Јулија Кош: Лустигов музеј Холокауста прикрива геноцид над Србима и Ромима

Холокауст је термин искључиво везан уз страдање Јевреја, док страдање Рома има свој технички назив, порајмос. Иницијатори музеја кажу да ће се тамо говорити и о Србима и Ромима; па зашто се онда не зове музеј усташких злочина или геноцида?

Сви смо свједоци актуалних политичких трендова у Хрватској: неки се боре против њих, други одлазе у Ирску, Њемачку и остале земље, а трећи пасивно посматрају што се догађа. О томе како ситуација изгледа из перспективе малобројне јеврејске заједнице разговарамо с Јулијом Кош, која је дуго била активна у Јеврејској општини Загреб, а онда у Бет Исраелу, као водитељица информацијско-едукацијске библиотеке. Годинама покушава у нашој средини објаснити јеврејску историју и културу, али и геноцид у НДХ, коју се умногоме покушава рехабилитовати.

Када је јасеновачки музеј 2006. отворен, био је истакнут примјер замагљивања усташке улоге у историји, данас се утопио у мору усташизације

Почнимо личним питањем: како се као припадница јеврејске заједнице осјећате у данашњој Хрватској с обзиром на однос друштва према ономе што се дешавало у НДХ?

Општа ситуација у Хрватској је мочварна, контекст односа данашњих власти, странака, медија и друштва према НДХ и Другом свјетском рату или не постоји или је исполитизован, односно десно политички мотивисан. Оно што би хтјело бити лијево политички не постоји, а оно што би у Хрватској хтјело бити власт очито у толикој мјери кокетира с НДХ усташтвом и симпатијама за усташтво да је то мучно. Јевреји су данас толико микроскопска мањина у Хрватској да их нитко не узима за озбиљно, а нема ни разлога, јер би за то требало водити озбиљну политику с кичмом. Оно што се ради је заправо опортунистичко глађење низ длаку или подизање гласа ту и тамо, за неку (личну) сврху или гдје се власт неће узнемирити. А ових година је и власт друкчија – смије се ‘лајати’. Некад то нисмо смјели, сада можемо, власт то не узнемирава.

Музеј ‘као да су га усташе створили’

На чело ЈУСП-а Јасеновац дошли су нови људи: би ли они могли нешто промијенити и има ли шансе за поновно формирање Савјета те установе?

Шансе за формирање Савјета нема, нити имам илузија о томе. Ни прије 11 година, кад сам била у Управном вијећу, на став Савјета се нитко није обазирао. То су за мене били тешки тренуци, због мог издвојеног мишљења о креацији тамошњег музеја ‘као да су га усташе створили’; нападало ме се готово физички, а моји приговори и приједлози нису уважавани. Говорила сам да се у музеју у Јасеновцу мора видјети тко је злочин починио, над киме и у чему се злочин састојао. Дакле, једноставно и кратко: починиоци су усташе, злочин етничког чишћења провели су на темељу својих расних закона над трима мањинским заједницама – Србима, Јеврејима и Ромима, како – на најгрозније замисливе начине. Та јасна истина у музеју није речена. На моје јавне приговоре ауторица музејског постава, Наташа Матаушић рекла је јавно да је ‘тешко’ то рећи укратко, а ја сам јавно одговорила да није тешко, само за то треба имати знања и способности, које екипа стварања тога музеја очито није имала. У јасеновачком музеју је изложено снажно прикривање истине техником избјегавања навођења релевантних историјских чињеница. Ауторица је у музеј уметнула неутрално дивљење за починиоце, а потпуно је изостала емпатија за жртве. Је ли то учињено намјерно или из ноторног недостатка знања, а вјеројатно је обоје, небитно је, јер резултат је исти – лаж која се одржава годинама на самоме мјесту злочина.

Заступник Вељко Кајтази сједи на двије столице – на обје јасеновачке комеморације, што је против интереса жртава и јасно изражене воље њихових представника

Бројем жртава се манипулира на све стране, али број жртава усташког режима је посљедње о чему треба разговарати на ту тему. Први проблем усташке државе за нас су расни закони: како су три етничке мањине законски проглашене недржављанима и прикладним објектима да их се интернира и опљачка. То је оно што ми требамо видјети, али у музеју не видимо. У музејској легенди стоји да је Јасеновац био ‘на добром прометном положају’ – за кога, за усташе или за жртве?, а етничко чишћење еуфемистички се назива својеврсном ‘хрватском специфичношћу’, чиме се дубоко вријеђа управо хрватски народ, јер га се тиме приказује као геноцидан – очито слабо познавање граматике није ауторичино задовољавајуће оправдање. Свакако, жртве усташа су били и антифашисти, али они су – било илегалци, било партизани – свјесно ушли у рат, знали су што ризикују.

