Јуначки бранили капију Србије: Белези руском добровољцу Јеврему Вукосављевићу и јунацима Јаворског рата

Капетан Ариљског батаљона у бици 23. августа 1876. спречио продор Турака у долину Моравице.

Браћо! Ово је страшно, ово је жалосно што ми учинисмо! Напустисмо Чемерницу, ту вратницу наше отаџбине, одакле Турке никад не можемо истерати. Зато ја, браћо, идем натраг, идем да погинем под Чемерницом, то волим више него да ме жене називају кукавицом. Ко хоће, нека пође са мном, да повратимо Чемерницу!

Овим речима се 22. августа 1876. године капетан Јеврем Вукосављевић, командант Ариљског батаљона, добровољац из Русије, обратио својим борцима, када се морао повући из шанца са Чемернице на Пресеку у борбама Јаворског рата, у којима је Ужичка бригада другог позива, после изгубљене Калипољске битке, спречавала продор Турака преко природних тврђава Чемернице и Мучња у долину Моравице.

А 142 године касније, на откривању спомен-обележја на Чемерници, истраживач прошлости моравичког краја и публициста Свето Марковић подсећа на сведочанства из ратних бележака о јунаштву и одлучности Руса, како су га сви звали, и наводи да су заморени војници прихватили позив команданта:

ЗАБОРАВЉЕНА ПЛАНИНА

– Чемерница је заборављена и готово напуштена планина. Морамо, уз помоћ државе и локалне власти, чувати успомену на претке, уредити Карађорђев шанац, обележити место боја на Лисини, али и удахнути јој нови живот. Висораван је на само три километра од Анатеме и регионалног пута Ивањица – Кокин Брод, погодна за излетнички туризам, кампове, школу у природи, походе извиђача – истиче Зоран Вучићевић.

– ‘Оћемо с тобом, само мало да се одморимо и ‘леба једемо, па одмах идемо!

Пошто су тихо и обазриво стигли у близину утврђења, Вукосављевић је задржао своје јунаке.

– Чекајте ви ту, ја идем сам у шанац. Да ми не гинете ако унутра има Турака.

На велико изненађење и радост, у шанчевима није било Турака, па је организована одбрана и сутрадан, 23. августа. У одлучујућем боју, под командом мајора Михаила Илића, одбијена су четири напада седам пута јачих Турака са Мисирцима и Мехмед Али-пашом. У судњем часу, малаксалој војсци без муниције у помоћ је са Мучња притекао Карановачки батаљон, па је тако спречен пролаз Турака преко „старе границе“.

А недалеко од Лисине, на крвавом разбојишту, како бележе хроничари, у јуришу је пао капетан Вукосављевић у 30. години. Издахнуо је на рукама мајора Илића, а неколико дана касније сахрањен је на чачанском гробљу. Две године касније, кад су завршене борбе током Српско-турског рата, неколико поштовалаца и сродника подигло му је мали споменик. Уклесани запис сведочи да је Вукосављевић родом из Блазнаве, у Шумадији, да је 11 година служио у руској војсци и „на оглас рата с Турцима дотрчао у помоћ својој домовини, храбро се борећи…“

– Гроб са оградом и нахереним спомеником близу доње капије чачанског гробља чека заштиту. Заслужио је то Јаврем Вукосављевић, кога су красиле тачност и енергичност официра, људско поштење и неизмерни патриотизам. Свој батаљон је држао у строгој дисциплини – подсећа Свето Марковић.

На дан погибије и најславније битке Ибарске војске у Јаворском рату, 142 године касније, на Чемерници је 23. августа, залагањем Зорана Вучићевића, власника фирме Рас“ из Ивањице, подигнуто камено обележје Русу.

Аутор:Д. Гагричић

 Извор: Вечерње новости

Везане вијести: