Istorijsko ponavljanje: Počne sa ćirilicom, završi se ubijanjem Srba

Hrvatska je trpeljivija od ukrajinskih neonacista, koji ne daju da se govori ruski: možeš govoriti srpski, ali ne možeš ga pisati

Dok se Srbija grči i upinje, grebe i nogama i rukama da pred Evropskom zajednicom pokaže najpuniju moguću odanost evropskim vrednostima (šta god to bilo), da je uveri da ni za nokat neće odstupiti od puta priključivanja toj pravnoj, ekonomskoj, političkoj, vojnoj, dominantno rimokatoličkoj, kulturnoj i civilizacijskoj organizaciji, u državi Hrvatskoj, najpunopravnijoj članici tog međunarodnog saveza, upravo se okončao referendum kojim građani Hrvatske zahtevaju da se zabrani upotreba srpske ćirilice, u svakom vidu. Kako su do referenduma porazbijali sve što je ćirilično, uz najpuniji učinak demokracije to su uzeli da oslovljavaju kao dvojezičnost, svi odreda. I to stručaci za jezik svih profila saznanja o jeziku.

Krunsko pitanje koje prati prikupljanje potpisa za taj akt svenarodnog zahteva vlastima u javno izraženoj misli svodi se na ustanovljavanje pravovaljanosti potpisa da se tu negde nije udenuo neki maloletnik bez prava glasa, ili kakvo nepostojeće lice, ili onaj koji nije državljanin, pa stoga i bez prava glasa. Dakle, oni koji za sebe govore da su Hrvati, kao dobri advokati, kako ih je opisala Rebeka Vest (uz sufliranje Stanislava Vinareva), i nemaju nameru da se u svemu tome pozabave suštinskim razlozima i porukama tog referenduma. Po dobrom zapadnom maniru, najvažnije je da sve bude po zakonu: i referendum, i njegovo podnošenje, i svaki dalji korak u ustavopravnom smislu, do konačnog sprovođenja u život. Od svih prava, neoborivo legitimno je jedino ono što se glasanjem u saboru prihvati. Tu onda ne važe nikakva druga saznanja, ni istorijom, ni naukom, ni običajem, ni nasleđem ustanovljeno.

Hrvatska je ipak, mora se priznati, trpeljivija od ukrajinskih neonacista, koji ne daju da se govori ruski: možeš govoriti srpski, ali ne možeš pisati srpski, koliko god to bilo u nesaglasju sa već pomenutom dvojezičnošću (da li je to znak šizofrenije?).

KUCANjE NA OTVORENA (SRPSKA) VRATA

A Srbija, kao periferna pokrajina države Hrvatske, i nema nameru da se zameri svojoj centralnoj oblasti, kako u ekonomskom tako i u kulturnom ili duhovnom pogledu. A i zašto bi kada vlast države Srbije u Hrvatskoj ima Briselom zapovedno propisanog, pa i nadređenog partnera u svemu, šta god da taj partner radio, da mu se pokorno potčinjava, ali i da ispunjava sve njegove naloge, bez roptanja, sa radošću. Kako i ne bi kada taj partner pred Srbijom ima naročit položaj da traži sve što mu se ćefne, od slobodnog tržišta za povlašćenu prodaju cigareta, do širenja lanca velikih prodajnih centara, pa i do kupovine zemlje – i leva obala Dunava će doći na red, polako, onako kao što je Vukovar preko noći postao hrvatski grad, dok je za Dubrovnik bilo povuci potegni dva do tri naraštaja.

A, što se tiče tog referenduma kao barometra volje i misli u Hrvatskoj, kao da se ne zna da se Srbija odrekla ćirilice još za vreme Josipa Broza, rukovođena visokim ugledom predsednika SANU Aleksandra Belića, da bi danas u ćirilici gledala provincijalizam, nakaznost, primitivizam, bolest i zatucanost (a ja lično i personalno doživeo sam, da, kada sam u raznim prilikama postavljao pitanje odbacivanja ćirilice, da me geniji demokratije optuže za fašizam, potom da je ćirilica kriva za ratove 1991–95, da se samo latinicom štampane knjige mogu prodavati, da sam šovinista…). I eto razloga više za Srbiju da se nešto i ni ne obazire nad Hrvatskom, koja je proključala od gneva zbog javnog isticanja ćirilice kao srpskog pisma.

