Jubilej „Novosti“: Milan Tepić kao Stevan Sinđelić

Zapisi o nastanku, prohujalom vremenu, usponu, greškama i ljudima.

RAT! Strašna, zlokobna reč, sve češće se ispisivala na stranicama domaće štampe početkom devedesetih godina. Novinari „Novosti“ našli su se na novom, dotad najtežem ispitu. Sa prvim sukobima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini naši reporteri pojavili su se na prvim linijama frontova.

Tuđmanov pohod na ostvarenje „tisućletnog sna Hrvata“ o samostalnoj državi probudio je mračne duhove prošlosti u kolektivnom sećanju srpskog naroda u Hrvatskoj. Formiranje SAO Krajine bio je izraz bunta Srba iz Hrvatske protiv njihove marginalizacije, povampirenja ustaštva i rehabilitacije tekovina NDH.

I dok su oko Knina i Pakraca nicale blokade puteva prvi reporteri našeg lista kretali su na poprišta predstojećih ogorčenih borbi.

Dopisnik „Novosti“ Rade Matijaš predantno je javljao o odlukama kninske skupštine opštine o korišćenju ćiriličnog pisma, srpskih znamenja i autonomnim pravima za koja su se Srbi zalagali. Prve cevi podignute su u Pakracu, gde je s proleća 1990. danima trajala blokada opštinske zgrade. Rat se, uprkos napetoj i mučnoj atmosferi, još uvek pisao pod navodnicima.

Beograd je iznenada i gotovo bez najave dobio preokupaciju čije je središte bilo daleko od Kninske Krajine. Deveti mart i događaji koji su sledili postaće ugaoni kamen tek stvorene srpske opozicione scene.

„U neredima pala krv“, glasio je naslov na prvoj strani „Novosti“ od 10. marta 1990. ilustrovan prizorom kolone tenkova ispred Savezne skupštine. Demonstracije iza kojih je stajao SPO Vuka Draškovića i nekoliko manjih stranaka i pokreta izazvale su tektonski poremećaj u državi, a naš list povećavao je broj strana sa izveštajima o nemirima u svakom svojem izdanju. U beogradskom – čak devet!

SVEGA desetak dana ranije gost „Novosti“ bio je Zoran Đinđić, u to vreme samo član Glavnog odbora Demokratske stranke. U razgovoru sa našom novinarkom Draganom Đurić, danas Čabarkapom, detaljno je obrazlagao svoje viđenje opozicije najavljujući veliki miting – za jun.

„Danas je u Srbiji napadnuta najveća vrednost našeg naroda, a i naše zemlje. Ugrožen je mir. Snagama haosa i bezumlja Srbija će se suprotstaviti svim ustavnim sredstvima. Državni organi upotrebiće sva svoja ovlašćenja u interesu građana Srbije i nikome neće dopustiti da seje haos i nasilje“, prenele su „Novosti“ na prvoj strani izjavu Slobodana Miloševića izgovorenu prethodne večeri u Dnevniku Radio-televizije Beograd.

Među demonstrantima bili su devetog marta i dramatične noći koja je usledila, kao i sutrašnjeg dana, reporteri Nebojša Vuković, Dragan Vujičić i Nebojša Vučinić. Ovaj trio izveštavao je o nastavku protesta, buni u Studentskom gradu, odlasku delegacije nezadovoljnih studenata kod Miloševića…

„Novosti“ su u svojim izveštajima tih bremenitih dana objektivno prenosile situaciju na ulicama. O tome svedoči i antologijska fotografija Dragane Milojević sa podignuta tri prsta pred vodenim topom ispred „Ruskog cara“, čiji je autor naš foto-reporter Predrag Mitić. Zahvaljujući Mitićevoj fotografiji Dragana je postala simbol devetomartovskog otpora Miloševićevom režimu.

Urednički komentari, međutim, bili su na liniji režimskog viđenja događaja. Demonstracije je u svom komentaru pod naslovom „Ožiljci nasilja“ osudio tadašnji glavni urednik „Novosti“ Rade Brajović. Novinari Ivan Lovrić i Dragoslav Spasojević svakodnevno su izveštavali o reagovanjima najviših državnih organa koji su, prema svojim političkim aršinima, imali i viziju i objašnjenje devetomartovskih lomova.

PAŽNjA javnosti sa političkih previranja u Srbiji vrlo brzo je prebačena na Hrvatsku, gde je rat već počinjao. Novinarka Milena Marković javlja se iz Osijeka, gde se tih dana među Hrvatima uveliko krčmilo oružje i uz to pevalo „Mi Hrvati ne pijemo vina, nego krvi brata Srbina“. Jovan Kesar i Dragoje Lukić u svom serijalu tekstova tragaju za korenom rata Srba i nove hrvatske vlasti, a reporteri kreću na prve linije sukoba.

