Jecaj na očevom grobu

Čačak – U rat smo krenuli zajedno, istog časa, sve tri muške glave iz kuće: otac Ranislav, moj stariji brat Vojin i ja, Vojislav Stanimirović. Mislili smo – brzo ćemo odbiti napad neprijatelja pa ćemo ponovo živeti u slozi i ljubavi u svom Velikom Popovcu kod Petrovca na Mlavi.

Tako svoju ispovest počinje najmlađi od trojice ratnika iz te čestite kuće, i ređa je u pero književnika Antonija Đurića. Pa čemerno veli, na samom početku:

„Ali, ratni vihor ponese nas neželjenim stazama. Sa njih se neće vratiti ni otac ni brat. U tom prokletom nedobu oni su navek ostavili svoje kosti u tuđini.“

Evo svedočanstva, Vojislavljevog, šta se zbilo u međuvremenu…

„Brat Vojin, koji je bio u Četvrtom prekobrojnom puku, nije u stvari ostao u tuđini, poginuo je u svojoj zemlji, na putu između Rakuše i Peći. Nikad nisam saznao gde mu je grob, niti pod kakvim je okolnostima umro. Pričalo se da je otišao da uzme naramak sena, spreman da plati, a tamo, pored plasta, čekali su ga nepoznati ljudi i ubili. Njegovi drugovi, koji su u mrkloj noći priželjkivali da se pojavi natrag, nisu čuli pucanj. Nisu se ni usuđivali da ga traže.

Otac je bio trećepozivac, poslednja odbrana, u zemlji čuvar ćuprije, u odstupanju – starina koji je bodrio mlađe da istraju. Samo nas, svoje sinove, nikad nije hrabrio.

Nikad više nije nas sreo.

Otac je bio u Devetom puku. Poslednji put bili smo zajedno kad je Švaba udario. Posle smo se raspitivali jedan za drugoga. ’Videste li gde moje sinove?’– zapitkivao je Ranislav, potežući za rukav vojnike ma kog doba ili roda. ’Znate li gde su moji Vojin i Vojislav?’ Za ta pitanja saznao sam negde na Krfu. Tu sam čuo i da Vojin nije prešao Prokletije a da je otac negde tamo bio ranjen.

Na Krfu ću saznati kako je bio slomljen bolom kad je čuo da je izgubio svoje sinove. Tu je susreo našeg komšiju Mihaila Živkovića, koji je bio zabludno obavešten da smo ubijeni i Vojin i ja… Zaplakao je starac, zatim negde našao voštanicu i zalalio je, za pokoj duše svojih tića.

’Nikad više neću videti svoje sinove’, govorio je starac Mihailu Živkoviću. ’I neću moći da ih osvetim, star sam i bolestan’.

Za to vreme, ja sam se oporavljao na Krfu, malo sam ojačao, mogao sam da se krećem, pa odem kod komandira čete na raport: ’Molim vas, gospodine kapetane, da mi dozvolite odsustvo. Hoću da tražim oca.’

Neko mi je rekao da je Ranislav u bolnici, video ga je, ali nije mogao da se seti gde je to bilo. Svejedno je, mislio sam, krenuću od jedne do druge bolnice, negde ću ga naći. Otišao sam u najbližu bolnicu, na Krfu, koga god sretnem pitam za Ranislava Stanimirovića. Susrećem milosrdne sestre, bolničare, lekare, naše i Francuze, Engleze, pitam, pitam… Ništa. Niko ne zna da mi kaže gde je moj otac, da li je živ.

Rekoše mi, najposle, da je prenet u bolnicu u Alžiru, u Kap Matifu. Odem opet kod komandira čete, za odsustvo. Pričam mu gde sam sve bio i kako sam se raspitivao. Gledao knjige bolesnika, spiskove umrlih, ali oca nisam našao. A on, komandir, veli: ’Idi, Vojislave, idi u Bizertu, možda je tamo i očekuje da ga potražiš. Uzmi ovo…’ Ugura mi u šaku dukat. ’Može ti zatrebati, Vojislave’ – reče mi i čvrsto steže desnicu.

Devet dana tragao sam za ocem i za to vreme posetio šest bolnica. Najzad, iza Alžira, u Kap Matifu, ukaza mi se nada. U bolničkom dvorištu, na blagom suncu, naiđem na grupu bolesnika. Neki su na štakama, bez noge, na drugima se vidi da su bolesni iako bez rana, iscrpljeni, mršavi. Pitam za oca. ’Je li to onaj visoki, dugih brkova, deda Rane ga zovu?’ – pita me jedan iz grupe. ’Iz okoline Požarevca?’ ’Jeste’, kažem, ’ima duge sede brkove, iz okoline Požarevca je. Kako da ga nađem?’

Čekam odgovor a bolesnik se najednom sneveseli, neka ga tuga obuze, odmahnu rukom i reče: ’Daj bože, prijatelju, da je živ. Ja sam ga video pre tri dana…’

Naiđem na jednu Francuskinju, bolničarku. Sretoh je u hodniku. Govori malo srpski pa je lepo zamolim da mi pokaže u kojoj je sobi Ranislav Stanimirović, deda Rane, brkajlija, moj otac. Rekoh joj da je deveti dan kako ga tražim, sve sam savezničke i srpske bolnice obigrao.

Oči ove plemenite Francuskinje ispuniše se suzama i meni bi jasno da sam zakasnio, da više neću videti mog dobrog oca, moj uzor u istrajnosti i poštenju, u dobroti i plemenitosti. Umro je pre tri dana. Nađoh njegove drugove, one što su ležali u krevetima pored. Pričaju mi da je spominjao svoje sinove, rodnu kuću, otadžbinu. Beše sahranjen na groblju, nedaleko od bolnice. Sve do sutona sedeo sam više njegove krstače, i tiho jecao. Voštanice sam kupio za onaj dukat što mi ga dade komandir čete, Vojin Marjanović. To je bila poslednja para koju sam imao u džepu.“

Autor: Gvozden Otašević

Izvor: Politika