Istorijski projekat Srebrenica: Erdemović, lažni svedok bez koga Hag i Sarajevo ne mogu

SLUČAJ D. ERDEMOVIĆA I NEOTKRIVENA ISTINA O SREBRENICI 

 [U tekstu „Kada je kopija gora od originala“ koji se nalazi na našem sajtu, http://www.srebrenica-project.com/sr/index.php?option=com_content&view=article&id=142:2012-05-25-19-44-10&catid=12:2009-01-25-02-01-02, doneli smo Rešenje prvostepenog veća u Odeljenju za ratne zločine Suda Bosne i Hercegovine u predmetu Kos i drugi 2011. godine. U tom bizarnom Rešelju stoji da Dražen Erdemović, ključni svedok Tužilaštva kada je u pitanju Srebrenica, ne mora da svedoči uživo i da bude izložen unakrsnom ispitivanju advokata odbrane ukoliko on to ne želi. Veće ignoriše činjenicu da je Erdemović, zauzvrat za minimalnu kaznu od pet godina što je po sopstvenom priznanju lično ubio između 70 i 100 muslimanskih zarobljenika, potpisao obavezu da će svedočiti na svim srebreničkim suđenjima. On nema izbora, osim ako mu sudsko veće takav izbor ne bi dalo. Zašto mu je sudsko veće dalo mogućnost da ne svedoči – i zašto se posle objavljivanja knjige Žerminala Čivikova Erdemović ustručava da svedoči – čitaocima će postati jasno iz teksta koji sledi. To je predavanje g. Čivikova na Međunarodnom simpozijumu o Srebrenici i Haškom tribunalu koji je Istorijski projekat Srebrenica u aprilu 2009. godine organizovao u prostorijama Ruske akademije nauka u Moskvi.] 

 SLUČAJ ERDEMOVIĆ I KRAH SREBRENIČKE PRIČE

Žerminal Čivkov[1]

2. marta  1996. godine jugoslovenska policija uhapsila je u Novom Sadu dva vojnika armije Republike Srpske (RS), Dražena Erdemovića i Radoslava Kremenovića. Oni su zatražili u Beogradu kontakt s predstavnicima Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MTBJ) da bi saopštili Tribunalu o nekom vojnom zločinu u Bosni, u kojem je Erdemović lično učestvovao. Pre nego što su uhapšeni, njih dvojica su 1. marta razgovarali sa dvoje  zapadnih novinara:  Vanesom Vasić-Jeneković iz AVS  i Reno Žirar  iz pariskog časopisa  Figaro.  13. marta  Figaro je objavio veliki članak  o Erdemoviću.  U tom tekstu  Erdemović tvrdi da se dogovorio sa istražnim sudijom Tribunala, da Tribunal ne podigne optužnicu  protiv  njega.  U Hagu će Erdemović biti samo svedok,  a ne i  optuženi. Posle toga će se preseliti sa svojom  porodicom  u jednu od zapadnoevropskih zemalja.

6. marta jugoslovenske vlasti su počele sudsku istragu protiv  Erdemovića i Kremenovića.  Erdemović je priznao da su u julu 1995. godine, on i još  sedam boraca iz sastava  10-og diverzantskog odreda  Armije RS,   streljali kod sela Pilice u BiH  oko  1.200 civila muslimanske nacionalnosti.   7. marta glavni tužilac  Tribunala Ričard Goldstoun  zatražio je od jugoslovenskih vlasti da oba vojnika isporuče Tribunalu. 30. marta avion jugoslovenskog avioprevoznikaa prevezao je Erdemovića i Kremenovića u Hag.  22. maja  Kremenović je oslobođen i vratio se u Beograd, jer  tužilaštvo Tribunala nije imalo potrebu za njim kao svedokom… 29. maja Tribunal je podigao optužnicu protiv Erdemovića.  Optužnica se po sadržini  nije razlikovala od one podignute protiv Erdemovića u Novom Sadu.  29. novembra 1996. godine,  sudsko veće  Tribunala osudilo je Erdemovića na 10 godina zatvora  za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. 5. marta 1998. godine, drugo sudsko veće  smanjilo mu je kaznu na 5 godina. U avgustu 2000. godine Erdemović je izašao na slobodu. Za učešće u ubistvu 1.200 ljudi, on je odležao  tri i po godine. Na osnovu programa Haškog tribunala za zaštićene svedoke Erdemović  sada živi  sa novim prezimenom negde u  Severnoj Evropi. Povremeno se  Erdemović pojavljuje u Hagu kao  zaštićeni svedok  u svim procesima koji se odnose na  takozvani  genocid nad bosanskim Muslimanima.

