JANjA GAĆEŠA: NE SMEMO ZABORAVITI KOSOVSKE ŽRTVE

Od dolaska pripadnika međunarodne zajednice na Kosovo i Metohiju dogodilo se mnogo toga, gotovo
ništa dobro po Srbe. Mnogo toga pamtimo, ali ono što je naš pečat, ono po čemu smo obeleženi, jesu zločini nad nama. Protežu se Pokrajinom kao vena, od Merdara do Goraždevca. Tom venom prolazi sećanje, tuga i strah! Kada se pređe administrativna linija prvo vas dočeka mesto Livadice, gde je 16. februara

2001. godine u vazduh dignut autobus Niš-ekspresa koji je saobraćao na relaciji
Niš-Gračanica. U raznesenom autobusu bilo je oko 60 putnika a zvanični broj nastradalih
je 12. Nastradao je dvogodišnji Danilo, zajedno sa roditeljima. Autobus je raznesen
sa 100 kilograma TNT eksploziva smeštenog u odvodu ispod puta. Osumnjičeni Fljorim
Ejupi u junu 2008. godine osuđen je na 40 godina zatvora za ubistvo 12 i pokušaj
ubistva ostalih putnika. Na slobodu je pušten godinu dana posle jer je glavni dokaz
odbačen. Bio je to opušak cigarete, koji je nađen na mestu odakle je eksploziv aktiviran,
a za koji je DNK analiza potvrdila da pripada Ejupiju. Odbačen je jer je zavedeno
da je u UN bazu podataka stigao tek četiri dana nakon eksplozije. Samim tim što
se ne zna gde je bio četiri dana odbačen je kao glavni dokaz. Podsetimo, istragu
su vodili timovi UNMIK-a, a Fljorim Ejupi je poznat i po tome što je „uspeo da pobegne“
iz američke baze Bondstil kod Uroševca.

SMRT STOLIĆA Dok prolazite
Livadice i u glavi, po ko zna koji put, preživljavate agoniju čekanja svojih rođaka
i prijatelja jer ne znate da li su živi, znate samo da je jedan autobus raznesen,
već ste stigli u centralni deo Kosova i Metohije. Tu je Obilić, Staro Gracko 20
kilometara više.

U Obiliću je četvrtog jula 2003. godine, u svojoj porodičnoj kući na smrt pretučena tročlana
porodica Stolić, a potom je kuća upaljena. Ubijeni su Slobodan, Radmila i njihov sin
Ljubinko. Istraga o ovom slučaju je u toku, a od UNMIK policije preuzeo ju je EULEKS.
Sa slikom upaljene kuće pred očima, Jagode Stolić koja kuka u dvorištu za svojim
roditeljima i bratom, dok iza žutih traka na samom ulazu u kuću, pripadnici UNMIK
policije jedu banane i smeju se, već ste stigli u Staro Gracko.

Iza tog sela Srba više nema. Svoj opstanak Starograđani su platili krvlju. U Starom Gracku
je na žetvi 23. jula 1999. godine ubijeno četrnaestoro meštana. Ubijeni su takozvanim
dum-dum mecima iz neposredne blizine. Njihova tela prvo su pronašli meštani, a potom
i britanski vojnik iz sastava KFOR-a. UNMIK policija je u oktobru 2007. godine,
uhapsila Maljzima Bitićija iz susednog sela Veliki Alaš zbog sumnje da je učestvovao
u tom ubistvu, ali je posle dva meseca pušten zbog nedostatka dokaza. EULEKS je
preuzeo istragu od UMNIK-a, ubice su i dalje na slobodi.

