Кадa би се на вратима појавили наоружани људи у маскирним униформама, била је чиста лудост одупријети им се

У Силвани Менђушић добили смо једног од најзанимљивијих аутора хрватског филма и телевизије

Прошлог понедељка на првом програму ХРТ-а у елитном термину око пола девет увече осванула је емисија какву наша телевизија иначе избјегава емитовати. У њој се говорило о насилном отимању војних станова у Сплиту 1992. и 1993., које је однијело више жртава него читава борба за тај град у Домовинском рату. У том раздобљу више од двије хиљаде станова промијенило је власнике, неки су били празни, а многи од станара који су се тамо још налазили истјерани су.

Сплит је посебно био зона високог ризика јер се тамо налазила трећина војних станова у читавој Хрватској. Методе се нису бирале, кад би се на вратима појавили наоружани људи у маскирним униформама, била је чиста лудост одупријети им се. Стан је само стан, а живот је ипак важнији. Није се знало тко су уљези, јесу ли то регуларни припадници Хрватске војске који су дјеловали на своју руку или паравојне формације, но за сваки случај неке су зграде на улазе поставиле властиту стражу, грађанску милицију, како би спријечиле такве упаде.

Своју судбину у емисији је изложила Анка Зјачић, Хрватица удана за Србина, официра ЈНА који је радио у Лори и убијен је у првим данима политичких превирања у Сплиту: отишао је на посао да пусти војнике кућама, али се никад није вратио. Његову су супругу и њихово двоје дјеце послије покушали избацити из стана, грозили им се убојством и силовањем, из очаја је она чак полила паркете бензином и пријетила да ће их запалити, а послије се жалила у Страсбоургу, што је, чини се, имало ефекта, но требало је проћи још пет година прије него што је држава реаговала. На жалост, прекасно јер јој се син, потресен цијелом том ситуацијом, убио.

Рат за портун

Била је то седма епизода документарне серије “Стамбено питање – повијест Хрватске по метру четворном” ауторице и редатељице Силване Менђушић, звала се “Рат за портун”, а уредницима на ХРТ-у очито је била прихватљива јер се нашла у шароликом окружју посве друкчијих животних прича. Исповијест Анке Зјачић ауторица је преузела из Документе, центра за суочавање с прошлошћу, разговор је водила Зринка Коларић у септембру 2012., али се материјал дојмљиво уклопио у епизоду у којој је своју причу изложио и хрватски бранитељ Светозар Јовановић: због имена и презимена нашао се на удару избацивача из станова, а када је окупио дечке с фронте, схватио је да би све завршило крвопролићем и – одустао. Осам година спавао је код пријатеља и гдје год би стигао, међутим, чим је чуо онај који се насилно уселио у његов простор одлази из стана, одмах је промијенио браве и отад поновно има властити животни простор.

Ауторица сматра да је емисија тако одјекнула (не у медијима, јер нитко је није попратио коментаром, али реакција гледалаца било је јако пуно, поготово оних који нису ни знали да се нешто такво код нас догађало) зато што се усредоточила на појединачне случајеве: да је проширила визуру, политизирала или социологизирала, постигла би пуно мање. Овако је “Стамбено питање” испало ријеткост у нашој телевизијској продукцији, серија која излаже новију историју Хрватске кроз судбине људи са стамбеним или власничким проблемима. “Рат за портун” је политички најпровокативнија епизода, но било је и других, итекако узбудљивих. Све је почело прије непуна два мјесеца епизодом “Три државе против једног Паула”, у којој Паул Сцхреинер, потомак легендарног Армина Сцхреинера, прича како је као Јеврејин једва извукао главу у НДХ скривајући се на штагљу код очева пријатеља, затим су му послије 1945. вратили имовину и одмах одузели, он је отишао у Израел, а послије је живио у Италији и постао угледни керамичар.

Тушканац 35

Данас потражује породичну кућу у Прилазу Ђуре Дежелића 30, у којој је и рођен, у њој је дјечји вртић и тешко да ће се процес окончати за његова живота, но њему је довољно и да га покопају на Мирогоју јер Загреб сматра својим домом. Потпуно је друкчије интониран случај Радована Лорковића, нећака Младена Лорковића, завјереника против Анте Павелића, и сина познате пијанистице Мелите Лорковић. Њему су одмах послије рата стријељали оца иако није припадао усташама, радио је у подузећу Бата, породица се издржавала захваљујући мајчиним подукама клавира, а Радован се послије снашао у Швајцарској. Крајем осамдесетих упозорили су га на предавање Фрање Туђмана, рекли су му: “Он ће играти важну улогу у самосталној Хрватској”, но њему се наступ каснијег предсједника није свидио. “Радило се о томе колико је стварно било жртава у Јасеновцу. Па да их је било само десет, било би то грозно.” Радован Лорковић има 85 година, одлично се држи и с братом потражује кућу у којој је рођен, на Тушканцу 35. Ако је добије, радо би је претворио у институт за проучавање психологије народа.

Мамутица 

Свака епизода кроз једну личну причу настоји осликати и читаво историјско раздобље, што јој одлично функционише. Најзанимљивије је да је ауторици и редатељици то први такав опсежан потхват, с мноштвом детаља и саговорника, и да га је обликовала изнимно суверено. “Није то било тако тешко”, објашњава ми, “ипак сам јако дуго била телевизијски репортер и повремено радила и дуље форме.” Лако је поднијела и то што су је лани отпустили на ХРТ-у као вањског сарадника (на ХРТ-у 4 уређивала је емисију “Спектар”) јер се то у медијима стално догађа. “Мислим да је пуно већи проблем што су за мандата Горана Радмана отпустили сниматеље и монтажере те користили само вањске услуге. Тим је људима било пуно горе него мени.”

Највише је научила као уредница Космополитана. “Кад ти је све задано и радиш по страној шпранци, схватиш да страницу мораш искористити како спада. Пуно тога може се пренијети и на филм.” По емисији је имала сто хиљада куна буџета, што се чини пуно, али заправо и није, будући да се све плаћа – и употреба фотографије, видеоматеријала, па чак и преснимка документа. “Од многочега смо морали одустати јер нисмо имали новца.”

Вечерас је посљедња епизода “Стамбеног питања”, у њезину је средишту Мамутица, најнапученија зграда у Загребу, пред камерама су људи који у њој станују и који су је пројектовали, приједлог друге сезоне већ је предан ХРТ-у, а има још један пројект, о којем засад не жели говорити. Испада да документарац “Насловница” из 2014. о покојној Долорес Ламбаша није био случајна авантура, да смо у Силвани Менђушић добили једног од најзанимљивијих аутора хрватског филма и телевизије.

Аутор: Ненад Полимац

Извор: Jutarnji list

Везане вијести:

Хрватска: Отимачина од 78.000 прогнаних | Јадовно 1941.

Срби у Хрватској без елементарних права | Јадовно 1941.

Протјерани Срби и даље без права на имовину и пензије …