Sve što znamo o masovnom ubistvu kod sela Pilice u julu 1995. godine, zasnovano  je  isključivo na priznanju  Dražena Erdemovića. Sudska odluka o njegovom  slučaju  od  29. novembra 1996. godine  doneta je po  ubrzanoj proceduri (guity plea).  Ta procedura je rezultat dogovora  između okrivljenog i tužioca.  Okrivljeni daje  ,,iskreno priznanje“ koje može  da posluži kao dokaz protiv drugih lica, a  tužilac na osnovu  tog  priznanja moli sud da  izrekne što je moguće manju kaznu za okrivljenog! Erdemović – je  glavni svedok  Tribunala.  “Iskreno“ priznanje  Erdemovića  omogućilo mu je da se ne pojavi na unakrsnom ispitivanju, a sud ima jedini zadatak – da mu odredi  – visinu kazne! Kada se ima u vidu  ogromna težina  toga zločina,  činjenica  da je sud ,,priznanje“ Erdemovića uzeo kao dovoljan dokaz, izgleda malo čudno. Procesni kodeks Tribunala  očigledno dozvoljava takav rad.

Nekoliko reči o tom važnom svedoku ,,genocida“  nad bosanskim  Muslimanima.  Dražen Erdemović rođen je u Tuzli, u gradu sa većinskim muslimanskim stanovništvom. Majka mu je bila Hrvatica, a otac Srbin, a on se izjašnjava kao bosanski Hrvat. Erdemović  je napustio vojnu službu u  Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA). Godine 1991. on  radi kao policajac u Republici Hrvatskoj. Kada se u aprilu 1992. godine vratio u Tuzlu, agonija  Jugoslavije bila je u punom jeku, kao i građanski rat, koji je zahvatio Bosnu.  Erdemović je ponovo pozvan u JNA, no on prednost daje  uključivanju u Armiju  BiH,  gde su većinom Muslimani. Krajem 1992.  godine on ostavlja tu Armiju i odlazi u Armiju bosanskih Hrvata  (HVO).  U proleće 1993. godine Erdemović ponovo menja uniformu  prebacivši se u RS i  prijavljuje se za službu u Armiji RS. Njega su primili u jednu novu vojnu jedinicu,  upravo u 10. diverzantski odred, koji je  direktno potčinjen Glavnom štabu Armije RS, a sastav odreda je bio multietnički.   Erdemovićev vod tog odreda imao je tridesetak boraca, među kojima je bilo nekoliko Muslimana,  nekoliko Hrvata, jedan Slovenac i dva Srbina.

