Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Otvoreno pismo Vladiki Jovanu Ćulibrku, gospodinu Aleksandru Vulinu i gospodinu Efraimu Zurofu
Preosvećeni vladiko slavonski Jovane, gospodine Vulin, gospodine Zurof.
Verujem da delite moj stav da je neizmerno važno očuvati sećanje na sve nevine žrtve, kao i adekvatno obeležiti svako mesto njihovog stradanja.
Žalosno je što se sluha i razumevanja, a možda i potrebe i dobre volje za neideološki pristup tome nije imalo ranije, ali živeli smo u neka druga vremena kada je ova država imala neke druge prioritete.
Već neko vreme u pripremi je Zakon o Starom sajmištu.
U pripremu Zakona o Starom sajmištu nisu uključeni predstavnici udruženja potomaka srpskih žrtava.
Iz medija smo mogli saznati da u pripremi tog zakona učestvuju predstavnici Saveza jevrejskih opština Srbije, Centra Simon Vizental u Izraelu, Komisije za utvrđivanje koncepcije uređenja Memorijalnog kompleksa Staro sajmište.
Nažalost, iako su u izradu zakona posredno uključeni predstavnici Srpske pravoslavne crkve i Republike Srbije, vrlo je primetan i nerazumljiv izostanak predstavnika udruženja potomaka žrtava koja se bave kulturom sećanja na srpske žrtve iz vremena Drugog svetskog rata.
Treba naglasiti da su radom tih udruženja postignuti značajni rezultati u memorijalizaciji stradanja srpskog naroda i da sva ta udruženja, bez obzira što u nazivu nose ime određenog stratišta, smatraju sve srpske žrtve jednako važnim i svojim.
Stradanje Jevreja i Roma na teritoriji bivše Jugoslavije, pa tako i Nezavisne Države Hrvatske je ipak bilo neuporedivo manjih razmera od stradanja Srba, te srazmerno tome može biti i obeleženo.
Dakle, od recimo tri zgrade kompleksa na Starom sajmištu, jevrejska i romska će biti manje od srpske.
Zanimljiv je zahtev Jevrejske zajednice o „autonomiji“ jevrejskog muzeja holokausta u okviru memorijalnog kompleksa na Starom sajmištu.
Od budžeta predviđenog za izgradnju i održavanje kompleksa, iznos za jevrejski i romski muzej će biti značajno manji nego iznos za srpski muzej, i tako redom, srazmerno broju žrtava i stradanju.
Drugačije ne bi trebalo, ne bi smelo, niti može.
Zanimljiv je zahtev Jevrejske zajednice o „autonomiji“ jevrejskog muzeja holokausta u okviru memorijalnog kompleksa na Starom sajmištu. Vi se, gospodine Zurof, pozivate na iskustva i standarde razvijene u memorijalizaciji jevrejskog stradanja u svetu.
Razumljivo, pošto slični standardi za memorijalizaciju srpskog stradanja ne postoje ni u Srbiji, a kamoli u svetu.
Autonomni jevrejski muzej, kao na primer Memorijalni muzej holokausta u Sjedinjenim Američkim Državama, Srbe u Bosni i Hercegovini, recimo, vidi na ovaj način: https://www.ushmm.org/confront-genocide/cases/bosnia-herzegovina , poredi holokaust sa navodnim masakrima u Srebrenici, koristeći izjave kompromitovanih beskrupuloznih lica, osvedočenih neprijatelja Srba i srpske države, kao svedočanstva srpske genocidnosti. Lep primer za to vidljiv je i na sledećim linkovima:
https://www.ushmm.org/confront-genocide/cases/bosnia-herzegovina/bosnia-video-gallery!
Da li bismo nešto slično mogli očekivati i u autonomnom jevrejskom muzeju na Starom Sajmištu?
Da li Republika Srbija zaista treba da dozvoli i finansira ovako nešto u sopstvenoj državi i o trošku sopstvenog naroda?
Da li će se Srbima naplaćivati ulaznice u autonomni muzej u kom će nas ubeđivati kako smo jedini krivci za sve što se na ovim prostorima dešavalo u zadnjih 100 godina?
U jeku aktuelnog buđenja uspavanog i nikad iskorenjenog ustaštva u Hrvatskoj, reakcije gospodina Zurofa i jevrejske zajednice su neočekivano mlake, dok u Srbiji ne zaziru od uticaja na zakonodavstvo.
Da li bi bilo pristojno da Srbi u logoru Dahau imaju spostvenu, autonomnu postavku?
