Jadovno – stravična posljedica puča od 27. marta 1941.

Latinica

Odlomci tekstova preuzeti iz knjige:

MIODRAG JANKOVIĆ – VELjKO LALIĆ

KNEZ PAVLE – ISTINA O 27. MARTU

CARSTVO NEBESKO

U DOBA nemačkog ultimatuma, Vinston Čerčil je pisao jugoslovenskom premijeru Dragiši Cvetkoviću upozoravajući ga da će ukoliko potpiše Trojni pakt „počiniti zločin Bugarske“ i spustiti se na ulogu „ortaka u pokušaju da se ubije Grčka“.

Jugosloveni, Turci i Grci moraju zajedno da udare, vikao je Čerčil koji je svom ambasadoru u Beogradu Ronaldu Kembelu otvoreno poručivao „da gnjavi, muči i ujeda“ kneza Pavla i njegove ministre.

Vrhunac je bio kada se britanski državni sekretar za Indiju Leopold Ejmeri preko Bi-Bi-Sija odjednom obratio Srbima; ne više Jugoslovenima.

Pozivajući se na hrabrost u Prvom svetskom ratu pitao je zašto bi sada Srbi svu slavu Grcima, i sebe svrstali s Bugarima i Rumunima. Saveznici će dobiti rat, uveravao je sada Srbe, jer Hitler ne može da nadjača Englesku i Ameriku zajedno. Onda se direktno obratio studentima i sveštenstvu, koji su kako je rekao, godinama održavali plamen nacionalnog duha.

Engleski Guverner poziva i na tradicije Kosova i junačkog cara Lazara koji je više voleo nebesko nego zemaljsko carstvo. Na kraju vatrenog govora, Ejmeri je uzviknuo kako jugoslovenska vlada ne može:

„…. Imati pravo da jednim potpisom opiše čast i nezavisnost šesnaest miliona ljudi. Ako narod jasno pokaže kako u pristupu osovinskom paktu gleda izdaju časti i nezavisnosti, onda je to dužnost vlade da pita narod pre nego što potpiše pakt. Ne, za to nije kasno. Čitava budućnost Jugoslavije nalazi se na rubu ponora“.

….Nekoliko dana kasnije, 3. aprila, Ruzvelt je u Beloj kući primio jugoslovenskog ambasadora Konstantina Fotića i na kraju srdačnog razgovora rekao: „Zar ne mislite da bi za vas Srbe bilo mnogo bolje da opet postanete homogena država tako što ćete se odvojiti od svojih zapadnih delova? Ponovo biste bili jaki i ne biste trošili snagu na one beskonačne unutrašnje probleme i rasprave.“

Posle bombardovanja Beograda, Ruzvelt je kralju Petru uputio novi telegram:

„Sjedinjene Države su duboko potresene ničim izazvanom i nemilosrdnom agresijom naroda Jugoslavije. Vlada i narod Sjedinjenih Država s divljenjem prate hrabru samoodbranu naroda Jugoslavije, koja predstavlja najsvetliji primer njihovog tradicionalnog junaštva.“

„Samoodbrana“ jugoslovenske vojske „punoletnog“ kralja Petra II trajala je svega dvanaest dana. U južnoj Srbiji Nemcima se predalo 40.000 vojnika i odmah su pali Skoplje i Bitolj, dok je u svim jedinicama u kojima je bilo Hrvata došlo do izdaja, dezertiranja, ubijanja starešina srpske nacionalnosti.

Komunisti su se svojski potrudili da doprinesu demoralisanju vojske: rasturali su letke u kojima su ljude pozivali na „pobunu protiv srpskih šovinista koji su zemlju uvukli u rat za odbranu britanskog imperijalizma i internacionalnog kapitalizma“. Svi Hrvati oficiri požurili su u Zagreb da bi stupili u službu Nezavisne države Hrvatske koja je proglašena 10. aprila. Sledećeg, 11. aprila, Zagreb je radosno i svečano dočekao Nemce. Terorista Ante Pavelić proglašen je za ustaškog poglavnika.

„…Da bih dao dokaza da ovaj korak smatram kao definitivan između Jugoslavije i nas i da bih podvukao njegov naročit prijateljski karakter, to nudim Jugoslaviji regulisanje italijansko-jugoslovenskih odnosa na isti način, kao što su regulisani italo-nemački. Pitanje nemačke manjine rešeno je brenerskim sporazumom, a pitanje jugoslovenske manjine neka bude rešeno našim novim utanačenjem. Ja nudim Jugoslaviji izmenu jugoslovenskog stanovništva u Istri za albansko stanovništvo u Jugoslaviji. To je naročito važno za vas Srbe, jer bi na taj način posrbili vaše Kosovo, čije je stanovništvo pretežno albansko, a koje za vas Srbe ima toliku istorijsku i nacionalnu važnost.

Krajem februara ja ću održati jedan veliki govor u Rimu i u tome govoru objavio bih naš novi savez i moju novu politiku prema Jugoslaviji…“ Benito Musolini.

…Krajem februara (1941. prim. aut.) Božin Simić se odjednom izgubio iz Moskve. Pri polasku, poslanik Gavrilović mu je savetovao da ode da se vidi sa đeneralom Dušanom Simovićem. Pošto se već zuckalo da Nemačka vrši na nas pritisak, na Simovićevo pitanje šta da se radi, Gavrilović je (prema raportu koga imam kod sebe u originalu) odgovorio: „Udar, udar, vršite udar!“ Kada je docnije taj udar i izvršen i kad je bilo sve više i više jasno da će nas Nemačka zaista napasti, poslanik Gavrilović, koji je savetovao udar i koji je već 3. aprila svoju i Tupanjaninovu porodicu izvukao iz Jugoslavije engleskim sredstvima i sa velikom sumom novca, išao je kod nemačkog ambasadora grofa Šulenburga da ga moli da utiče na Hitlera da ne napadne Jugoslaviju. U isto vreme je i nova vlada đenerala Simovića slala na sve strane telegrame u kojima je molila za milost i izjavljivala da priznaje sve paktove ne samo onaj od 25-og marta, već i sve ostale.

MI SMO KUPILI REVOLUCIJU

U ARHIVU kneza Pavla nalaze se mnoga pisma ser Sesila Perota, vaspitača kralja Petra II, koji je 12. januara 1977. godine održao predavanje na temu: „Zalazak jedne dinastije“ (Karađorđevića). Ser Perot je kazao:

„Krajem marta 1941. navratio sam do mog starog univerziteta u Kembridžu. Tu u društvu mojih ranijih profesora i kolega, poveo se razgovor o državnom udaru u Beogradu. Nekoliko od prisutnih nastavnika izjavilo je: „Nisu Jugosloveni izvršili puč, nego mi“. Upitao sam ko su „mi“? Odgovor je glasio: „Mi, SOE, ili britanska tajna služba pod upravom ministarstva za psihološko ratovanje. Kralj Petar uopšte nije imao nikakvog učešća u puču, niti je bio konsultovan. Proklamacija koju je navodno čitao kralj na radiju, potpuno je lažna. Kralj istu nije video, niti potpisao, niti odobrio. Proklamaciju je pročitao jedan oficir imitirajući kraljev glas…“ Ovu tezu kasnije je potvrdio i specijalni izaslanik predsednika SAD, pukovnik Donovan, koji je boravio u Beogradu uoči puča. On je izjavio: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili…“

Knez Pavle je bio upoznat sa ovim aktivnostima britanske obaveštajne službe u Jugoslaviji. Ministru spoljnih poslova Halifaksu je poručio da su sve te akcije za njega „krajnje neodgovorne“.

Početkom 1940. godine, britanski obaveštajci su, i pored svega, u Beogradu osnovali telegrafsku agenciju „Britanova“ čiji je zadatak bio da širi dobro raspoloženje prema Britaniji i njenim saveznicima.

Agenti sekcije „D“ isplaćivali su pojedine novinske izdavače. Tako je beogradski večernji list „Pravda“ svakog meseca, dobijao po 150 000 dinara. Od sredine 1940. godine, britanski agenti su Zemljoradničkoj stranci isplaćivali 5.000 funti sterlinga mesečno. Samostalnoj demokratskoj stranci Svetozara Pribićevića, takođe, isplaćivane su značajne sume, a član ove stranke Srđan Budisavljević je bio član vlade.

Britanski novac je davan i raznim patriotskim udruženjima u Beogradu, na primer, Udruženju starih ratnika. Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića takođe je bila na platnom spisku, a dva engleska izvora spominju da su funte stizale i na račun Srpskog kulturnog kluba Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića.

Cincar-Marković

Kada sam se sastao sa nemačkim ministrom spoljnih poslova fon Ribentropom u Fušlu, u novembru prošle godine, nije mi bilo od njegove strane postavljen predlog da priđemo paktu, bar tako sam ja razumeo Ribentropa. Kasnije je nemački poslanik u Beogradu fon Heren dobio izveštaj od svog pretpostavljenog ministra da je on meni taj predlog izrično postavio. Tako je u početku naših pregovora o paktu došlo do izvesnog nesporazuma. Kada smo, predsednik Cvetković i ja, posetili Hitlera i Ribentropa u Verchtesgaden-u, sredinom meseca februara, oni su nam taj predlog otvoreno postavili, izjavivši da nam jedino na taj način mogu garantovati naš teritorijalni integritet. Naš predlog o jednom eventualnom paktu o prijateljstvu i nenapadanju sa Nemačkom, kao i naše sugestije o neutralnoj balkanskoj zoni, nisu hteli ni da uzmu u ocenu, te smo se tako vratili sa tog sastanka ne svršivši ništa. Tek kada se Knez sastao sa Hitlerom i Ribentropom, početkom marta, naš se položa) znatno popravio. Nemački državnici su i tom prilikom ostali pri svom zahtevu da pristupimo Paktu, ali Knez je uspeo da od njih dobije veoma važne ustupke; oni su, naime, pristali da od nas ne traže nikakvu vojnu saradnju, niti prelaz njihovih trupa preko naše teritorije za sve vreme trajanja rata. Na taj način stvorena je osnova za pregovore, povoljna po nas jer smo u suštini i dalje ostajali neutralni, a bile su nam zagarantovane granice baš od onih, koji su jedini mogli da ih ugroze.

… „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob, bila je parola svih onih koji su i od rata i od groba bežali u panici ka moru, da bi se dočepali najbližeg aerodroma ili eventualnog broda, koji bi ih odveo u kakav sigurniji kraj, daleko od bojišta i rata, ostavljajući narodu Jugoslavije (Srbima) da bude i rob i grob. Tim istim putem spasavanja po svaku cenu išla i cela vlada od 27. marta, …, pošto su prethodno potpisali kapitulaciju trupa, poslali vojsku u zarobljeničke logore, narod pod nemačkom, italijanskom, mađarskom, bugarskom i albanskom okupacijom, pod masakrom ustaškim i građanskim ratom iz koga je proizašla današnja komunistička okupacija Jugoslavije“.

III

PARISKI ODGOVOR NA LONDONSKU PROSLAVU DESETOGODIŠNjICE 27. MARTA 1941.

„27. mart: narodni ustanak ili zavera protiv države“, Pariz 1951.

„Ako je 27. mart“ piše Dragiša Cvetković, „oduševljavao neprijatelje bilo integriteta naše Otadžbine i jedinstva naših naroda, bilo nacionalne Jugoslavije, onda on svakako ne može – kada se naročito danas poznaje istina činjenica – da oduševljava tzv. Jugoslovenske nacionaliste, a još manje da ih navodi da proslavljaju slom svoje države i strahovito istrebljenje svoga naroda, što je nesumnjivo neposredna njegova posledica.

Mi vidimo da komunisti sa najvećim oduševljenjem proslavljaju, – i to sa puno razloga – 27. mart kao prvi dan svoje komunističke revolucije koja ih je dovela na vlast. Ali još pre komunista ovaj herostatski podvig oduševljeno su pozdravili Pavelić i ustaše. Jer samo 27. mart je omogućio Paveliću da u haosu rata i našeg sloma ostvari svoju monstruoznu ustašku državu i da pobije više stotina hiljada Srba, Jevreja i neposlušnih Hrvata (takvih je bilo vrlo malo).

O Pavelićevom stavu prema 25. i 27. martu govore nam dokumenta još iz onoga vremena.

Za vreme ‘Nezavisne države Hrvatske’ 1942. godine izdao je u Zagrebu Mijo Bzik, Pavelićev sekretar za ‘promidžbu’ još dok je bio u emigraciji u Italiji, jednu vrstu, zvaničnog dnevnika dolaska ustaša na vlast. Ta knjiga objavljena pod naslovom Ustaška pobjeda u danima ustanka i oslobođenja beleži događaje dan po dan u 1941. godini.

Tako na 48. strani svoje knjige Mijo Bzik piše da je u danima kada su se vodili pregovori o pristupanju Jugoslavije Trojnome paktu, Pavelić uputio svojim ljudima u Hrvatskoj poruku u kojoj veli:

„Bit će država u cijelom opsegu i s potpunim vrhovništvom do krajnjih istočnih granica. Kao što se vidi, Jugoslavija nije ostala po strani, i ako su neki od njih u zadnji čas pokušali spasti što se dade. Doći će njezina kapitulacija u potpunom smislu riječi, a na našu korist. Radi toga ni diplomatski ugovor, kojem neki žele iz Beograda pribjeći, neće imati nikakve vrijednosti, jer se zna da ti ugovarani neće ostati dugo na vlasti, budući da im pučisti već u Srbiji spremaju sprovod…“

U samom trenutku kada je Jugoslavija ipak potpisala Trojni pakt, što se Pavelić nadao da preko svojih neobičnih saveznika iz Srbije spreči, 26. marta 1941. Pavelić je uputio novu poruku u Hrvatsku tešeći svoje pristalice da potpisivanjem Pakta još nisu sve nade za ustašku stvar propale. Za ustaše nisu radili Hitler i Musolini već srpski generali Dušan Simović i Borivoje Mirković, sa svojim zaverenicima. U toj svojoj poruci upućenoj 26. marta u Hrvatsku Pavelić je rekao:

‘Likvidacija će doći brzo jer oni koji su potpisali ugovor, izazvali su u Srbiji već ogorčenje. Neka se nitko ne obzire na jaku neprijateljsku promidžbu. Već skorih dana razvit će se u Srbiji događaji, koji će izazvati konačne delatnosti…’

Pavelić je već 26. marta znao da će srpske pučiste biti njihovi konačari za njegov povratak u Zagreb i da će mu oni, služeći tuđinu, predati Srbe u Hrvatskoj pod ustaški nož i malj.

Sa najvećim oduševljenjem pozdravio je Pavelić puč od 27. marta. Onda kad je već mislio da će se vratiti u svoju konfinaciju, da i dalje vegetira kao emigrant, srpski pučisti od 27. marta ustoličili su ga kao poglavara u Zagrebu. Zato je on 31. marta 1941. uputio ovakvu oduševljenu poruku u Hrvatsku:

„Kao što vam je poznato, događaji su se razvili onako kako smo si samo želeti mogli i u kojem smo se pravcu borili dugi niz godina… Naša ustaška stvar je posve sigurna…“

Na ovu Pavelićevu oduševljenu poruku o 27. martu mi nemamo potreba da dajemo ma kakav komentar. Na nju bi mogla da odgovori samo savest – kada bi je imali – onih koje je narod u zemlji već davna nazvao grobarima Jugoslavije.

Kakva je imala da bude posledica puča od 27. marta za Srbe u Hrvatskoj, to je Pavelić već objavio u navečerje rata, još pre nego što se dokopao vlasti u Hrvatskoj, 5. aprila 1941. u 23.20 časa, pozivajući preko radio stanice Velebit iz Italije hrvatski narod na ustanak. Pavelić je u tom svome pozivu rekao i ovo:

„Diže se Slobodna i Nezavisna Država Hrvatska, u kojoj će, hrvatski seljački narode, biti u tvojim rukama sva zemlja i sva vlast… a iz koje će biti iskorenjen sav korov što ga je tuđinska dušmanska ruka bila posijala…“.

Ovu je poruku za pokolenja sačuvao Mijo Bzik u svojoj knjizi Ustaška pobijeda… na strani 69-70, ali je nju već kada je izgovarana, snimila na gramofonskoj ploči beogradska radio stanica, u kojoj su sedeli pučistički oficiri, vazduhoplovci, ali koji u tome trenutku nisu razumeli svu težinu svoga zločina počinjenog prema svome narodu jer onaj ‘korov’ koga je Pavelić obećavao da će, blagodareći puču od 27. marta, moći da iskoreni, bili su one hiljade srpskih mladića, staraca, ljudi, devojaka, žena, dece, odojčadi, pa čak i dece u majčinoj utrobi, koji su najjezivijom mučeničkom smrću platili bolesne ambicije jednih, potkupljivost drugih, odsustvo svakog osećaja odgovornosti onih, koji su zaslepljeni perspektivom vlasti, makar i za nekoliko dana, pohitali da je prime pa ma i po milionsku žrtvu svoga naroda, makar i po propast Otadžbine“.

Ustaški poglavnik dr Ante Pavelić u mladosti je bio član Hrvatske stranke prava15 kojoj je pripadao i Josip Frank. Ustaštvo je nastavak „frankovštine“. Kad je ustanovljena kraljevina SHS starčevićevci i frankovci lišeni zaleđa Beča, nisu mogli više proganjati Srbe, morali su zaboraviti reči: „Vlah“ „Vlaška svinja“… Javno, više nisu smeli da ovako psuju Srbe, ali dobili su novu motivaciju: umesto njihovog rimokatoličkog i apostolskog cara, sada je vladar postao jedan Karađorđević, po njima „opančar“ i „šizmatik“. Oni su to proglasili za uvredu i nasilje nad „hrvatskim hiljadugodišnjim pravom“ i objavili da srpska „hegemonija i imperijalizam“ ograničavaju hrvatsku slobodu.

Do ukidanja Vidovdanskog ustava, 6. januara 1929, ustaški pokret nije postojao. Kao čelnik Hrvatske stranke prava dr Ante Pavelić je bio poslanik u skupštini Kraljevine SHS. Posle državnog udara i uvođenja samovlašća kralja Aleksandra, Pavelić odlazi u emigraciju i u Mađarskoj osniva terorističku udrugu: hrvatske ustaše. U Italiji, gde je dobio podršku Musolinija i klerikalaca, Pavelić se povezuje sa makedonsko-bugarskim teroristima i arnautskim Kačacima, da bi svi zajedno radili na uništenju jugoslovenske države. Dobijaju i neočekivanog saveznika: Komunističku partiju Jugoslavije.

Godine 1932, u partijskom listu „Proleter“ (decembar 1932. godine, broj 28. piše:

„U posljednje vrijeme počinje da se širi, osobito u Lici i Sjevernoj Dalmaciji, ustaški pokret protiv srpskih okupatorskih vlasti. (…) Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njegovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i komunista da taj pokret pomognu i predvode“.

Ali nisu komunisti jedini sarađivali sa ustašama. Više od decenije posle sloma Kraljevine Jugoslavije, tačnije 1954. godine, emigrantski „Izbor“ (za ustašku promidžbu) objavio je vest da je došlo do sastanka dr Milana Stojadinovića i dr Ante Pavelića u Argentini. Tim povodom, poglavnik je dao „priopćenje“:

„Naravno, mogu vam reći i to, da smo dr Stojadinović i ja izmenjali međusobno misli o potrebi i vrijednosti pomirenja obaju naroda na bazi mirnog razlaza i uspostave vlastitih država, to jest s jedne strane države Hrvatske, a s druge strane države Srbije, time da svaki narod svoju državu uredi onako, kako to sam želi te da svoje odnose s drugim narodima i zemljama izravno ustanovi“ („Izbor“ novembar-decembar 1954. str, 5-6).

Nove istine o Milanu Stojadinoviću, objavile su Večernje novosti u feljtonu koji je počeo da izlazi 27. januara 2005. godine (autori Veljko Lalić i Uglješa Balšić), pod naslovom Milan Stojadinović u tajnom arhivu Udbe. Na osnovu verodostojnih dokumenata obelodanjeno je da je od 1952. godine, boraveći u Argentini, Milan Stojadinović postao saradnik Udbe, sa konspirativnim imenom „Mercedes“! Bivšeg predsednika Kraljevske vlade zavrbovao je lično Titov prvi obaveštajac Boško Vidaković.

…Zatim, Vauhnik pobija tvrdnje da je aprilski rat u Jugoslaviji usporio nemački napad na SSSR. I kaže:

„Engleski vojni analitičar Lidel Hart gleda na beogradski puč kao na jedinstveni samoubilački akt Jugoslavije, koji je najviše štetio njoj samoj, pogotovu pošto je potenciran bezglavim gerilskim ratom raznih struja. Naročito je bio štetan i po Englesku, koja je tada pobedonosno prodirala prema Tripoliju, pošto je razbila italijansku vojsku. Engleska beogradskim pučem dala se zavesti da se i u Africi zaustavila i da je deo svojih trupa prebacila u Grčku.

Šef nemačkog Generalštaba general Halder dokazuje, da jugoslovenska epizoda nije uticala na određivanje početka rata prema Rusiji, pošto je neočekivano brzo završena. Istina, početak rata protiv Rusije predviđen je za 25. maj, ali zbog lošeg vremena, koje nije dozvoljavalo upotrebu tenkova na blatnjavom zemljištu, on je više puta odlagan sve do 22. juna, dok su vojničke operacije u Jugoslaviji zaključene 20. aprila“.

I jugoslovenski obaveštajac u Berlinu zaključuje:

„Samo vlastiti interesi i vlastite koristi služe kao merilo političkog morala.

Čerčil je postao veliki samo zato jer je za očuvanje života jednog jedinog Engleza, umeo da žrtvuje čitave narode i države. Time je sve rečeno“.

… „Velike sile“, kaže Dragoslav Đorđević, „Nemačka, Velika Britanija i Sovjetski Savez upotrebljavale su Jugoslaviju sebično i nesmotreno u odbrani svojih sopstvenih interesa za vreme borbe na život i smrt 1941. godine“.

GENERAL Simović je bio ubeđen da puč neće uvesti zemlju u rat, a slično je mislio i general Mirković koji je prema pouzdanim svedočenjima bio „veliki germanofil, lični prijatelj maršala Geringa, čiju je fotografiju sa posvetom, držao na počasnom mestu u svojoj kancelariji“.

Svoja mišljenja o 27. martu izneli su kasnije skoro svi učesnici. J. B. Hoptner je u svome radu (napisanom posle konsultovanja arhiva kneza Pavla na Kolumbija univerzitetu) zapazio mišljenje Vlatka Mačeka, koji je puč ocenio kao „čisto srpsku stvar“ organizovanu pre svega radi svrgavanja kneza Pavla s vlasti i to zato što je on bio „isuviše naklonjen Hrvatima“.

Mačekova ocena ličila je na ono što je o 27. martu zapisao u svoj dnevnik zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac. On je razumeo 27. mart kao „državni udar velikosrba“, koji je Hrvate doveo u „grozan“ položaj, budući da se oni od velikosrba nemaju nadati „ničemu dobru“. Stepinac je, takođe, imao komentar i na poruku patrijarha srpskog Gavrila, upućenu preko Radio Beograda. Patrijarh je pozdravio državni udar i podsetio da se srpski narod još jednom u svojoj istoriji privoleo carstvu nebeskom, to jest carstvu Božjem.

„Tako veli g. Gavrilo“ piše Stepinac. „Međutim, sva dosadašnja akta govore o nečemu drugom, negoli o carstvu nebeskom sa strane pravoslavne crkve. (…) Doznao sam da ni Maček nije imao pojma o državnom udaru, nego je saznao za njega preko radija. Iz celog ovog čina opet izbija na javu činjenica da su Srbi i Hrvati dva sveta koja se nikad neće ujediniti, dok je jedan od njih u životu. Duh bizantinizma je nešto tako grozno da je svemogući, a sveznajući Bog u stanju parirati intrigama i podvalama tih ljudi.“

O engleskom stavu:

„Britanska vlada je znala da je Jugoslavija vojnički slaba, ali je ipak nastojala svim silama da je uvuče u rat. Za Britaniju je bila glavna stvar odstraniti Hitlera od Britanskog ostrva, smanjiti njegove vazdušne napade, i otkloniti opasnost Nemačke invazije Engleske (Čerčil: Bili smo glavom jedva iznad vode).

Britanska vlada je aktivno učestvovala u pripremi puča u Beogradu. Ona je dala svom ambasadoru potpuno ovlašćenje da učini što je potrebno za promenu vlade u Beogradu, čak i po cenu nemačkog napada. Za ovu svrhu su britanske agencije u Beogradu potrošile znatne sume novca. Novac je dat i vodećim članovima jedne srpske političke stranke. Tako su Britanci i navodno stvorili raspoloženje za puč i obaranje vlade“.

Đorđević: (o Srbima) Narod je u osnovi dobar, ali mu je inteligencija podbacila. Mi, kao celina, više verujemo u narodne pesme nego u fakta; mislimo više srcem nego glavom.

Iz razgovora Dragoslava đorđevića sa dr Jakobom Hoptnerom

Đorđević: Da li Vi znate zbog čega se Simović vratio u Jugoslaviju i sarađivao sa komunistima?

Hoptner: Simović nikako nije mogao da ostane u emigraciji. Čerčil je bio otvoreno protiv njega, a mlađi oficiri Srbi su ga mrzeli jer su verovali da je on glavni krivac za propast države. On nije imao nikakvih sredstava za život u inostranstvu. Drugim rečima, on je našao sebi pribežište kod Tita. Tito mu je dao pristojnu penziju i iskoristio ga kao svedoka protiv bivše kraljevske vlade i monarhije.

Đorđević: Simović je zaista veliki grešnik. Zbog njegovog bezglavog rada, prvo u zemlji pa posle u inostranstvu, Jugoslavija je mizerno propala. Zemlja i narod su bačeni u propast. Skoro dva miliona ljudskih bića je izgubilo život bez potrebe.

I Ljotić je zaključio jednim, za njega tipičnim, objašnjenjem: „Posle državnog udara, imao sam sastanak sa generalom Bogoljubom Ilićem, koji mi je u ime pučista ponudio da uđem u vladu, pod uslovom da osudim Pakt i da se izjasnim za Engleze. Ja sam, naravno, to odbio, i savetovao mu da nova vlada prihvati pakt i da gleda da uredi odnose sa Nemačkom, ako je to još moguće, ali mi je bilo jasno da je rat neizbežan jer je Simovićeva vlada bila potpuno u rukama engleskih plaćenika, koji su za tuđ račun gurali zemlju u rat i propast“.

Izjava dr Spalajkovića:

„Na najveću nesreću srpskog naroda, naši politički i vojni prvaci nisu razumeli Kneza i njegovu dalekovidnu politiku. Oni su se u proceni međunarodne situacije i našeg položaja rukovodili iracionalnim shvatanjima i osećanjima, a ne hladnom političkom računicom. Pri tome su zaboravili da nama, Srbima, Englezi nikada nisu bili prijatelji, pa i u ovom slučaju oni su nas iskoristili za svoje sebične račune i odbaciće nas kao trulo voće kad im više ne budemo trebali.“

Umešanost Sovjeta – dokazana!

U Londonu je 1951. godine izašla knjiga jednog sovjetskog prebega koja nedvosmisleno osvetljava umešanost SSSR-a u srpskoj tragediji od 27. marta 1941. godine. Reč je o generalštabnom oficiru IV odelenja Crvene armije, kapetanu Ivanu N. Krilovu, koji je pobegao na Zapad i objavio knjigu Soviet Staff Officer (London, The Falcon Pres Ltd).

Vojni izaslanik

U svojoj knjizi piše sovjetski obaveštajac, major Krilov: Nekoliko dana posle razgovora sa Kestringom (nemački general u misiji u Moskvi 1940-41.), sreo sam ponovo Muravjeva (oficir na službi u istom odelenju kao i Krilov). Imao je dobre vesti za mene: Politbiro je odlučio da prihvati predloge Generalštaba i Molotov je dobio instrukcije da otpočne pregovore sa Jugoslovenskim ministrom u Moskvi za jedan rusko-jugoslovenski ugovor. U isto vreme, Šapošnikov (načelnik Glavnog generalštaba) je lično „ispipao“ jugoslovenskog vojnog izaslanika (pukovnika Žarka Popovića). Šapošnikov je predložio jugoslovenskom vojnom izaslaniku da se uspostave stalne veze između sovjetskog i jugoslovenskog generalštaba da bi se srušila jugoslovenska vlada čim se sazna za njeno pristupanje paktu. Jugoslovenski vojni izaslanik prihvatio je predlog sa oduševljenjem“ (podvukli autori).

Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće:

„Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima sondiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata“.

PUČ – RAZDOR MEĐU SRBIMA

PUČ je uzrokovao dugotrajnu, užasnu podelu među Srbima. On nije bio samo kamen razdora u toku Drugog svetskog rata, uzrok građanskog rata, već je i posle rata obeležio srpsku političku misao u emigraciji i, na određen način, u otadžbini. Puč je postao virus, pa je i danas uzročnik srpskih bolesno ostrašćenih zavada koje potresaju našu javnu scenu.

U Zbirci kneza Pavla sa Kolumbija univerziteta, u jednom pismu koje je Dragiša Cvetković poslao knezu 28. avgusta 1951. godine, nalazi se i ovo:

„Šaljem Vam Avakumovićeva pisma. Naravno, da i on ne vidi sasvim dobro stvari. Ali je od interesa njegov razgovor sa Slobodanom. Profesor koji se spominje u pismu, to je Slobodan (Jovanović, prim. aut.). Uvek isti: pere ruke, ne zna ništa, ali sve podbada. Njega treba gađati i svi mi odobravaju što sam ga označio kao glavnog pokretača kampanje protivu nas.“

Iz pisama koje Cvetković šalje knezu ima se utisak da Cvetković nastavlja da se ponaša u emigraciji kao da je još uvek knežev prvi ministar. Njegova pisma su u najvećem broju puna raznih podataka: o jugoslovenskom Odboru u Londonu, o Mačeku, o bivšem kralju Petru Drugom, o situaciji u Jugoslaviji… Knez, je, čini se iz Cvetkovićevih pisama, često umoran od svega, kao da ne želi da ga i dalje progoni avet srpskih podela, zloduh 27. marta. No, sasvim je sigurno, knez sve čita i odlaže zajedno sa kovertom…

…Pučisti žele da nastave spoljnu politiku (namesništva) protiv koje su podigli puč. Jedino što više nije bilo sagovornika u Berlinu. Kao i mnogo puta ranije, Srbija je zaigrala na svoju „adut kartu“: na Rusiju…

Odlomci tekstova preuzeti iz knjige: MIODRAG JANKOVIĆ – VELjKO LALIĆ – KNEZ PAVLE – ISTINA O 27. MARTU

Vezani linkovi:

http://www.27mart.com/

Fondacija princeze Jelisavete Karađorđević