Sudskom odlukom  Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju o  slučaju  Erdemovića prihvaćeno je kao dokazano  da je 16. jula 1995. godine Erdemović učestvovao u ubistvu oko 1.200 Muslimana. Saglasno tvrdnjama Erdemovića, to masovno ubistvo  bilo je izvršeno po naredbi  Glavnog štaba bosanskih Srba,  jer je 10.  diverzantski odred bio direktno potčinjen Glavnom štabu.  O tom zločinu Erdemović je  svedočio u nizu procesa: na procesu protiv  samog sebe (31. maja, 19. i 20. novembra 1996.), na podizanju optužnice protiv Karadžića i Mladića  (5. jula 1996.), protiv  generala Krstića  (22. maja 2000.), protiv Slobodana Miloševića  (3. maja 2003.), protiv  V. Popovića  i protiv drugih oficira  Armije bosanskih Srba (4. maja  2007.) i na suđenju Radovanu Karadžiću (27. i 28. februara 2012.).  Sva ta svedočenja nalaze se u materijalima otvorenim za dostup u  arhivi  Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju.  Pored toga  postoje i  istražni  zapisnici o pregovorima koje je Erdemović  vodio sa  islednicima Tribunala. Oni nisu dostupni, ali ja i njima raspolažem.  Raspolažem i svedočenjima  Erdemovića iznetim 6. marta 1996. godine pred jugoslovenskim sudijama u Novom Sadu. Iz svih tih  dokumenata možemo sastaviti sledeću sliku  masovnog ubistva:

16. jula 1995. godine,  8 vojnika  iz sastava  10.  diverzanskog odreda  Armije RS ubili su 1.200 Muslimana  iz Srebrenice. Ubistvo je izvršeno na teritoriji farme svinja Branjevo, kraj sela Pilice, negde oko 40 kilometara severno od Srebrenice. Žrtve su dovozili autobusima. Prvi autobus, u kome je bilo 50-60 muškaraca,  uzrasta od 16-60 godina, stigao je  negde između 10 i 11sati. Ubice su izvodile iz autobusa  grupe po 10 žrtava.  To je važno: stalno po 10 ljudi. Ruke žrtava su bile vezane, neki su imali i poveze na očima. Žrtve su prvo morale da daju lična dokumenta, da ih ostave u uglu neke garaže. Zatim su ih ubice vodile do mesta  ubijanja koje se nalazilo  sto-dvesta  metara od autobusa. Tada bi se ubice postrojile na 20 metara od žrtava i pucale u njih iz automata kalašnjikov pojedinačnim pucnjima.  Kontrolišući da li je svako zaista ubijen, oni bi na kraju krajeva i iz pištolja dotukli  sve one koji su davali znake života.  Posle toga su izvodili iz autobusa sledeću grupu od 10 žrtava. Eto tako, bez posebnih  kontradiktornosti Erdemović je ponavljao svoje svedočenje  o zločinu u svim  svojim svedočenjima.   Ubice su se s vremena na vreme odmarale. Pušili su, pili rakiju.  Erdemović je razgovarao s nekim Muslimanima.  Jedan je pokušao da beži, sustigli su ga i ubili. Neki vojnici su tukli i ponižavali svoje žrtve.  Sve to je tražilo vreme. Do 15 sati posle podne svi su pobijeni. Na livadi je ležalo 1.200 leševa.

To je nemoguće. Nemoguće je  za pet sati ubiti 1.200 ljudi, na način koji je opisao Erdemović. To znači, da je 120 grupa po 10 žrtava, svaka bila streljana za  dva i po minuta. Žrtve su morale da prođu  100-200 metara do mesta ubijanja. Pre toga oni su im oduzimali lična dokumenta, tukli su ih i ponižavali, potom ih streljali, proveravali da li su svi ubijeni i vraćali se u autobus za sledeću grupu od 10 žrtava.  Sve to uraditi za dve i po minute!  I još su odmarali, pili i pušili.  Ako je za streljanje jedne grupe, recimo, trebalo najmanje 10 minuta, mada je i to nerealno, prebrzo, onda bi tu trebalo 1.200 minuta ili 20 sati! Bilo koji normalan sudija mogao je doći do tako jednostavnog računa. Sudije Tribunala – nisu! Oni su prihvatili mogućnost da je 120 grupa po 10 ljudi ubijeno za manje od pet sati.  Koliko je ljudi ubijeno na tom mestu? Patolozi Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju  ekshumirali su na tom mestu 153 leša.  To je korpus delikti. Pronađeni lični dokumenti pokazuju da je reč o Muslimanima iz Srebrenice. To je užasan  vojni zločin i svi odgovorni za to, treba da budu kažnjeni. Erdemović je stalno ponavljao 1.200 žrtava i sud je to prihvatio kao istinu.

