Јован Радуловић: Фашизам у Хрватској је пуштен с ланца, у „Олуји“ је почињен геноцид као и у Јасеновцу

Писац о страдању Срба, положаjу нашег народа у суседноj држави, власти, интелектуалцима..Хрвати своjу политику и даље граде на мржњи према Србима. Док буде параде у Книну, прогнани ће у Србиjи давати парастос

Јован Радуловић

ПРИЧА о Србима из Хрватске jе завршена. Све се некако, после великих догађаjа, смирило. Можда jе то и добро. Наравно, не кажем да jе сада боље онима што су тамо остали или да ми коjи смо овде мање патимо, али Срби су дошли на неку тачку где не очекуjу ни од кога помоћ и уздаjу се само у себе. Што се нас тиче – готово jе. Али, за Хрвате – ниjе. Они сву своjу политику и даље граде на мржњи према Србима. Не знам кога би они мрзели да нема Срба и какву би они политику водили да им ниjе антисрпске политике. И када Срби не даjу гласа од себе, они увек нађу начина да нешто кажу, да нам приговоре… Желе да српског народа тамо нема, и колико год могу и где год могу они чине да тако и буде.

Овако, двадесет година након „Олуjе“, утиске сабира писац Јован Радуловић. Књижевник, рођен у Полачи код Книна, готово целокупно стваралаштво посветио jе животу Срба у Хрватскоj, а догађаjе из „Олуjе“ описао jе у роману „Од Огњене до Благе Мариjе“.

У Хрватскоj jе последњи пут био пре двадесет година, после се ниjе враћао, нити мисли да се враћа.

– Ни за друге тамо нема повратка. Оно мало стариjих Срба се вратило и понеко млађи ко се ниjе снашао на страни и тамо углавном животаре. У посету им све мање одлази родбина, а и они коjи имаjу обновљене куће не иду тако често. Ја тамо скоро више родбине и немам. Они стариjи су помрли, млађи су далеко. Та прича jе завршена.

* Ових дана много се говори о томе да су Срби починили геноцид у Сребреници, а злочине над Србима нико, међутим, не помиње. Да ли jе „Олуjа“ геноцид?

– „Олуjа“ jесте геноцид. Као што jе геноцид над Србима почињен и за време Другог светског рата, али то се ниjе помињало, зато што смо након завршетка рата поново споjени у jедну државу. Тада jе речено – били су велики злочини, биле су jаме, Јасеновац, али ево сада ћемо да живимо заjедно и о томе треба што мање причати. И то jе некако заборављено.

* Да ли jе такве злочине могуће заборавити? Или се само ћутало и памтило? – Срби те злочине нису заборавили, али се ћутало. Сматрало се да те приче не треба подстицати. Морам да поменем jедну опасну мистификациjу коjу jе створио Владимир Дедиjер, а коjа се повремено поjави у jавности. Реч jе о тзв. Илековоj торбици коjа се налази негде у Загребу. У њоj се чува документ коjи су 1941. године потписали усташе и хрватски комунисти, а у коме су наведени заjеднички циљеви када jе реч о хрватскоj држави. То се раниjе увек крило, али не знам зашто се сада не обjави. Они су све урадили што су у том докумету зацртали. Створили државу, протерали Србе, постали члан ЕУ… То су били циљеви, они су их остварили, ми смо ту као Срби сметали, били жртве, нико ниjе имао да стане иза нас. Немаjу више никаквог разлога да криjу Илекову торбицу и оно што се у њоj

налази. Чувени усташки главешина Бранко Јелић jош jе у Берлину за време МАСПОК рекао да усташе и хрватски комунисти треба заjедно да реше питање хрватске државе. Али, тада jош ниjе било сазрело време. Али хрватски комунисти су све време док су били у заjедничкоj држави, радили на осамостаљењу Хрватске. Само се ниjе могло jавно о томе говорити. Чекали су и дочекали.

* У Хрватскоj jе за 4. август наjављена помпезна прослава поводом „Олуjе“, а у Београду се 5. августа обележава Дан жалости у знак сећања на злочине над Србима. Служи ли то ичему?

– Сви говоре о тоj паради у Книну. А jа питам шта на то кажу Срби. А они кажу да ће гледати да се тих дана склоне свима с очиjу. А што се тиче Београда, скупиће се Срби у Цркви Светог Марка, одржаће се парастос, писаће се о томе jош два-три дана и онда ће све поново потонути у заборав. Тако jе на сваку годишњицу. Ми коjи смо jавне личности чиjа jе књижевност везана за таj народ и таj jезик, радимо своj посао колико ко може. Пишемо књиге, не само jа, него има света коjи jе отуда дошао и тек када се овде нашао почео jе да пише неке веома добре приче. Не видим да ми ту можемо да урадимо нешто друго. Постоjе и профитери коjи улазе у странке и институциjе с циљем да добро живе и ћуте. Има доста таквих. Оваj други свет саставља краj с краjем, већ се изjедначио с народом овде, прилагодио се овом начину живота. Прилично се асимиловао.

* Наjзначаjниjе западне државе одбиле су учешће на паради у Загребу. Је ли то нека порука за Хрватску?

– То jе за њих споредна ствар. Они су помогли Хрватскоj када jе требало. Циљ jе био да се са Србима заврши што брже. Тако jе и било.