Uz Novosadskim dogovorom propisani haos u dvoazbučnosti, u Srbiji neprikosnoveno caruje latinica kao eminentna tekovina Josipa Broza, pa valjda iz velike i neutrnule ljubavi prema njemu, među Srbima latinica se na sve strane umnožava na englesku, francusku, italijansku, špansku a ređe nemačku latinicu – koje je još Aleksandar Belić sveujedno(!) potpisao kao pismo kulturnijih naroda (pogledaj Mihailo Stefanović, Vuk u svome našem vremenu). A one ustanove kojima je u opisu posla da traju i delaju u postojanju srpskog jezika, kao što su, na primer, Odbor za standardizaciju srpskog jezika pri SANU i Matica srpska, pred pitanjima pisma i jezika daleko preča posla imaju u ustanovljavanju bošnjakog ispred bosanskog jezika – jer to je tako propisao Dejton, odnosno malopoznati stručnjak za srpski jezik predsednik Sjedinjenih Američkih Država Bil Klinton. A i što bi se lica koja zarađuju svoj hleb na postojanju srpskog jezika, kao i sledstvene ustanove, bavili takvim pitanjima kad za to postoje političari, naši narodni sveznalci i predani čuvari svakovrsnog našeg nasleđa, od zemlje i materijalnih dobara do čisto duhovnih tekovina.

PRAVILO: PRVO ĆIRILICA, PA KRV

Pa hajde da se sav taj sunovrat, taj nasilni i rušilački čin izmicanja pisma kao osnovnog tla ispoljavanja jezika i njemu sledstvenog duha Srba shvati kao prolazna okupacija. Jer na isti takav način Austrija je pri okupaciji u Prvom svetskom ratu Srbima kao okove naturila latinicu, najpre u Beogradu, kao što su to isto uradili i nacisti u okupaciji Srbije u Drugom svetskom ratu. I danas, ako se to shvati kao nešto prolazno, mada traje već već više od pola veka, za povest srpskog jezika u pismu i reči to je tričava cifra godina, osim ako ne vodi u odumiranje Srba kao naroda koji govori i piše srpski (čemu u prilog sledi od vlasti germanizovana zapovest o promeni svesti).

Ali, ako se kao živinčad beslovesno ne odričemo pamćenja i svega što nam ono donosi da bismo se dičili slovesnošću i razumevanjem slobode kao temeljnog vida postojanja, da bismo se ponosili što smo Srbi, onda nas ovaj referendum u Hrvatskoj na velika zvona upozorava. Posle nasrtaja na ćirilicu, uvek je usledilo krvoproliće. Da izdvojimo samo nekoliko opominjućih činjenica koje kazuju o nizom naraštaja neprekidanom trajanju volje koja bi da ukine i Srbe i njihovo pismo.

Početkom HH veka (1902) u tada i danas provincijalno prestonom Zagrebu pod britkim geslom „Sam naš ćesar (Franjo Josip) dozvolio je da se Vlasi (Srbi) šest dana robe i tuku i nikom neće biti ništa“, najpre su stradale sve ćirilične table, firme, izlozi na prodavnicama, a onda su visokosvesni Hrvati nasrnuli bili na živote Srba.

Nešto kultivisaniji vid divljeg nasrtaja na srpsku ćirilicu, po uzoru na vrednosti carske Vijene a u Zagrebu, imali smo u Veleizdajničkom procesu godine 1909, gde je jedna od ključnih tačaka optužnice usmerena bila protiv srpskog jezika i srpskog pisma ćirilice. Na optuženičkoj klupi našlo se 53 viđenija Srbina. Po načinu kako je sročena, kako je misaono usmerena i pravno naciljana, ova optužba za veleizdaju odnosila se na sav srpski narod.