Dopisnik „Novosti“ iz Podgorice Čedomir Prelević tih dana prvi put u karijeri postao je – ratni reporter. Njegov „sektor“ postalo je hercegovačko ratiše, sa redovnim višednevnim „izletima“ u Knin, Sinj, Benkovac, Gorski Kotar… Novinske stupce narednih meseci gotovo neprekidno je popunjavao jutarnjim, večernjim i ponoćnim raportima iz SAO Krajine, dubrovačkog ratišta, Zaleđa… Nepredvidiv reporterski put navešće ga ka Dubrovniku pod opsadom, gde će biti jedini srpski novinar koji je prošetao izolovanim Stradunom. Na ratnim stazama i bogazima društvo su mu pravili Momir Čabarkapa i Savo Gregović.

Ništa manja iskušenja nisu sačekivala ni naše reportere iz Zapadnog Srema, Slavonije i Baranje. To je bio teren Miroslava Stefanovića, Milana Žagarca, često Dušana Stojića i neumorne Milene Marković, koja nije žalila reporterske snage i umeća da prođe svuda odakle su svi drugi bežali. I danas se pamti veliki serijal njenih reportaža pod naslovom „Pedeset dana u paklu Vukovara“, koji je čitaocima verno preneo sve strahote rata.

Sa ličko-dalmatinskog ratišta javljao se Rade Matijaš, potpomognut novinarima upućivanim iz beogradske redakcije Borom Međedovićem, Draganom Vujičićem, Uglješom Balšićem, Stojanom Drčelićem…

NA REPORTERSKOM putu je tih dana bio i bard reportaže „Novosti“ Vlastimir Popović. Krstario je Slavonijom izveštavajući o patnji izbeglica, motivima dobrovoljaca, sudbinama nestalih u vihoru bratoubilačkih sukoba.

Novembra 1991. izveštači našeg lista poslali su izveštaj iz Vukovara, posle predaje hrvatskih gardista, dobrovoljaca i teritorijalaca. Svoje utiske iz vukovarskog blata i krvi ovako su zabeležili:

„Vukovar je grad strave i užasa. Od Negoslavaca do Borova sela na svakom koraku strahote rata. Razoreni domovi, porušene crkve, ljudski leševi koje niko ne uklanja“, glasi početak teksta. U dnu članka sa naslovom „Grad koga ima – i nema“ sasvim obični kratki potpisi „M. Marković i S. Dukić“. Dvoje svedoka užasa i stradanja, koji su svoje informacije i emocije delile sa hiljadama čitalaca „Novosti“.

Izveštaje sa ratišta iz Kninske Krajine, Like, Dalmacije, Hercegovine, Banije, Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema smenjivale su stranice na kojima se detaljno navodio sadržaj bezbrojnih mirovnih inicijativa. Udarni naslov 24. novembra 1991. glasio je „Od Krajine do Baranje – ratno stanje“.

U razradi teksta navedeno je da se „težište ratnih operacija prenosi prema Osijeku, a posebno je žestoko oko Laslova odakle stižu protivurečne informacije“, ali i da su odbijeni napadi na srpske položaje u Posavini i Zapadnoj Slavoniji.

ISTOG dana više od hiljadu kilometara daleko, u Ženevi, potpisan je jedan od dogovora između Slobodana Miloševića, Veljka Kadijevića, Franje Tuđmana, a uz posredničku ulogu Sajrusa Vensa. Bilo je to 14. po redu primirje od početka oružanih sukoba. Jedan od najvažnijih rezultata ovog sporazuma jeste mirni izlazak snaga JNA iz Hrvatske.

Ovaj sporazum nije važio nekoliko meseci ranije kada su jugoslovenski vojnici i oficiri bili opkoljeni u kasarni u Bjelovaru. Ovo je bila samo jedna od baza JNA na koje su se ostrvile hrvatske jedinice sastavljene od dobrovoljaca iz sveta, stranih plaćenika, vojnika dezertera i lokalnog stanovništva. Srpski narod prvi put je tih dana čuo za ime majora Milana Tepića, koji je izabrao smrt pre nego predaju kasarne.

„Milan Tepić kao Sinđelić“, bio je naslov koji je nekoliko dana kasnije najavio na prvoj strani novi broj „Novosti“. Tepić je kasnije proglašen narodnim herojem, a danas ima i spomenik u Beogradu.

Izvor: Večernje novosti

Vezane vijesti:

U ime časti – govor majora Milana Tepića

Održan pomen Narodnom heroju, majoru Milanu Tepiću