„ГОЛУБЊАЧА“ КАО ЦУНАМИ УМЕТНИЧКИ живот Јована Радуловића обележила jе драма „Голубњача“ коjа jе, како сам каже, изазвала прави цунами. Написао jе и романе „Браћа по матери“ (по њему jе снимљен истоимени филм), „Прошао живот“, као и збирке приповедака „Илинштак“, „Даље од олтара“, „Идеалан плац“… Готово сва дела награђивана су му. Добитник jе Октобарске награде града Београда, Андрићеве награде, награда „Исидора Секулић“, „Бора Станковић“, „Бранко Ћопић“, „Јоаким Вуjић“ „Петар Кочић“…

* Чини ли вам се да се фашизам у Хрватскоj враћа на велика врата?

– Фашизма jе у Хрватскоj увек било. Сада jе само пуштен с ланца. И то ниjе ништа чудно. У Хрватскоj jе обавеза да са нешто каже против Срба, друге теме као да не постоjе. На антисрпскоj кампањи добиjа се jедан броj гласова. Хрвати више немаjу кога да истераjу, а и оно мало Срба што jе остало смета им.

* Да ли ви веруjете у помирење међу народима бивше Југославиjе?

– То jе крупно питање и на њега ниjе лако одговорити. Ја у друге краjеве и међу друге нациjе не идем. Нисам члан ниjедне организациjе коjа би на томе инсистирала. То самим тим говори да jа у то не веруjем.

* Да ли инсистирање ЕУ на jакоj регионалноj сарадњи води у неке нове интеграциjе држава бивше СФРЈ?

– Не. Од тога нема ништа. То се распало и овако лоше ће климати ко зна колико. Долазиће нам из света да причаjу приче, да нас тобоже мире, али од тога нема ништа.

* Шта би Београд требало да уради, па да колико-толико помогне хрватским Србима?

– Не треба пустити то тамо наравно. Али нема овде ко да потегне питање имовине и свега онога што су Срби тамо имали, а нису мало имали.

* Живот и муке Срба у Хрватскоj ви сте описали у своjим делима. Пишете ли сада нешто?

– Од када ми jе здравље попустило, веома мало.

* Како данас гледате на „Голубњачу“, коjа jе обележила ваше стваралаштво, али и цео jедан период?

– Сада ће 33 године од премиjере у Новом Саду и одмах после тога jедне велике хаjке и повике. То jе већ далеко иза нас. Али jе догађаj био упечатљив и обележио jе таj период. Када се навршило 30 година од премиjере „Голубњаче“, рекао сам, помало провокативно, да би много хваљени млади хрватски редитељ Оливер Фрљић требало да постави „Голубњачу“ у Загребу. Ако jе толико храбар и ако већ може у Београду у Атељеу 212 да постави представу о Зорану Ђинђићу, ето му доброг изазова и прилике да постави „Голубњачу“ у Загребу.

„ОЛУЈА“ ЧАМИ У ФИОЦИ* Пре петнаестак година написали сте сериjу о „Олуjи“, али она никада ниjе угледала светло дана. Знате ли шта jе с тим рукописом?- Ја сам добио понуду РТС 2001. године, да напишем сериjу о „Олуjи“, мислио сам да то не умем, али jе руководство РТС мислило да умем. Сео сам и за кратко време урадио сериjу коjа коjа се зове „Полача – Оквил“ о томе шта бива са jедном породицом од тог 4. августа 1995. па док се негде не распрши и одсели. Ми смо имали озбиљне разговоре да се то сними, онда jе убиjен Ђинђић, промењено jе руководство ТВ и то jе завршило у фиоци. Ја сам од две епизоде те сериjе написао роман „Од Огњене до Благе Мариjе“, коjи jе доживео више издања и врло jе читан. Када сам таj проjекат помињао људима на ТВ, увек ми jе говорено да то много кошта. Не веруjем да ће то икада бити снимљено, нити ми то више нешто значи.

* Зашто су се интелектуалци у Србиjи повукли и избегаваjу да изнесу став о неким од наjважниjих државних и националних питања?

– Претеруjе се са поjмом интелектуалци и с тим колико њихов положаj може бити важан. Неки коjи су важили за непоткупљиве интелектуалце удомили су се у странкама и институциjама и гледаjу своjа посла. Затим, то се све раслоjило – постоjи друга Србиjа, трећа Србиjа, Жене у црном и не видим неки jединствен интелектуални фронт коjи би исковао неки заjеднички став. А тешко и да би то некоме допрло до ушиjу. Данас су важни таблоиди, сумњиве школе и факултети.

* Да ли, као писац, имате неке контакте са институциjама, као на пример са Министарством културе?

– Ја нисам у контакту ни са влашћу ни са опозициjом. Од 1990. године ово jе прва власт у коjоj не познаjем никога. Док сам био управник градске библиотеке у Београду у Министарство културе сам само jедном завирио. Нити ме jе ко звао, нити сам се jа нудио. Пре две-три године срео сам на Саjму књига преводиоца Алена Капона коjи ми jе рекао да на француски преводи моj роман „Од Огњене до Благе Мариjе“, али да му jе потребна помоћ Министарства културе. Одговорио сам да му не могу помоћи jер никога тамо не познаjем. На томе jе све остало. После читам у новинама да су људи из неке комисиjе без имало стида предложили своjе књиге да се преведу. И нико се на то посебно не обазире и не каже види шта раде.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Вратили Андрића међу Хрвате или прича о jедноj малоj освети …

ПАРАСТОС И ДАЋА СРБИМА СТРАДАЛИМ У „ОЛУЈИ“ 5. АВГУСТА

ПАРАСТОС И МЕМОРИЈАЛНА АКАДЕМИЈА 5. АВГУСТА

Олуjа – Јадовно 1941