Posle Gavrilovog gromoglasnog vidovdanskog pucnja u Sarajevu, u vrh austrijske okupacione sile, prvo što je stradalo širom cele Bosne i Hercegovine, a onda se prenelo na ostale srpske zemlje pod vlašću Beča, bile su ćirilićne table, natpisi, izlozi… Što je iznedrilo šuckore, koji su u Drugom svetskom ratu dobili ime ustaše. (Ustaše se samo u Hrvatskoj slave kao junaci, dok u ostalom delu svetu, ko za njih zna, shvatane su kao bestijalni i sadistički krvoloci bez premca u sveukupnoj ljudskoj istoriji.)

Sledeći primer juriša na ćirilicu među onima koji za sebe govore da su Hrvati imamo u prvom državotvornom potezu Nezavisne države Hrvatske u Drugom svetskom ratu. Kada se Hrvatska ustanovljavala kao suverena država pod Antom Pavelićem, prvi zakon koji je izglasala bio je zakon o zabrani ćirilice. A onda je usledio sveopšti pokolj Srba, širom cele tadašnje države, koja je bila „izraz povjesnih težnji Hrvata“ – kako je to ocenio njen prvi demokracijski predsednik Franjo Tuđman, uz činjenicu da je tada na najsuroviji način pogubljeno preko milion Srba.

DVA KAMIONA ZA REFERENDUM

Za moje razumevanje hrvatsko-srpskih odnosa, rat Hrvata protiv svoje zemlje Jugoslavije i rat za slobodnu Republiku Srpsku Krajinu 1991–1995. počeo je hrvatskim obaranjem ćirilične putokazne table Knin. Tada su već bili počeli progoni Srba u većim gradovima iako su na snazi bile granične vrednosti: urbani, kultivisaniji i pitomiji, i, s druge strane, ruralni, divlji i remetilački faktor, Srbi. Konačan epilog te epizode iz odnosa Hrvata i Srba bio je progon Srba iz Krajine, što u ukupnom bilansu nasrtaja na ćirilicu navodi cifri preko 500.000 hiljada opljačkanih i proteranih Srba sa svoje zemlje, iz svojih kuća i stanova.

I danas, iako ćirilice nigde nema u Hrvatskoj, a u Srbiji se može naći u tragovima, čime su se Srbi civilizacijski sasvim razgolitili do bezoblične mase, među onima koji za sebe govore da su Hrvati, ćirilica i dalje bolno svrdla u svesti. U tome im se pridružuju i mnogi Srbi iz Srbije. Dovoljno je samo da se prošetate Beogradom ili ma kojim većim gradom Srbije, pa ćete očas posla ustanoviti jednodušnost sa svešću Hrvata. Istu tu jednodušnost sa Hrvatima možete pronaći i na kioscima ali i u knjižarama, gde se pismo može videti na izvolite. I sada su Hrvati, može se reći, izašavši u susret tim Srbima iz Srbije, organizovali referendum o zabrani ćirilice.

U obimu ona dva Krležina kamiona, sa Antom Pavelićem u jednoj kabini, a što ukupno iznosi oko 600.000 potpisanih Hrvata, referendumski je nedvosmisleno iznesen zahtev da se srpsko pismo ćirilica na najdemokracijski način zabrani. Što je sasvim u duhu demokratije u Evropskoj zajednici. S obzirom na dosadašnje ponašanje vlasti u Srbiji, treba očekivati da će ona ćutke, s blagonaklonim i nemim odobravanjem, u to ime ostati i gluva i slepa nad onom šakom Srba u Hrvatskoj, zarad letovanja na najlepšoj obali na svetu, zarad dobrih trgovačkih poslova, zarad novih radnih mesta, zarad novih izvinjenja… zarad ničim ometanog puta na Zapad, u Evropsku zajednicu. Kao najnoviju potvrdu i jemca toga, na internetu može se pronaći podatak o tome kako su vojske Srbije i Hrvatske sklopile savez o zajedničkom delanju na mnogim vojnim poljima. A šta će biti sa Srbima u Srbiji ili bilo gde drugde, nije pitanje koje može uznemiriti vlast u Beogradu. Vlast ima preča posla – njena briga nisu Srbi, već njihov bolji život (što je opasan simptom šizofrenije). Evropska zajednica čeka na nas sa svojim vrednostima.

Piše: Srđan Volarević

Izvor: Frontal