Мучени су и убијени у Јасеновцу и треба их признати као жртве, али не измијешати их с три цивилне етничке заједнице-жртве усташког геноцида. А још мање с неколицином Нијемаца, Русина, Мађара… који су на попису жртава наведени абецедним редом заједно с три циљане етничке мањине, чиме се изричито замагљује усташко етничко чишћење тих мањина. Ја сам била једина која је критиковала рад екипе која је креирала музеј, кад то већ није чинила Јеврејска општина и њен предсједник, од којих би се то оправдано очекивало. Стога замјерам челним људима двију истакнутих заједница представника жртава, српске и јеврејске, који су били укључени причу, а нису били упорни ни јавни у критикама, него су заћутали након малих, небитних, козметичких промјена. Можда и зато што је премијер Иво Санадер поручио да ће нам свима главе скинути ако се музеј не отвори на одређени датум, кад је и отворен. Дакле, они који су могли нешто учинити одустали су и прошло је доста година док су почели дизати глас. Али времена су се промијенила, па ту њихову повремену нову жестину сада нико из власти не слуша. Уосталом, данас је проблем јасеновачког музеја миноран у овом мору усташизације, симпатизирања и ‘одгајања’ младежи. Кад је 2006. отворен, био је истакнут примјер замагљивања усташке улоге у историји, данас се утопио у мору усташизације.

Практички се ништа у музеју од отварања до данас није промијенило, можда само нагоре. На челу ЈУСП-а Јасеновац тада и дуго година затим била је Наташа Јовичић. Њој је недавно заправо добро дошао скандал око такозваног трећег Јасеновца, кад је добродошлицом допустила полагање вијенца за наводне жртве убијене након 1945., што је толико повијесно неосновано да се нема што коментарисати. Након скандала ухљебила се у Загребачком холдингу… Својим поступком она је поновно оскрнавила јасеновачку ледину тиме што је изгрдила младог кустоса који је покушао спријечити изгреднике из ‘трећег Јасеновца’ у полагању њиховог вијенца над ледином гдје леже усташке жртве. Тај млади човјек је сада вршитељ дужности равнатеља, позитиван је, али мислим да неће моћи ништа учинити.

Што се у мјесец дана од медијских најава догађа с будућим музејом Холокауста у Загребу и сматрате ли да би и он служио замагљивању чињеница о ономе што се у НДХ догађало непоћудним народима?

Прање црних кошуља сада се из Јасеновца проширило на ниво највећег и главног града у земљи. Занимљиво да организатори за тај музеј немају концепт, али већ траже новац од међународне заједнице која не даје паре само тако, а посебно не за прање црних кошуља. Ту су Милан Бандић и Бранко Лустиг: о Бандићу ваљда све знамо, а Лустиг је оним што чини у посљедње доба осрамотио своје претке и све који су страдали у Холокаусту. Фестивал јеврејског филма који је основао и гдје смо имали прилику видјети добре филмове јеврејске тематике изопачио се годину за годином, корак по корак, претворивши се у привидно либералну подршку снагама које овдје предводе фашизацију и негацију Холокауста.

Лустиг се ту службено нашао руком уз руку с озлоглашеним Златком Хасанбеговићем и, ако је могуће, још озлоглашенијим Јаковом Седларом, за којега не треба доказивати да брани усташе и који је и поред силних протеста од Бандића добио градску награду. Сам, макар и радни, назив Музеј Холокауста смета ми, јер прикрива чињеницу о усташком геноциду над Ромима и Србима, а то је стварно главна тема за прикривање, која се очито данас хонорира у Хрватској, јер Јевреји су постали безначајни, а Роме и њихове страдале нико не зарезује. Све ово изнова се повезује и с најавом споменика Холокаусту на Главном колодвору, због тога јер су ‘отуда одводили Јевреје’ и то баш у добро, како то у јасеновачком музеју читамо, прометно повезани Јасеновац?!

Одводили су и Србе и масовно их убијали уоколо Јасеновца по селима, али то није у наслову овог музеја, као ни Роми. Уосталом, Холокауст је историјски термин искључиво везан уз страдање Јевреја, док страдање Рома има свој технички назив, порајмос. Иницијатори музеја кажу да ће се тамо говорити и о Србима и Ромима; па зашто се онда не зове музеј усташких злочина или геноцида, зашто се ‘поткусурује’ термином Холокауст?!

И да, нажалост, досад су сви који се у нас баве истраживањем историје, негативно оцијенили ту причу, или тек с великом скепсом и опрезом.

ЗДС и звијезда нису исто

Какав је ваш коментар у вези расплета догађаја око плоче ХОС-а с усташким поздравом која је из Јасеновца пребачена на подручје Новске и у вези формирања Повјеренства за суочавање с прошлошћу?

У земљи је плимни вал на коме се све више ваља и усташки обредни поклич ‘За дом спремни’. Предсједница и премијер ‘не чују’ кад се урла на стадионима тај ЗДС, потпредсједник Сабора Тепеш ишао је на челу колоне од 5000 грађана која је извикивала и носила транспарент ЗДС по читавом граду, видимо упорност одгоја младих у том смјеру, а нитко те младе не подучава о томе што је била та држава чији је то слоган. Чак нас и предсједница државе подучава да је тај изричито усташки слоган био ‘стари хрватски поздрав’?!

ХОС који промовише ЗДС је маргиналан, битан проблем је став јавне политике. Проблем је што ни власт ни опозиција нису спремне изгубити гласове бирача. Јер гдје су саборски заступници лијевих опција? Врло су млаки… кад их уопште има око ове теме. Заправо у Хрватској нема ни љевице ни деснице, него само с једне стране ухљеба који грабе саборске и разне друге статусне плаће те усташких симпатизера с друге.

Предсједник Повјеренства за ‘суочавање с прошлошћу’ је предсједник ХАЗУ-а који ће, наводно, у прољеће 2018. с осталим члановима успоредо разматрати симболе усташа, комуниста и социјалиста. Дакле, о нечему што је историјски и научно јасно и доказано сада ће наука одлучивати?

Притом већ имамо закон који онемогућује извикивање усташког слогана… Ако ће, како очекујем, повјеренство подједнако злочиначким прогласити усташки слоган и црвену звијезду, то ће бити најава врло опасне будућности. Тиме би се промовисала идеја да се не разликују недемократски од злочиначких режима, какав је био усташки режим НДХ. А голема је разлика између недемократског система, који додуше покорно, али слободно грађанство пушта живјети и прогања своје политичке противнике, од злочиначког режима који по својој јавно објављеној агенди уништава цивиле одређене групе, како су то чинили нацисти и усташе. То је била НДХ и то означава слоган ЗДС, и то ће се можда покушати изједначити са звијездом. Због свега што већ сада обиљежава рад тог повјеренства неки истински часни људи и стручњаци одбили су бити чланови, тако да су они преостали тамо само или из опортунизма или из политичког сљепила, па и частохлепне глупости. Јер судјеловање у таквом повјеренству је својеврсно давање легалитета могућим политички врло опасним закључцима, који би изједначили недемократске и злочиначке режиме, па је такво судјеловање на свој начин квислиншко.

Јесу ли снаге које се супротстављају ревизији историје, десном радикализму и клерикализацији у дефанзиви и постоји ли унутар јеврејске заједнице консензус око Другог свјетског рата?

Унутар јеврејске заједнице не постоји консензус ставова ни око чега, јер је то у бити јеврејства: политичка слобода, сви политички смјерови су могући. Сретала сам и оне, срећом изнимке, који жестоко бране и пристају уз ову политички корумпирану власт. Међутим, већина Јевреја је инертна, између осталог и зато јер је у Хрватској уврх главе њих 2000, од чега је голема већина старија од 70 година, док су млађи у мјешовитим браковима. Реагује се само кад дође до екстремног проблема, па се тако, ето, посљедње двије године заједнички бојкотује државна комеморација у Јасеновцу – о томе би иоле озбиљна држава требала добро промислити, али она бахато одржава фарсичну ревизионистичку комеморацију, унаточ уједињеним представницима практички свих жртава.

Наравно, због политичких бодова има изнимака: тако нажалост саборски заступник, између осталих и јеврејске мањине, Вељко Кајтази, сједи на двије столице – на обје комеморације, што је против интереса жртава и јасно изражене воље њихових представника. Дакле, нема консензуса у ширем политичком смислу, али ипак постоји фронта отпора према усташизацији: већина Јевреја, Срба, Рома и антифашиста солидаризирала се у бојкоту државне прославе у Јасеновцу и то види читав свијет. Само не знам гдје су осталих 364 дана у години…

Колики је губитак за јеврејску заједницу и за антифашистички оријентисане снаге у Хрватској смрт Славка Голдстеина?

Славко је био велики Хрват и интелектуалац, па и политички интелектуалац у најбољем смислу те ријечи. Сада се од тог најбољег Хрвата јавно тражи да ако је Хрват, треба да буде и усташа. А он то није био и не може бити. С обзиром на то да је он 180 степени супротно од тога, још непокопаног Славка се проглашавало југославенчином, четником, србоидом и чиме све не, и јавно и на интернету и свуда, а и Црква је ту одиграла своју данас већ уобичајену нечасну улогу. Славко је први у Хрватску увео многостраначје, док су данашњи лидери били секретари партијских ћелија. Био је јавно храбар. И он је човјек са својим манама, али и велики антифашистички оријентир, који смо изгубили и нема га ко замијенити.

Аутор: Ненад Јовановић

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане вијести:

Јулија Кош: Зашто ћутите о срамоти у Јасеновцу?

Поводом Комеморације у Јасеновцу – писмо Јулије Кош велепосланицима у Загребу – 14.04.2011.

Кош: Морала сам да реагујем због језивог поздрава