Jelena Kovačević: Povratak kući

Vratila sam se kući. / A gde bih mogla drugde otići. / Majke ni oca mi nema, nisu živi. / A kuda će i oni mrtvi nego kući svojoj biti. / Ko će ih sahraniti i voštanicu upaliti.

Jelena Kovačević (Foto: Lična arhiva)

Vratila sam se kući.
Prekrstila sam se ispred crkve.
U prvoj kući do crkve svinje razvlače tela.
Prepoznah dečaka lobanje prazne lica izbodena.
Na bregu trideset leševa, samo ženska i dečija tela.
Na par koraka od ove gomile krvi i mesa
kolevka prazna, bez deteta. Pod njom glava zdrobljena.
Ne prepoznajem da li je dečak ili devojčica.
U drugoj kući sedamdesetogodišnji starac luta.
U sobi mrtva dva sina i njegova stara kraj ognjišta mrtva.
Soba mala a krvi puna.
U trećoj kući otvorena ista praznina.
Dovratnik pao pod kuršumima.
Na podu leži žena prerezana grla, beo viri grkljan.
U četvrtoj kući otac nečiji u krv gleda u kolevci.
Pucali su mu u glavu ćerci.
U štali sam našla babu i dedu povezane lancima.
Babi su miševi oglodali noge, ostale su samo koske.
Vratila sam se kući.
A gde bih mogla drugde otići.
Majke ni oca mi nema, nisu živi.
A kuda će i oni mrtvi nego kući svojoj biti.
Ko će ih sahraniti i voštanicu upaliti.
Evo ima nas živih.
Preživeli smo da bismo na svome bili. 

Izvor: Stanje stvari