Kretanje kroz Metohiju podseća vas, između ostalog, na desetine hiljada praznih srpskih kuća,
opljačkanih, zapaljenih, porušenih, uzurpiranih. Na muke i nevolje povratnika, torturu
koju svakodnevno trpe, i onda stignete u Goraždevac podno Prokletija. Samo vas na
trenutak ta čudesna planina vrati u vreme kada je hrabra srpska vojska gola, bosa
i gladna tuda prošla, a potom preko Albanije stigla do Grčke, jer se odmah setite
13. avgusta 2003. godine i reke Bistrice. Na obali pomenute reke, nekoliko stotina
metara udaljene od sela, ubijeni su sedamnaestogodišnji Ivan Jovović i desetogodišnji
Pantelija Dakić. Teško su ranjeni Marko Bogićević, Dragana Srbljak, Bogdan Bukumirić
i Đorđe Ugrenović. Pucali su u decu! Tog dana, na oko šezdesetoro dece iz Goraždevca
pucano je iz automatskog oružja iz šumarka preko puta reke. Niko, još uvek, nije
odgovarao za ovaj zločin! Misija EULEKS je preuzela istragu od UNMIK-a i pre dve
godine je zatvorila. Kažu, nema dokaza!

NIKO NIJE KRIV „Nemojte, molim vas kao Boga, više nikada da me pitate kako mi je. Već devet godina ponavljam jednu istu priču, ne mogu više. Ja očekujem da neko iz Beograda, neko ko radi u EULEKS-u, meni kaže šta su do sada uradili. Čekam da mi se da nada da će ubice Ivana
i Pante biti kažnjene. Da mi neko kaže da se za jedan korak istraga pomakla. Jedina
novost u istrazi jeste da je ona obustavljena. Znači li to da niko nije kriv? Da
smo krivi mi što smo ih rodili, što su otišli da se igraju i kupaju na reci?“

Ovim rečima se Senka Jovović, majka ubijenog Ivana, obratila novinarima na obeležavanju
devetogodišnjice njegovog ubistva.

Davno smo shvatili da istina i oni koji su na njenoj strani nisu saveznici „demokratske“
Evrope i njenog prekookeanskog brata. Ne uklapamo se u njihov plan, i zato naše žtrve
za njih nemaju baš nikakav značaj. Svesni smo da ćemo biti „istraga u toku“ još dugo,
možda zauvek, ali i krivi što smo rođeni ovde i što smo Srbi. Ubijaće nas i dalje,
jer ih zato niko ne kažnjava, sve je tu jasno. Srbi na Kosovu i Metohiji žive sa
pomenutim i mnogim drugim zločinima, recimo ubistvom Dimitrija Popovića u Gračanici
ili najnovijem, Jevtića u Talinovcu, ali i mnogih drugih. Nema dana da se žrtve
ne pomenu na poslu, kući, na slavama i drugim okupljanjima. To je naša glavna tema.
Ali ni to nije dovoljno.

Problem je što se javnost u Srbiji seti žrtava jednom godišnje, u minut i nekoliko sekundi priloga na televiziji. Na kraju priloga, o jednom od pomenutih ubistava, nabroje se i ostala
tri, kao „najveći zločini od dolaska međunarodnih snaga“. Pošto ubice ni u jednom
slučaju nisu otkrivene i kažnjene, žrtve su bukvalno pretvorene u, nekome možda i
dosadni, statistički podatak. Jer, svake godine sve nas je manje na parastosima,
a predstavnika naših vlasti nema nigde. Obrate se saopštenjem za medije iz Beograda,
i to je to. Da na taj dan budu sa porodicama i narodom, ne pada im na pamet. Kako
onda da od njih očekujemo da predstavnicima međunarodne zajednice, uvek i na svakom
mestu, govore da najveću odgovornost za svaki zločin snose upravo oni. Za traljavost,
nebrigu! Da im kažu da nam je dosta njihovih licemernih osuda, sve dok delom ne dokažu
suprotno. Kako da od njih to očekujemo kada nisu sa nama na parastosu u Obiliću,
Livadicama, Goraždevcu, Starom Gracku, Gračanici….

Šef kancelarije za Kosovo i Metohiju, Aleksandar Vulin, skoro reče da će se čuti glas Srba sa Kosova i Metohije. I ovo je naš glas, neka nam istinom i pravdom otklone pečat žtrtava koji nosimo decenijama, a posebno poslednjih 13 godina. Ne smemo zaboraviti ni jednog ubijenog
Srbina, ne smemo, jer se ubice i dalje slobodno šetaju.
Dok se to ne uredi, nema poverenja u međunarodnu nzajednicu, nema normalnog i zajedničkog života.

Izvor: NOVI STANDARD