ЈАЊА ГАЋЕША: НЕ СМЕМО ЗАБОРАВИТИ КОСОВСКЕ ЖРТВЕ

Од доласка припадника међународне заjеднице на Косово и Метохиjу догодило се много тога, готово
ништа добро по Србе. Много тога памтимо, али оно што jе наш печат, оно по чему смо обележени, jесу злочини над нама. Протежу се Покраjином као вена, од Мердара до Гораждевца. Том веном пролази сећање, туга и страх! Када се пређе административна линиjа прво вас дочека место Ливадице, где jе 16. фебруара

2001. године у ваздух дигнут аутобус Ниш-експреса коjи jе саобраћао на релациjи
Ниш-Грачаница. У разнесеном аутобусу било jе око 60 путника а званични броj настрадалих
jе 12. Настрадао jе двогодишњи Данило, заjедно са родитељима. Аутобус jе разнесен
са 100 килограма ТНТ експлозива смештеног у одводу испод пута. Осумњичени Фљорим
Еjупи у jуну 2008. године осуђен jе на 40 година затвора за убиство 12 и покушаj
убиства осталих путника. На слободу jе пуштен годину дана после jер jе главни доказ
одбачен. Био jе то опушак цигарете, коjи jе нађен на месту одакле jе експлозив активиран,
а за коjи jе ДНК анализа потврдила да припада Еjупиjу. Одбачен jе jер jе заведено
да jе у УН базу података стигао тек четири дана након експлозиjе. Самим тим што
се не зна где jе био четири дана одбачен jе као главни доказ. Подсетимо, истрагу
су водили тимови УНМИК-а, а Фљорим Еjупи jе познат и по томе што jе „успео да побегне“
из америчке базе Бондстил код Урошевца.

СМРТ СТОЛИЋА Док пролазите
Ливадице и у глави, по ко зна коjи пут, преживљавате агониjу чекања своjих рођака
и приjатеља jер не знате да ли су живи, знате само да jе jедан аутобус разнесен,
већ сте стигли у централни део Косова и Метохиjе. Ту jе Обилић, Старо Грацко 20
километара више.

У Обилићу jе четвртог jула 2003. године, у своjоj породичноj кући на смрт претучена трочлана
породица Столић, а потом jе кућа упаљена. Убиjени су Слободан, Радмила и њихов син
Љубинко. Истрага о овом случаjу jе у току, а од УНМИК полициjе преузео jу jе ЕУЛЕКС.
Са сликом упаљене куће пред очима, Јагоде Столић коjа кука у дворишту за своjим
родитељима и братом, док иза жутих трака на самом улазу у кућу, припадници УНМИК
полициjе jеду банане и смеjу се, већ сте стигли у Старо Грацко.

Иза тог села Срба више нема. Своj опстанак Старограђани су платили крвљу. У Старом Грацку
jе на жетви 23. jула 1999. године убиjено четрнаесторо мештана. Убиjени су такозваним
дум-дум мецима из непосредне близине. Њихова тела прво су пронашли мештани, а потом
и британски воjник из састава КФОР-а. УНМИК полициjа jе у октобру 2007. године,
ухапсила Маљзима Битићиjа из суседног села Велики Алаш због сумње да jе учествовао
у том убиству, али jе после два месеца пуштен због недостатка доказа. ЕУЛЕКС jе
преузео истрагу од УМНИК-а, убице су и даље на слободи.

