Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Како су усташе спречене да униште мошти кнеза Лазара и цара Уроша

Датум објаве: недеља, 2 августа, 2015
Објављено у Остала стратишта
Величина слова: A- A+

тога да 13. септембра. 1941. године, избегли архимандрит Лонгин званично обавести Свети архиjереjски синод СПЦ о погрому коме jе изложена црква

Кнез Лазар

Кнез Лазар

Две године након почетка Другог светског рата, 10. априла 1941. године проглашена jе Независна држава Хрватска, тада jе усташки режим посебан акценат ставио на затирању Српске православне цркве, коjа jе, у то време остала као jедина установа коjа jе на неки начин окупљала народ, кад jе то могло.

Наиме, многи храмови, али и свештенство и монаштво опуштени су и оскрнављени , а у jедном jе покољ изведен у самоj цркви. Један од главних злочиначких идеолога Миле Будак рекао jе да jе Хрватска „држава двиjу вjера: католичке и исламске”.

Зверства коjе су чиниле усташе, а препричавале српске избеглице, имала су толико велики одjек, да су се тих прича згражавали и немачки окупатори. Тако jе 13. септембра. 1941. године, избегли архимандрит Лонгин званично обавестио Свети архиjереjски синод СПЦ о погрому коме jе изложена црква, а у коме активно учествуjе и католички клер.

У том писму први пут су поменуте и српске светиње првог реда, мошти кнеза Лазара, цара Уроша и Стефана Штиљановића, коjе се налазе у фрушкогорским манастирима. Синод jе Министарству просвете послао захтев да се мошти пребаце у Београд, али jе одбиjен.

Вести коjе су уследиле, нису деловале реално, али биле су. Једна од њих, можда и наjjача, била jе да су усташе мошти кенза Лазара разбацале по путу! Министарство просвете и вера хитно jе тражило од немачких власти да одобре пренос посмртних остатака у Београд. То jе одобрено, и састављена jе комисиjа коjу су чинили др Ј. А. фон Раjсвиц, у име немачке команде, протоjереj професор Радослав Груjић и др Миодраг Грбић, кустос Музеjа кнеза Павла. Прота Груjић jе у суштини био наjзаслужниjи за ову акциjу, с обзиром да jе већ неко време на све начине покушавао да бар организуjе заштиту, ако не и пренос моштиjу у Србиjу.

Немачки представник барон Раjсвиц, пруски аристократа, професор балканолошких студиjа у Берлину, човек коjи jе презирао нацисте и Хитлера, „тог малог аустриjског каплара скороjевића”, био jе врло срећан избор. Напокон, немачке власти су са Хрватима договориле 13. априла 1942. године дан за пренос моштиjу.

Тог дана jе трочлани тим аутомобилом прешао у Земун. Ту их jе сачекао хрватски официр за везу, домобрански боjник (маjор) Владимир Рогоз. После неопходних формалности, од немачке команде добиjаjу и камион за пренос моштиjу, па мали конвоj наставља за Руму. Тамо их дочекуjе окружни начелник Јежић, у друштву Дитриха, комесара манастира Шишатовца. Комесар манастира jе углавном био неки локални Немац или Хрват, коме су власти поверавале бригу не толико о самом манастиру, колико о његовом имању.

У разговору с њима потврђене су вести коjе су стигле и до Београда, да мошти кнеза Стефана Штиљановића (Светог Стефана) леже без кивота на поду цркве. Груjић и Грбић одмах одлазе код локалног продаваца мртвачких сандука, купуjу наjобичниjи сандук од чамовине, и са све струготином потребном за безбедно паковање, товаре на немачки камион коjи креће пут Шишатовца.

Тамо их jе дочекао комесар Дитрих. Откључао jе манастирску цркву, где су под престоном иконом Христа Спаситеља лежале мошти Стефана Штиљановића, умотане у прекриваче у коjима су биле и раниjе у ковчегу. Ковчег и све друге манастирске драгоцености однела jе раниjе комисиjа под вођством директора загребачког Музеjа за умjетност и умjетнички обрт Владимира Ткалчића. Однета jе и круна са светитељеве главе, а приликом скидања драгоцености, мошти су оштећене.

Кад jе, на основу раниjих фотографиjа и записа, утврђено да jе то стварно Свети Стефан, Груjић, Грбић и возач Антоновић, као jедини присутни Срби, мошти врло пажљиво смештаjу у сандук од чамовине, учвршћуjу их и осигураваjу, како се у путу случаjно не би помериле и поломиле. Кад jе наjважниjи посао обављен, Груjић и остали улазе у олтар, где сведоче да jе све од богослужбених предмета однето, не толико због вредности, колико због тога да се онемогући служба, пошто нема литургиjе без jеванђеља и путира. Ризница jе такође похарана, док jе позната шишатовачка библиотека на месту. Додуше, с откључаним и отвореним орманима.

Након успешног преноса моштиjу из Шиштовца, преко Митровице се прелази у Јазак, где су мошти цара Уроша. Ту jе комесар похрваћени Чех Шкребалек, а поред њега и његове породице, у манастиру jе и руски jеромонах Кесариjе Кољченко, коjи jе одржавао сва богослужења, осим литургиjе, у жељи и нади да цркву одржи у животу. За литургиjу су му недостаjали предмети, коjи су и из овог манастира нетрагом нестали.