,,Iskreno“ priznanje Erdemovića  u svih njegovih 12 varijanti     prožeto je serijom drugih protivrečnosti i apsurda. Nikada i nijedan normalan sud ne bi prihvatio to ,,samopriznanje“ za autentično i istinito.  Evo najkraćih i najvažnijih protivurečnosti:

Na prvom saslušanju, pred jugoslovenskim sudom,  Erdemović je kao datum  ubistva naveo 20. jul 1995. godine. Njegov drug Kremenović  potvrdio je taj datum. Zatim je u Hagu Erdemović neočekivano izmenio svoju izjavu i promenio datum  – 16. jul 1995. godine. Zašto je Erdemović izmenio datum koji je u Beogradu naveo –  drugim koji je naveo u Hagu?

Erdemović je tvrdio da je u aprilu 1994. bio primljen u 10. diverzantski odred u zvanju vodnika i da je bio desetar, ali  u martu 1995. godine —  oduzet mu je čin zbog  neposlušnosti.  To je bio uzrok što je on u vreme ubistva,  tobože, bio obični vojnik – redov.  Kao redova primorali su ga da izvršava naredbe i nije se mogao suprotstaviti  streljanju.  To je laž.  Za vreme streljanja Erdemović je bio vodnik i nikada nije bio degradiran.  To se jasno vidi iz dokumenata koje sud ima na raspolaganju, ali niko ne pita svedoka zašto je izmislio to degradiranje.

Erdemović tvrdi da je streljanje izvršeno po naredbi ratnog komandira, starijeg poručnika Milorada Pelemiša.  Samo streljanje odvijalo se pod komandom  Brana Gojkovića.   Gojković je običan vojnik, redov, ali  po tvrđenju Erdemovića  on je komandovao  odeljenjem koje je izvršilo streljanje.  U svim  izjavama  Erdemović govori o ,,komandiru Gojkoviću“.  Iz isledničkih zapisnika vidimo još neverovatnije stvari.  Kad Erdemović  nabraja imena  sedmorice  vojnika, koji su streljali pod komandom  ,,redova“, on spominje  poručnika  Franca Kosa. Poručnik Kos  bio je komandir voda 10. diverzantskog odreda, koji se sastojao iz dva  voda.  Izgleda da je za vreme streljanja  redov Brano Gojković  bio komandir  poručniku Kosu i  vodniku Erdemoviću.  Iz zapisnika se jasno vidi da islednici  uopšte ne veruju  Erdemoviću.  Sve je to apsurd, ali svejedno, tako je i ostalo u zapisniku.  Niko  u sudu  nije pokušao da sazna od Erdemovića kako je moguće  da redov komanduje odeljenjem u  čijem sastavu su poručnik i vodnik.  Taj apsurd sud uopšte ne zanima.

Erdemović tvrdi  da je, nedelju dana  posle streljanja, ratni  komandir Pelemiš  organizovao atentat na njega.  Pelemiš je saznao  da se Erdemović  sprema da se pojavi u Tribunalu kao svedok masovnog ubistva.   Zato   je  Pelemiš naredio jednom od učesnika ubistva, Stanku Savanoviću, da ubije Erdemovića.  U jednom baru u Bijeljini, Savanović je dobio pištolj i tri puta pucao u Erdemovića.  Teško ranjen  Erdemović  preživeo je nekoliko operacija u Beogradu. Iz zapisnika  istražnih sudija mi saznajemo nešto drugo.  U jednom baru u Bijeljini bila je  tuča pijanih  vojnika iz 10. diverzantskog odreda. Svađa se završila  pucnjavom i četvorica  su ranjena. Jedan od ranjenih bio je i Erdemović.  Isto tako, i Savanović je teško ranjen.  Nikakvog atentata nije bilo. Za vreme unakrsnog  saslušanja Erdemovića koji je vodio Slobodan Milošević može se saznati ponešto vrlo interesantno.  Erdemović je potvrdio da su neki od učesnika streljanja  u Srebrenici dobili novac i zlato, a drugi nisu dobili ništa.

