbiji sa kojima je Dojče vele razgovarao razmišljaju prilično drugačije od lidera u nacionalnoj zajednici i kažu da u stvarnom životu histerije nema – sem u medijima i u izjavama političara.

„U startu si nekako odbačen“

Dvadesetogodišnja Sanja Andrašić, koja danas živi i radi kao poslastičarka u Novom Sadu, a inače je iz sela Sonta na granici sa Hrvatskom, kaže za Dojče vele da nema nikakvih problema u glavnom gradu Vojvodine, iako svi iz njenog okruženja znaju da je Hrvatica.

„Mislim da obični ljudi žele samo mir, ne žele da imaju ništa sa ovim najnovijim zakuvavanjima“, kaže Sanja.

Studentkinja Kristina Ivković Ivandekić je iz Subotice, a poslednje tri godine studira u Novom Sadu.

Kaže da nije imala ozbiljnijih problema, sem nekih neugodnih situacija.

„Na primer, kada u društvu kažem da sam Hrvatica dobijem onaj kulturni smešak i ono: ‘Aha’. I dok druge nacionalnosti uvek dobiju neku foru, fazon ili pitanje odakle si, kod mene toga nema. Niko mi ništa ne kaže direktno, iako znam i osećam da im nije drago kad čuju šta sam, jer to prosto nije prihvaćeno. U startu si nekako odbačen“, priča Kristina.

Ona dodaje da je klima u Subotici tolerantnija nego u Novom Sadu, jer u njenom rodnom gradu živi veliki broj Hrvata, a katolička vera je dominantna.

„Mislim da živimo prosečno i da su nam osnovna prava ispunjena, ali su odnosi prosto i dalje zategnuti. To se nikako ne smiruje i non-stop se zahuktava. Vlast kao želi da pomogne, ali uglavnom odmaže“, smatra Kristina.

„Malo se zategne, pa se malo popusti“

Privrednik Stanko Krstin rođen je u mestu Odžaci u Vojvodini, a već dugo živi u Novom Sadu, gde ima sopstvenu firmu.

On je, međutim, u više navrata bio izložen napadima nacionalista u poslednjih desetak godina, koji ga nazivaju „ustašom“ i poručuju mu da treba da napusti Srbiju, jer je „hrvatski obaveštajac“.

„Moj problem je specifičan. Mislim da je u pitanju organizovani kriminal i oni su, da bi sakrili šta se suštinski dešava, našli neke ljude koji su to sve prebacili na nacionalizam. I sada je to izazvalo probleme mojoj porodici, komšije nas drugačije gledaju. Najveći problem je što država nije reagovala, pre svega tužilaštva“, kaže Stanko Krstin.

On dodaje, međutim, da za svojih 60 godina života u Odžacima i u Novom Sadu, sem navedenog, nije imao posebnih problema zato što je Hrvat.

„Do devedesetih godina nije nam bilo važno šta smo, a šta nismo. Slavili smo oba Uskrsa, oba Božića, tako sam odrastao. Oženjen sam Srpkinjom, ćerke su mi udate za Srbe, imam unuke. Ali, od ratova stvari se menjaju. Sada stalno imamo situaciju da se malo zategne pa se malo popusti. U vreme kada su se Boris Tadić i Ivo Josipović redovno sastajali, lepše smo se osećali, bilo nam je lakše. Svako zbližavanje čelnih ljudi politike donelo nam je neko olakšanje. Ja kao građanin Srbije želim da Srbija što pre uđe u EU, a Hrvatska u tome treba da pomogne“, navodi Krstin.

„Ekonomija je osnovni problem“

Teolog Marijan Sabljak živi u Novom Sadu kao penzioner i donedavno je bio predsednik udruženja „Stanislav Preprek“.

Kaže da je u vreme NATO bombardovanja Srbije, 1999. godine, dobio rešenje da ide na „plaćeno odsustvo“ u firmi u kojoj je tada radio u Beogradu.

