Јецај на очевом гробу

Чачак – У рат смо кренули заједно, истог часа, све три мушке главе из куће: отац Ранислав, мој старији брат Војин и ја, Војислав Станимировић. Мислили смо – брзо ћемо одбити напад непријатеља па ћемо поново живети у слози и љубави у свом Великом Поповцу код Петровца на Млави.

Тако своју исповест почиње најмлађи од тројице ратника из те честите куће, и ређа је у перо књижевника Антонија Ђурића. Па чемерно вели, на самом почетку:

„Али, ратни вихор понесе нас нежељеним стазама. Са њих се неће вратити ни отац ни брат. У том проклетом недобу они су навек оставили своје кости у туђини.“

Ево сведочанства, Војислављевог, шта се збило у међувремену…

„Брат Војин, који је био у Четвртом прекобројном пуку, није у ствари остао у туђини, погинуо је у својој земљи, на путу између Ракуше и Пећи. Никад нисам сазнао где му је гроб, нити под каквим је околностима умро. Причало се да је отишао да узме нарамак сена, спреман да плати, а тамо, поред пласта, чекали су га непознати људи и убили. Његови другови, који су у мрклој ноћи прижељкивали да се појави натраг, нису чули пуцањ. Нису се ни усуђивали да га траже.

Отац је био трећепозивац, последња одбрана, у земљи чувар ћуприје, у одступању – старина који је бодрио млађе да истрају. Само нас, своје синове, никад није храбрио.

Никад више није нас срео.

Отац је био у Деветом пуку. Последњи пут били смо заједно кад је Шваба ударио. После смо се распитивали један за другога. ’Видесте ли где моје синове?’– запиткивао је Ранислав, потежући за рукав војнике ма ког доба или рода. ’Знате ли где су моји Војин и Војислав?’ За та питања сазнао сам негде на Крфу. Ту сам чуо и да Војин није прешао Проклетије а да је отац негде тамо био рањен.

На Крфу ћу сазнати како је био сломљен болом кад је чуо да је изгубио своје синове. Ту је сусрео нашег комшију Михаила Живковића, који је био заблудно обавештен да смо убијени и Војин и ја… Заплакао је старац, затим негде нашао воштаницу и залалио је, за покој душе својих тића.

’Никад више нећу видети своје синове’, говорио је старац Михаилу Живковићу. ’И нећу моћи да их осветим, стар сам и болестан’.

За то време, ја сам се опорављао на Крфу, мало сам ојачао, могао сам да се крећем, па одем код командира чете на рапорт: ’Молим вас, господине капетане, да ми дозволите одсуство. Хоћу да тражим оца.’

Неко ми је рекао да је Ранислав у болници, видео га је, али није могао да се сети где је то било. Свеједно је, мислио сам, кренућу од једне до друге болнице, негде ћу га наћи. Отишао сам у најближу болницу, на Крфу, кога год сретнем питам за Ранислава Станимировића. Сусрећем милосрдне сестре, болничаре, лекаре, наше и Французе, Енглезе, питам, питам… Ништа. Нико не зна да ми каже где је мој отац, да ли је жив.

Рекоше ми, најпосле, да је пренет у болницу у Алжиру, у Кап Матифу. Одем опет код командира чете, за одсуство. Причам му где сам све био и како сам се распитивао. Гледао књиге болесника, спискове умрлих, али оца нисам нашао. А он, командир, вели: ’Иди, Војиславе, иди у Бизерту, можда је тамо и очекује да га потражиш. Узми ово…’ Угура ми у шаку дукат. ’Може ти затребати, Војиславе’ – рече ми и чврсто стеже десницу.

Девет дана трагао сам за оцем и за то време посетио шест болница. Најзад, иза Алжира, у Кап Матифу, указа ми се нада. У болничком дворишту, на благом сунцу, наиђем на групу болесника. Неки су на штакама, без ноге, на другима се види да су болесни иако без рана, исцрпљени, мршави. Питам за оца. ’Је ли то онај високи, дугих бркова, деда Ране га зову?’ – пита ме један из групе. ’Из околине Пожаревца?’ ’Јесте’, кажем, ’има дуге седе бркове, из околине Пожаревца је. Како да га нађем?’

Чекам одговор а болесник се наједном сневесели, нека га туга обузе, одмахну руком и рече: ’Дај боже, пријатељу, да је жив. Ја сам га видео пре три дана…’

Наиђем на једну Францускињу, болничарку. Сретох је у ходнику. Говори мало српски па је лепо замолим да ми покаже у којој је соби Ранислав Станимировић, деда Ране, бркајлија, мој отац. Рекох јој да је девети дан како га тражим, све сам савезничке и српске болнице обиграо.

Очи ове племените Францускиње испунише се сузама и мени би јасно да сам закаснио, да више нећу видети мог доброг оца, мој узор у истрајности и поштењу, у доброти и племенитости. Умро је пре три дана. Нађох његове другове, оне што су лежали у креветима поред. Причају ми да је спомињао своје синове, родну кућу, отаџбину. Беше сахрањен на гробљу, недалеко од болнице. Све до сутона седео сам више његове крстаче, и тихо јецао. Воштанице сам купио за онај дукат што ми га даде командир чете, Војин Марјановић. То је била последња пара коју сам имао у џепу.“

Аутор: Гвозден Оташевић

Извор: Политика