Takva i druga apsurdna  izmišljanja i protivrečnosti u svedočenjima Erdemovića mogu se lako objasniti.  Ko je dao naredbu za  streljanje,  kako je izvedeno streljanje, koji je broj žrtava, kakvi su motivi toga zločina?  Sva ta pitanja mogu  se objasniti ako se ispitaju i stanu pred sud svi učesnici masovnog ubistva.  I tu dolazimo do onog najvažnijeg.   Još za vreme prvog saslušanja u Novom Sadu Erdemović je nabrojao imena i prezimena  svih svojih saučesnika.  On ponavlja njihova imena u svojih desetak svedočenja.  Učesnici tog masovnog ubistva:  Franc Kos,  Marko Bokšić, Zoran Goronja, Stanko Savanović, Brano Gojković,  Aleksandar Cvetković  i Vlastimir Golijan.  Naredbu za streljanje dao je ratni komandir Milorad Pelemiš.  Nad Pelemišem  viši položaj komandira  imao  je Petar Salapura,  šef  Obaveštajnog odelenja  Glavnog štaba RS.  Prema  tvrdnjama Erdemovića, 10. diverzantski odred  nije mogao ništa uraditi bez poznatog pukovnika Salapure.  Sva ta imena su poznata  tužilaštvu  Tribunala još od marta 1996. godine. Kako je moguće,   da  Tribunal ni do danas nije podigao optužnice  protiv tih lica? [2]

Jedan jedini put  sudije su pitala Tužilaštvo gde su svi ti saučesnici Erdemovića i da li je istina da protiv njih  neće podići optužnice. To je bilo 19. novembra 1996. godine.  Sudija Klod Žorda izrazio je pred tužiocem Markom Harmonom čuđenje suda zbog tih okolnosti, jer je cela optužnica protiv Erdemovića zasnovana u potpunosti na njegovom samopriznanju. Gde su njegovi neposredni pretpostavljeni, pitao je Žorda.  Gde su ostali učesnici  toga masovnog ubistva, koje je Erdemović  prozvao poimence? Mark Harmon je odgovorio  da Tužilaštvo    radi na tom pitanju i da će podići optužnice protiv svih. Od tada je prošlo 13. godina. [3]

Tribunal je čvrsto odlučio da Erdemović bude jedini  koji će svedočiti o masovnom ubistvu.  Tribunal ne želi da sudi  saučesnicima Erdemovića.  Evo jednog primera.  U  avgustu  2004. godine   u Bostonu je bio uhapšen Hrvat  Marko Bokšić, koji je pijan autom pregazio  čoveka  i pobegao sa mesta događaja.  Mediji su saopštili  o  incidentu  i jedan  bosanski Musliman prepoznao je Bokšića kao učesnika masovnog ubistva  kod Pilice. Godine 1998.  Bokšić je dobio  politički  azil u  Nemačkoj, a posle godinu dana iselio  se u SAD.  Prilikom popunjavanja dokumenata za  ulazak u SAD Bokšić nije  pomenuo da je služio u Armiji RS. Bokšić je naveo netačne podatke u formularu za preseljenje u  SAD, što je tamo ozbiljan prekršaj.  Američki novinari su  pitali Tribunal da li će tražiti izručenje Bokšića u Hag.  26. avgusta  2004. godine, savetnik Karle  del  Ponte,  Anton Nikiforov odgovorio je da su Tribunalu ograničene mogućnosti i da se on ne može baviti ,,sitnom  ribom “.  Tribunal mora da se usredsredi na  rukovodeća lica, izjavio je on  u ime  Tužilaštva i Tribunala.  Marko Bokšić, učesnik ubistva  1.200 ljudi je –  ,,sitna riba“.

Milorad Pelemiš, komandir 10. diverzantskog odreda, koji je, po rečima Erdemovića,  dao naredbu  za masovno ubijanje, živi u Beogradu i daje intervjue.   Tribunal zna gde je on, ali  se Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju za njega ne interesuje.   Pelemiš je — sitna riba.   Pukovnik Petar Salapura, šef vojne Obaveštajne službe Vojske RS i komandir diverzantskog odreda, bio je svedok u Hagu na procesu V. Popoviću. Niko nije suprotstavio njegovo svedočenje svedočenju Erdemovića.  Salapura je bio u Hagu i otputovao odatle, a da ga niko nije pitao za ubistvo 1.200 ljudi u selu Pilica.  I Salapura je ,,sitna riba“.   Franc Kos, komandir voda u kojem je bio Erdemović,  i neposredni učesnik  ubistva, radi kao vodoinstalater u Bijeljini. Tribunal on ne zanima.  Stanko Savanović  je bio osuđen u Beogradu na pet godina zatvora  za silovanje i trgovinu ženama  iz Moldavije.  Tribunal zna gde je on, ali ga to ne brine.  Tribunalu su važna  samo svedočenja Erdemovića.

To je pravi skandal, dame i gospodo.  Zamislite  da osam huligana u Amsterdanu  pretuku na smrt  nekog čoveka i bace ga u  kanal.  Posle godinu dana,  jedan od ubica  se pokaje, preda se policiji, iznese sve dokaze, prizna sve i  navede imena  ostalih učesnika  ubistva.   Sudija dirnut njegovim kajanjem  osudi ga na  dve-tri godine zatvora, ali se uopšte ne zainteresuje za druge učesnike zločina.   Zamislite kakvo negodovanje  bi taj sud izazvao  protiv sebe u medijima i  u društvu.  A u pomenutom slučaju reč je o 1.200  života.

Dozvolite da  svedemo  račun.  Svedočenja Erdemovića  o masovnom ubistvu  kod Pilice u junu 1995. godine su nešto  krajnje protivurečno i netačno.  Istina o tom  zločinu  biće poznata tek onda kada svi njeni učesnici budu  saslušani, i kad budu odgovorali  za učinjeno.   To je obaveza  bilo kog suda. Ipak  Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju  ne pokreće optužnice  protiv ostalih  učesnika ubistva, i čak ih i ne saslušava kao svedoke.  Kako je to moguće?  Sasvim je jasno da  Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju  ne želi da otkrije istinu  o tom masovnom ubistvu.  Zašto?  Nemam odgovor na to pitanje.   Mogu samo da to konstatujem   kao činjenicu i  da dopustim sledeću pretpostavku:  Tribunal  ne želi da pozove  na saslušanje  saučesnike  Erdemovića, jer će njihova svedočenja pokazati da  Erdemović  govori neistine.  Samo Tribunal može da objasni zašto ne želi da ispita  uzroke ubistva kod Srebrenice. Ali Tribunal ćuti.  Još tužnije je što ćuti i naša zapadna javnost.

[3] Pošto je Haški tribunal prestao da podiže nove optužnice još 2004. godine, on je sada po ovom pitanju – kako bi se to na engleskom reklo – off the hook. Vruć krompir Erdemovićeve družine prebačen je Sudu BiH u Sarajevu.

Stichting Srebrenica Historical Project

Udruženje Istorijski projekat Srebrenica

Usselincxstraat 60, Den Haag, 2593 VM The Netherlands

Telefon: + 31 64 878 0907 (Holandija)

+ 381 64 403 3612 (Srbija)

Internet stranica: www.srebrenica-project.com

Elektronska pošta: srebrenica.historical.project@gmail.com