„Bilo je i onih susreta na hodniku: ‘Ustašo, šta čekaš…’ i tome slično. Sve je to meni bilo jasno, jer to je nosilo vreme, trenutak. Tako je bilo, ali ja danas živim bez nekih posebnih problema, ili ih ja možda ne vidim“, kaže Sabljak.

On smatra da je ekonomija u Srbiji osnovni problem, a sve ostalo je zamagljivanje stvarnosti i veštačka situacija. Dodaje da hrvatskim udruženjima nije lako da se održe, jer je siromaštvo veliko, a pomoć iz budžeta veoma mala. Ipak, nekako uspevaju, uz pomoć koja stiže i iz Hrvatske.

Katastrofalna demografska slika

Anton Delić, antropolog u penziji i član nedavno osnovane nevladine organizacije Hrvatski građanski savez, živi na relaciji Beograd-Vršac i smatra da se zategnuti odnosi između dve države neminovno nepovoljno odražavaju na život običnih ljudi.

„Nacionalizam, partokratija i kleptokratija leže u osnovi razaranja bivše Jugoslavije, a manjine su predstavljale sredstvo za ostvarivanje najmračnijih nacionalističkih ideja i u Hrvatskoj i u Srbiji. To se nastavilo, traje skoro 30 godina i ništa se nije promenilo. Ljudi se osećaju loše, osećaju se ugroženima“, kaže Delić.

On je oštre kritike uputio na račun političkih predstavnika Hrvata u Srbiji, kao što je Demokratska zajednica Hrvata u Vojvodini (DSHV), ali i na račun Hrvatskog nacionalnog vijeća (HNV), Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata, nedeljnika „Hrvatska riječ“, za koje kažu da su pod izrazitim uticajem DSHV.

„Pazite, HNV i DSHV neprestano pričaju isključivo o vojvođanskim Hrvatima. A šta je sa nama Hrvatima iz Beograda, iz Niša… Na delu je autogetoizacija unutar zajednice i getoizacija na nivou države. Prigovaramo Srbiji što Hrvati nemaju garantovana mesta u parlamentu, a istovremeno nema predstavnika svih Hrvata u HNV“, objašnjava Delić.

On je veliki pesimista kada je u pitanju budućnost Hrvata u Srbiji.

„Za 50 godina će poslednji Hrvat prošetati subotičkim korzoom, jer je u toku depopulaciona politika i politika asimilacije. Sve je manje Hrvata, a demografska slika je katastrofalna, prosek starosti je veći od 51 godine. Ta zajednica se biološki ne može oporaviti“, upozorava Delić.

Prema njegovim rečima, danas samo tridesetak porodica subotičkih „profesionalnih Hrvata“ živi dobro, a vlastima u Srbiji dobro dođe da ih imaju. „I to se uklapa u shemu nacionalizam-partokratija-kleptokratija“, ocenjuje Delić.

„Ne trebaju nam nikakve nove trzavice“

Na pitanje da li bi se udala za Srbina, Sanja Andrašić odgovara pozitivno.

„Ne bih imala problem da se udam za Srbina, za bilo koga, najvažnije je da ga volim. Mislim da takve stvari dolaze iz kuće, to je sve do vaspitanja. Sestru i mene su roditelji učili da smo svi mi isti, da nije bitno ko je šta, već je bitno ko je kakav čovek. Odrasla sam sa dve najbolje drugarice, jedna je Srpkinja, druga muslimanka, i uvek smo slavili sve: i oba Božića i Bajram“, objašnjava ona.

Sanja dodaje da je rođena 1995. godine, pa se samim tim rata i ne seća, ali po pričama zna da je bilo „baš napeto“, da su ljudi protiv svoje volje odlazili u rat, pod pretnjama, a potom je bilo napeto i kada su u Sontu došle izbeglice iz Hrvatske.

„Živelo se odvojeno, a sada se sve to ipak nekako smirilo. Nikome politika nije ni na kraj pameti. Malo mediji, malo politički vrh i sve se to nekako pumpa, a ne trebaju nam nikakve nove trzavice. Ako se s tim nastavi, međutim, ni obični ljudi neće ostati imuni.“

B92, Izvor: Dojče vele