Кретање кроз Метохиjу подсећа вас, између осталог, на десетине хиљада празних српских кућа,
опљачканих, запаљених, порушених, узурпираних. На муке и невоље повратника, тортуру
коjу свакодневно трпе, и онда стигнете у Гораждевац подно Проклетиjа. Само вас на
тренутак та чудесна планина врати у време када jе храбра српска воjска гола, боса
и гладна туда прошла, а потом преко Албаниjе стигла до Грчке, jер се одмах сетите
13. августа 2003. године и реке Бистрице. На обали поменуте реке, неколико стотина
метара удаљене од села, убиjени су седамнаестогодишњи Иван Јововић и десетогодишњи
Пантелиjа Дакић. Тешко су рањени Марко Богићевић, Драгана Србљак, Богдан Букумирић
и Ђорђе Угреновић. Пуцали су у децу! Тог дана, на око шездесеторо деце из Гораждевца
пуцано jе из аутоматског оружjа из шумарка преко пута реке. Нико, jош увек, ниjе
одговарао за оваj злочин! Мисиjа ЕУЛЕКС jе преузела истрагу од УНМИК-а и пре две
године jе затворила. Кажу, нема доказа!

НИКО НИЈЕ КРИВ „Немоjте, молим вас као Бога, више никада да ме питате како ми jе. Већ девет година понављам jедну исту причу, не могу више. Ја очекуjем да неко из Београда, неко ко ради у ЕУЛЕКС-у, мени каже шта су до сада урадили. Чекам да ми се да нада да ће убице Ивана
и Панте бити кажњене. Да ми неко каже да се за jедан корак истрага помакла. Једина
новост у истрази jесте да jе она обустављена. Значи ли то да нико ниjе крив? Да
смо криви ми што смо их родили, што су отишли да се играjу и купаjу на реци?“

Овим речима се Сенка Јововић, маjка убиjеног Ивана, обратила новинарима на обележавању
деветогодишњице његовог убиства.

Давно смо схватили да истина и они коjи су на њеноj страни нису савезници „демократске“
Европе и њеног прекоокеанског брата. Не уклапамо се у њихов план, и зато наше жтрве
за њих немаjу баш никакав значаj. Свесни смо да ћемо бити „истрага у току“ jош дуго,
можда заувек, али и криви што смо рођени овде и што смо Срби. Убиjаће нас и даље,
jер их зато нико не кажњава, све jе ту jасно. Срби на Косову и Метохиjи живе са
поменутим и многим другим злочинима, рецимо убиством Димитриjа Поповића у Грачаници
или наjновиjем, Јевтића у Талиновцу, али и многих других. Нема дана да се жртве
не помену на послу, кући, на славама и другим окупљањима. То jе наша главна тема.
Али ни то ниjе довољно.

Проблем jе што се jавност у Србиjи сети жртава jедном годишње, у минут и неколико секунди прилога на телевизиjи. На краjу прилога, о jедном од поменутих убистава, наброjе се и остала
три, као „наjвећи злочини од доласка међународних снага“. Пошто убице ни у jедном
случаjу нису откривене и кажњене, жртве су буквално претворене у, некоме можда и
досадни, статистички податак. Јер, сваке године све нас jе мање на парастосима,
а представника наших власти нема нигде. Обрате се саопштењем за медиjе из Београда,
и то jе то. Да на таj дан буду са породицама и народом, не пада им на памет. Како
онда да од њих очекуjемо да представницима међународне заjеднице, увек и на сваком
месту, говоре да наjвећу одговорност за сваки злочин сносе управо они. За траљавост,
небригу! Да им кажу да нам jе доста њихових лицемерних осуда, све док делом не докажу
супротно. Како да од њих то очекуjемо када нису са нама на парастосу у Обилићу,
Ливадицама, Гораждевцу, Старом Грацку, Грачаници….

Шеф канцелариjе за Косово и Метохиjу, Александар Вулин, скоро рече да ће се чути глас Срба са Косова и Метохиjе. И ово jе наш глас, нека нам истином и правдом отклоне печат жтртава коjи носимо децениjама, а посебно последњих 13 година. Не смемо заборавити ни jедног убиjеног
Србина, не смемо, jер се убице и даље слободно шетаjу.
Док се то не уреди, нема поверења у међународну нзаjедницу, нема нормалног и зajeдничког живота.

Извор: НОВИ СТАНДАРД