Imajući sve ovo u vidu, prosečni poznavaoc hrvatskog ustaškog zločina bi očekivao da u vezi sa ovakvim zahtevima od strane jevrejske zajednice izvesna analogija mora da postoji i u okviru Spomen područja Jasenovac. Ipak, nije mi poznato da su tamo tražili autonoman muzej, iako je daleko veći broj pripadnika jevrejskog naroda stradao u Jasenovcu nego na Sajmištu.
U jeku aktuelnog buđenja uspavanog i nikad iskorenjenog ustaštva u Hrvatskoj, reakcije gospodina Zurofa i jevrejske zajednice su neočekivano mlake, dok u Srbiji ne zaziru od uticaja na zakonodavstvo.
Nije mi poznato da je jevrejska zajednica imala uticaja na donošenje zakona u Hrvatskoj.
Bolno je potomcima srpskih žrtava i osećaju kao veliku nepravdu kad im se ne vraća imovina, silom oteta precima još pre sedamdesetak godina. Još teže im pada kada se 75 godina nakon zločina vade kosti predaka iz hrvatskih jama i odnose u nepoznatom pravcu, bez najave, objašnjenja i prisustva potomaka i sveštenika Srpske pravoslavne Crkve. A nas potomaka ima, samo što nas niko ništa ne pita.
Bolno je i kada se davno oteta imovina žrtava koje danas nemaju živih potomaka, dodeljuje, u njihovo davno ugaslo ime, valjda, zajednici kojoj za života sigurno tu imovinu nisu zaveštali.
Kakav ekskluzivan zakon i pravo!
Ako bi se osnovala srpska zajednica, da li bi se oteta imovina žrtava bez krvnih naslednika, mogla njoj vratiti? Mnogi Srbi na rubu siromaštva bi joj se iskreno obradovali. I ne bi se libili da uzmu 950.000 bilo koje valute svake godine, narednih četvrt veka!
Da li samo ja vidim totalni apsurd u svemu ovom?
Da sve navedeno ne bude pogrešno shvaćeno, meni ne predstavlja problem to što se jevrejski narod bori za svoje žrtve i sećanje na njih.
Za potomke srpskih žrtava je jako teško da utiču i na srpske institucije, a kamoli da kreiraju zakone! Srbima se osporavaju i davno dokazane stvari. Ispada da smo svi jednaki, samo su neki jednakiji.
Naprotiv!
Kamo sreće da Srbi svoje žrtve nisu gurali pod tepih u ime raznih nakaznih ideologija. Problem je što Srbi, ma koliko se trudili, nikako ne uspevaju da dostignu taj nivo efikasnosti i sposobnosti koji jevrejski narod od samog početka održava na zavidnom nivou. Jevrejskoj zajednici se uvek brže i lakše izlazi u susret, dok potomke srpskih žrtava nigde ne zovu!
Za potomke srpskih žrtava je jako teško da utiču i na srpske institucije, a kamoli da kreiraju zakone! Srbima se osporavaju i davno dokazane stvari.
Ispada da smo svi jednaki, samo su neki jednakiji.
Još jedna krajnje bolna tema je broj žrtava u logoru smrti Jasenovac koji se godinama unazad potpuno neosnovano i nametnuto dovodi u pitanje. Ako je od žrtve na jasenovačkom stratištu ostao samo kostur, ali ne i prikačena etiketa sa imenom i prezimenom, to ne znači da kostur ne postoji.
Ako nemamo 700.000 popisanih imena, iz bilo kog razloga, a forenzičkim nalazima Državne komisije je još pre 50 godina dokazano da pod jasenovačkom travom leži 700.000 kostura, zašto je i kome sporan taj broj?
Kako može biti sporan?
Ko je taj kome smetaju srpske žrtve i ko otvoreno govori da je pominjanje njihovog broja nemoralno?
Od Republike Srbije, Republike Srpske i Srpske pravoslavne Crkve očekujemo uvažavanje, saradnju i pomoć.
Nigde u svetu nepoznavanje imena i prezimena žrtve ne dovodi u pitanje samo njeno postojanje. To je, izgleda, ekskluzivno pravo zadržano samo za srpske žrtve u Jasenovcu. I ne samo tamo.
Mi, potomci srpskih žrtava, bismo samo da radimo svoj posao na uspostavljanju kulture sećanja i prevencije genocida. Osećamo da je to dug koji imamo prema gotovo zaboravljenim precima i nevino postradalim pripadnicima srpskog naroda. To nas se itekako tiče!
Od Republike Srbije, Republike Srpske i Srpske pravoslavne Crkve očekujemo uvažavanje, saradnju i pomoć.
Ne zaboravimo da su imena tih, nama bezimenih žrtava, već u Knjizi večnosti, a da mi naša imena, svojim činjenjem ili nečinjenjem, tek treba da upišemo.
Autor je potomak žrtava genocida Nezavisne Države Hrvatske
Vezane vijesti:
