ЧЕМУ ЈОШ ЈЕДНА КЊИГА О ЈАСЕНОВЦУ? – Пише: Владимир Умељић

Уводна рецензиjа за књигу „Јасеновац“, аутора Србољуба Живановића

Докле ће Срби да помињу Косовску битку и Ћеле-кулу, да се баве ђачким таоцима Крагуjевца и, наравно, Јасеновцем (Србоцидом)? Да ли су заиста оне, jош неизброjане стотине хиљада православних Срба и десетине хиљада Јевреjа, Синти и Рома, жртава убилачке оргиjе хрватских клеро-усташа и њихових горљивих босанско-муслиманских помагача 1941-1945 jош увек довољан разлог да се танушни пламичак jасеновачке свеће одржава и брани од зломоћних ветрова?

Да ли jе можда натпис изнад улаза у некадашњи нацистички концентрациони логор смрти Дахау „Ко жели да се геноцид заборави, таj жели да се геноцид понови“ довољан разлог да се одржава и продубљуjе сећање на систем концентрационих логора Јасеновац, као парадигму вечне хрватско-конвертитске љаге, као непреболни грех и свих оних бивших Срба, коjи су се из разнородних разлога претопили у босанско-муслиманске антиподе српства… и као страшну и непролазну стигму хиљадугодишње римокатоличке цркве?

Јер – усташе су уживале подршку наjвиших хрватских римокатоличких достоjанственика^[1] и jедан значаjни броj хрватских клирика jе активно и на водећим позициjама учествовао у усташком покрету и злочинима^[2] а насилно католичење око 240 000 Срба jе био и остао jедан jасан показатељ организационог талента и марљивости хрватске Бискупске конференциjе из времена 2. Светског рата.^[3].

Ватикан jе, несумњиво, био у току свих догађања а веродостоjни историjски извори говоре не само о кажњивоj пасивности врха римокатоличке цркве већ и о тешко обjашњивим активностима у корист хрватских геноцидних злочинаца:

Изjава папе Пиjа XI. поводом српског одбиjања конкордата а уочи 2. Светског рата звучи већ nolens volens као jедно злокобно пророчанство у односу на долазећи геноцид над „вероломним Србима“^[4], куриjски кардинал Тисеран суочава усташког посланика Рушиновића већ 06. фебруара 1942 са чињеницом да jе у „НДХ“ до тог дана „побиjено око 350 000 Срба“^[5], ватиканским „пацовским каналима“, коjим по завршетку рата беже многоброjне хрватске усташе, закључно са своjим вођом Анте Павелићем у за њих безбедну Јужну Америку, руководио jе – по све броjниjим индициjама – куриjски кардинал Монтини (потоњи папа Павле VI.)^[6] а ватикански адвокати тврде при jедном суђењу у Сан Франциску, коjе jош траjе, да jе „геноцид у „НДХ“ за време 2. Светског рата по међународном праву био допустив“^[7]

Зар jе чудо, дакле, да se хрватска клерикална, политичка али и интелектуална елита до данашњег дана осећа охрабреном односно позваном па чак можда и обавезном да званично и здушно негира геноцид над Србима (Србоцид), Јевреjима, Синти и Рома 1941-1945^[8] (балканска верзиjа „Лажи о Аушвицу“, негирање геноцида) а да, истовремено, данас око 40% Хрвата отворено одобрава таj исти геноцид своjих предака над Србима 1941-1945, како jе загребачки „Јутарњи лист“ недавно (jули 2008) анкетно утврдио?^[9]

Чудо? Једна врста шизофрениjе колективног ега Хрвата? Не, обjашњење jе много jедноставниjе – као прво анкете масе народа су увек анонимне и при томе се искуствено увек могу очекивати искрениjи одговори, док су jавни иступи чланова елита у принципу ауторизовани и – остављаjу личне трагове. И као друго, хрватске друштвене елите следе last not least већ пословични историjски пример Ватикана и заклињу се у jедну самосвоjну – и ничим оправдану – узурпациjу власти над дефинициjама, у jедну изразито анти-етичку вариjанту релативизма, као да никада ниjе дошло до промене парадигме у философиjи jезика у 20. веку, као да су Зенон, Протагора или Ниче jедини параметри духовне егзистенциjе човека.^[10] … а Гебелс, Бериjа, Будак и Мекарти њихови jедини легитимни интерпретатори…

Чему, дакле, jош jедна књига о Јасеновцу? Докле ће Срби да помињу Косовску битку и Ћеле-кулу, да се баве ђачким таоцима Крагуjевца и, наравно, Јасеновцем (Србоцидом)? Мада би и горње (услед недостатка простора – малоброjне) чињенице, додуше, већ биле достатне да образложе ову – не само српску – борбу за истину и правду, покушаћу да кратко систематизуjем значаj ове борбе у односу на а) тематски детерминисани смисао (наука и феномен геноцида) и б) општи смисао, коjи она има у погледу хуманистичке културе (наука и релативизам) као и духовне чистоте општељудског императива етике и морала. Само по себи се разуме да се ове две области само по методолошком прилазу разликуjу а по суштини међусобно условљаваjу и допуњуjу.

Тематски детерминисана тачка гледишта (наука и феномен геноцида) „Једино истина може спречити даље неразумевање, отуђења и крвопролића.

Јер живот у заблуди рађа мржњу а само из истине се рађа љубав.“

Проф. др Радивоjе Пешић

Пољски теоретичар права Рафаел Лемкин jе дефинисао чин геноцида и та дефинициjа jе уласком у УН-резолуциjу 96/I. од 11. децембра 1948 постала део међународног права: „Геноцид jе чин планског уништења jедне људске групе, чиjи интегритет и хомогеност су детерминисани етнички и (или) национално и и (или) религиозно и (или) расно, без обзира на пол или узраст припадника те групе.“^[11] Оваj злочин подразумева као прво jедну доказиву „специjалну намеру“ (dolus specialis), без коjе би се иначе радило о хомоциду^[12], одређене припремне и пратеће мере, у првом реду културни геноцид ( уништавање религиозних установа и институциjа, писма и културе, итд. циљне групе предвиђених жртава), jедан план и његово систематско спровођење.^[13]

Масовно убиство Срба, Јевреjа, Синти и Рома 1941-1945 у „Независноj Држави Хрватскоj“ од стране хрватских усташа и њихових босанско муслиманских помагача одговара, несумњиво и дефинитивно, свим параметрима међународно-правно дефинисаног злочина геноцида:

Срби су, по свим – у дефинициjи геноцида и у наведеноj УН- конвенциjи о кажњавању злочина геноцида – наведеним критериjумима, jедна „класична“ циљна група, чиjи су интегритет и хомогеност етнички, национално и верски детерминисани

„Један део Срба ћемо протерати, jедан део покатоличити и тиме похрватити и jедан део ћемо побити!“^[14] Ни при jедном другом великом геноциду европског 20. века ниjе jедан dolus specialis са стране починилаца овако отворено и потпуно обзнањен.

Уништавање стотина српских православних Божиjих кућа и масовно убиство стотина српских православних духовника, закључно са Владикама, насилно католичење стотина хиљада православних српских хришћана, забрана српског ћириличног писма, уништавање културних добара, итд. одговараjу свим параметрима културног геноцида (припремне и пратеће мере).

Преко 100 000 протераних, око 240 000 насилно покатоличених и (по jош непотпуним подацима наjмање) 750 000 убиjених Срба – независно од пола и узраста жртава – су не само доказ испуњења горе поменутог и jавно прокламованог dolus specialis, већ и jасан показатељ систематски планираног и извршеног злочина геноцида.^[15]

Примедба:

Од колике jе важности познавати ово чињенично стање, показуjе и jедан други пример узурпациjе власти над дефинициjама, коjи се показао у вези грађанских ратова у деведесетим годинама прошлог века на тлу друге Југославиjе. Ради се о наводном „српском геноциду над муслиманима у Сребреници“, коjи jе чак „верификован“ од стране Хашког трибунала.

Како jе, међутим, могуће тврдити да jе српска воjска извршила jедан покушаj или чин биолошког уништења jедне циљне (етнички и верски детерминисане) групе људи, када и званични документи тог трибунала наводе да jе српски главнокомандуjући генерал Ратко Младић наредио, организовао, надгледао и спровео сигурну евакуациjу преко 20 000 муслиманских жена, деце и стараца? Уз то, нигде ниjе нађен ни траг неког плана, никакав dolus specialis ниjе доказан – зашто међународно право ћути при циљаноj и политички условљеноj редефинициjи (несумњиво почињених) ратних преступа и злочина?

Чему, дакле, jош jедна књига о Јасеновцу?

Уз све горе назначене разлоге, мора се навести jош jедан – борба за истину и правду, за етику и морал jе, у овом случаjу, истовремено и борба за хуманистичку науку… али и борба против процеса профанизациjе и униформисања човековог интелекта, против релативистичког подсмевања првобитноj чистоти здравог разума и диахрониjи опстанка за слободу ослобођеног људског духа^[16].

Јер – останимо при прагматизму науке – сваки покушаj релативирања усташког Србоцида 1941-1945 (и сваког другог геноцида) jе не само jедан дубоко неморални чин и не само – у смислу философиjе jезика – последњи акт при jедном окончаном тj. први акт при jедном следећем геноциду, већ и jедна безнадежно ненаучна конструкциjа и покушаj jедне увек софистичке виртуализациjе стварности. То осветљава ову књигу о Јасеновцу и овог аутора у jедном врло специфичном погледу.

Србољуб Живановић jе, наиме, не само научник, коjи истражуjе феномен геноцида и већ децениjама сведочи истину о Србоциду, он jе уз то и активни учесник ексхумациjа на стратиштима система концентрационих логора Јасеновац из шездесетих година 20. века и његово живо сведочанство – у првоj линиjи о тамошњем броjу жртава Србоцида – не може да изостави ниjедан озбиљни научник из ове области.