Посмртни остаци цара Уроша били су у старом ковчегу, на старом месту, под престоном иконом Исуса Христа. И оваj ковчег ниjе био комплетан. На њему jе недостаjао катанац, а када су га отворили, нашли су потпуно испретуране кости. Неко jе развалио катанац, скинуо и однео скупоцени прекривач, а вероватно jе иста та рука разбацала костур, тражећи неко скривено благо. Од вредних предмета остала jе само стара епископска митра, без драгоцених детаља, на голоj светитељевоj глави. Одмах по идентификациjи, ковчег jе пренет на камион. Сам манастир био jе готово потпуно опљачкан и опустошен.

Мошти су пребачане у румску цркву, да не би ноћиле у некоj шупи или гаражи. Чувала их jе немачка почасна стража. Професору Груjићу jе неки Хрват таjно доставио писмо коjим сремски Срби благодаре свима коjи су допринели да се мошти светитеља пребаце у „маjку Србиjу” и jедино тако сачуваjу од пропасти.

Наредног дана jе уследио наjважниjи део посла.С обзиорм да ниjе постоjао пут, наjугледниjи стеjановачки Срби обезбедили су шесторо воловских кола. На њима су се неколико сати пробиjали кроз тешко и густо сремачко блато, све до манастира Бешеново, где су 6. априла 1941.године из манастира Врдник, где су почивале неколико векова, склоњене мошти кнеза Лазара. Врднику, или Новоj Раваници, претила jе опасност, пошто jе воjска Краљевине Југославиjе у ишчекивању немачког напада у манастирске лагуме нагомилала велику количину мунициjе и бензина.

До већег инцидента ниjе дошло jедино због тога што официр барон Раjсвиц био од изузетне важности, те су се усташе држали по страни. Брзо су сазнали и разлог присуства толике воjске, лаке на обарачу: неколико дана раниjе у околини jе дошло до великог сукоба усташа и српских устаника, а наjдебљи краj извукао jе злогласни комесар манастира, неки загорски Хрват, кога су устаници из манастира одвели у шуму и тамо погубили.

У сваком случаjу, барон Раjсвиц jе цело време био од неочекивано велике помоћи, не само што jе ауторитетом немачког официра спречавао било какво малтретирање од стране усташа, или нешто jош горе, већ jе и као стручњак испољио неуобичаjено разумевање и саосећање за српску националну ствар, коjа jе далеко превазилазила обичну уљудност и поштовање наређења.

И на краjу, ево како су мошти кнеза Лазара стигле у Србиjу.

Оне су пронађене у цркви, у ниши леве певнице, на подигнутом постољу, у старом кивоту. Комисиjа jе коначно могла да одахне, пошто се показало да су гласине о баченим моштима ипак само гласине. Ковлег jе био закључан, а кључ jе донео бивши служитељ манастира. Када jе отворен, видели су да су мошти на свом месту, нису растуране, иако су и овде однете све драгоцености коjе су се налазиле унутра.

Мошти су учвршћене, кивот закључан и пажљиво пренет на кола тврдо набиjена сеном, како би неоштећене могле да поднесу вишесатно пробиjање блатњавим сеоским друмовима. У Стеjановцима мошти су натоварене на камион, а у Руми их jе дочекала маса Срба пред црквом, коjи су опет молили да одстоjе у молитви пред моштима, али им jе то поново строго забрањено. Записник о примопредаjи моштиjу комисиjа jе сачинила у среском суду у Руми. При изношењу и утовару на камион, опет jе jедан немачки вод одао воjну почаст. Одатле су се запутили у Земун, па преко Саве, у Србиjу!

У окупираном Београду, дочеку моштиjу присуствовали су наjвиши званичници власти. Дуж читавог пута од моста до Саборне цркве били су построjени припадници Српске државне страже, а испред саме цркве одред Српског добровољачког корпуса. У цркви су чекали епископи, на челу с митрополитом скопским Јосифом, замеником патриjарха Гаврила Дожића, коjи jе био у кућном притвору у манастиру Воjловица. Ту су били и свештеници у свечаним одеждама, монаси са панакамилавкама, док jе грађанство испунило све улице око цркве. Официри су ковчеге предали монасима, ови даље свештеницима, да их уз црквене песме и молитве три пута обнесу око цркве, потом унесу унутра и сместе под престоне иконе.

Кивоти су сутрадан отворени и утврђено jе да су све мошти стигле у потпуном реду. Потом су предате на чување старешини Саборне цркве, протоjереjу Душану Весићу. Мошти кнеза Лазара су тек 1989. године, после скоро три века, положене у његову задужбину, манастир Раваницу, где се и данас налазе.

Извор: НОВОСТИ

 

Везане виjести:

Писмо Епископу славонском Јовану Ћулибрку поводом Дана …

Хрватска „правашка“ хисториографиjа и Срби – Jadovno 1941.

Небеско царство у Срба – Jadovno 1941.

Мошти 42 свеца у Бањалуци – Jadovno 1941.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top