Изетбеговићева превара изазвала рат

Муслиманској делегацији, односно делегацији СДА, објашњено је да два народа, Срби и Хрвати, имају услов за независност – кантоне и да им се мора изаћи у сусрет, али да се излази у сусрет и муслиманима јер и Срби и Хрвати прихватају нову државу

На данашњи дан 1992. године постављени су темељи Кутиљеровог плана за БиХ, који је предвиђао њену кантонизацију и независност – план су прихватили Срби и Хрвати, а тадашње муслиманско руководство га је прво потписало, а потом одбацило.

Српско прихватање тог плана је историјски значајно јер потпуно негира наводну српску кривицу за рат у БиХ и тврдње да су Срби започели сукобе јер су, наводно, хтјели да руше БиХ и успоставе “велику Србију”.

Лисабонски преговори, које је иницирала ЕУ, а које је водио португалски дипломата Жозе Кутиљеро, покренути су како би били спријечени сукоби у БиХ и пронађено компромисно рјешење.

Током разговора, 21. и 22. фебруара, европски представници су дали свим странама уговор са три основне тачке према којима би БиХ била независна и састављена од три национална кантона, а Сарајево би имало екстериторијални статус.

Српска и хрватска страна, коју су предводили Радован Караџић и Мате Бобан, прихватила је те принципе. Тако остаје збиљежено да је српска страна прихватила независност БиХ прије иједног испаљеног метка у БиХ у замјену за територијалну аутономију.

Само је муслиманска страна имала примједбу, и то на другу тачку споразума, која се односила на кантоне.

Према бројним свједочењима, како самог Кутиљера, тако и других актера, рачунајући Алију Изетбеговића, Хариса Силајџића и Русмира Махмутчехајића, који су предводили делегацију СДА, европски представници су објаснили да је ријеч о компромису.

Муслиманској делегацији, односно делегацији СДА, објашњено је да два народа, Срби и Хрвати, имају услов за независност и да им се мора изаћи у сусрет, али да се излази у сусрет и муслиманима јер и Срби и Хрвати прихватају нову државу.

Муслиманска страна је прихватила тај план 18. марта, али га је Алија Изетбеговић након тога, у освит сукоба, одбацио.

Дејтонски мировни споразум, потписан четири године касније, много је неповољнији, прије свега за Бошњаке, у односу на Кутиљеров план, али су га њихови представници ипак прихватили.

Претходно су Изетбеговић и врх СДА одбацили споразум Караџић-Филиповић, који је предвиђао останак БиХ у скраћеној Југославији, и то без унутрашњих граница у БиХ. Изетбеговић је био један од иницијатора овог споразума, са којим се сагласио и Београд.

Тадашњу муслиманску страну заступали су Мухамед Филиповић и Адил Зулфикарпашић, а са српске стране у преговорима су учествовали Никола Кољевић, Момчило Крајишник и Биљана Плавшић.

Чим је договор представљен јавности, врх СДА га је одбацио.

Муслиманска страна је након одбијања та два споразума одбацила још два мировна плана: Венс-Овенов и Овен-Столтенбергов.

Ове историјске чињенице, потписи и свједочанства, јасно лоцирају кривца за ратне страхоте које су услиједиле и указују да су врх СДА и њен лидер Алија Изетбеговић починили злочин против мира.

Изетбеговић је то и јавно признао у пријератном парламенту БиХ, изјавивши да ће “жртвовати мир за суверену и независну БиХ”. Тако је и учинио.

Жозе Кутиљеро је у Хагу, на суђењу Радовану Караџићу, директно оптужио Алију Изетбеговића и његову странку да су минирали Лисабонски споразум, те да су га обманули, прихватајући, па повлачећи потпис, те да је такво понашање изазвало рат.

Аутор: НЕНАД ТАДИЋ

Извор: СРНА