Јер, подсетимо се, сваки заступник jедне „Лажи о Аушвицу“ (релативирање геноцида), у конкретном случаjу сваки Супек, Омрчанин, Туђман, Кухарић, Жерjавић, итд., почиње и завршава своjе (не)дело покушаjем минимизирања броjа жртава и – стаjе овде, раниjе или касниjе, пред непрелазну препреку научног сведочанства професора Живановића.

Тиме jе он сведок свог времена – а то смо сви ми – али у првоj линиjи и већ одавно jедан непосредни сведок историjе, његово казивање истине ниjе само вредна научна литература jедног теоретичара већ jедан примарни историjски извор, кога jе немогуће научно оспорити или чак побити. То jе наjвећа, то jе немерљива вредност сваког па и овог изласка у научну и општу jавност овог аутора.

Тачка гледишта хуманистичке културе – етика и морал (наука и релативизам)

„Истина се мора увек изнова изрицати и упорно понављати, jер се и заблуде свуда око нас увек изнова предикуjу и шире.“

Johann Wolfgang von Goethe

Омиљени философ Адолфа Хитлера, Фридрих Ниче, jе био и остао идол свих релативиста модерног доба („Не постоjе чињенице, већ само интерпретациjе“) и при томе, свакако, ниjе био ни нарочито оригиналан, нити посебно привржен етици хуманистичког духа^[17]. Јер, уколико би оваj „принцип“ заиста важио – чему онда инсистирање на истини, моралу и етици, чему наука… чему jош jедна књига о Јасеновцу?

Та асебиjска девиjациjа људског духа, коjа негира сваку егзистенциjу истине (= од наших произвољних – у принципу интересно мотивисаних – тумачења независне стварности) се у нашем културном наслеђу по први пут масивно поjавила у античкоj Грчкоj, када су софисти покушали да „смисле доказ да не постоjе докази“, како су им стоици касниjе пребацили. Наjкасниjе, међутим, када jе Сократ у jавном вербалном дуелу маjеутички довео Протагориног ученика Теодора дотле, да призна потпуно обесмишљену аутонегациjу своjе философске школе (ако не постоjи истина, онда jе и то што софисти тврде неистина), обелодањена jе сва потенциjална духовна суицидност jедног оваквог става.^[18]

Наjкасниjе од тада су софизми – од стране здравог разума, науке, вере – осуђени на интерну и jалову примену при вербалноj акробатици салонских „философа“ и псеудоучених „мислилаца“. И, истовремено, наjкасниjе од тада jе софистички начин делања, у спрези са методом психагогиjе исто тако античких реторичара (психагогиjа или „управљање душама“, путем вербалног притиска и психолошког упливисања мишљења и говора других), постао наjделотворниjе и наjопасниjе оружjе свих оних, коjи ослобођени сваке етике и морала теже осваjању односно задржавању и ширењу сопствене политичке моћи.^[19]

Јер када се релативизам софиста („Не постоjе чињенице, већ само интерпретациjе“) и психагогиjа реторичара споjе у jедноj руци, коjа jе ауторитативно узурпирала власт над дефинициjама (на пр. „Непогрешивост римских папа“), онда се ратови (крсташки^[20], колониjални^[21]) воде у име „вере“, хиљаде и хиљаде „вештица“ и „jеретика“ бива нељудски мучено и убиjено у име „љубави“ а робовласништво се (све до 1838^[22]) практикуjе у име „наде“…

Тада, наиме, исто тако постаjе могуће да се и (српске) жртве jедног од наjвећих и (буквално) наjкрвавиjих геноцида европског 20. века преименуjу у починиоце овог наjстрашниjег злочина, коjи историjа човечанства познаjе…

Тако се, значи, сви они заступници „Балканске верзиjе лажи о Аушвицу“, коjи релативизуjу или чак негираjу чињеницу (= истину) Србоцида 1941-1945 налазе у jедном перманентном стању самопорицања и, истовремено, у непревидивоj традициjи римокатоличког дела окциденталне историjе, на (политички) „добитничкоj“ и (хуманистички) губитничкоj страни…

Да ли jе, дакле, jош увек неопходно поставити питање – чему jош jедна књига о Јасеновцу?

Владимир Умељић

СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ – Геноцид над Србима jош увек траjе!

^[1] Председник хрватске бискупске конференциjе и надбискуп Загреба Алоjзиjе Степинац: „Ово су часови, када више не говори jезик, већ крв кроз своjу повезаност са земљом (…) и ко може да нам замери када ми, као пастири даjемо своj допринос томе (…) а будући да ми познаjемо људе, коjи данас управљаjу судбином хрватског народа, дубоко смо убеђени да наш народ може да рачуна са пуним разумевањем и помоћи…“ Католички лист, бр. 17, стр. 197-198, 1941, Загреб